#i da imam otkud mi

[suncokret-s-plutona]

-A imaš li ti s kim?

Šta?

-Da pričaš.

Misliš, imam li nekoga kome možeš reći sve što ti leži na duši, a da ti ne kaže da si poludio? Nekoga, ko će i kad mu ne kažeš ništa, sve sam razumjeti?

-Takvog, je l’ imaš?

Otkud mi, bolan?

[zoranskiljevic]

Beznadežan slučaj

Nastavlja se moja potraga za „Unutrašnjim morem“ Danice Vukićević.

Sedam dana je prošlo od kako je ovaj roman nagrađen NIN-ovom nagradom, i trebalo bi da je već dospeo i do poslednje provincijske knjižare a sumnjam da je stigao i do većine beogradskih. Tako je to kod nas, stanje redovno, sve je kao u najboljem redu a ništa nije kako treba. A pritom, ja sam još i namćor i zakeralo i teško mi je udovoljiti, i eto ti zabave.

I eto, zarekao sam se da ovaj roman neću da kupim onlajn, jer tako nešto po mojim svetonazorima nije normalno. Kad NIN-ov žiri proglasi pobednika to je znak za uzbunu u knjižarama, tog časa počinje trka ko će pre da stigne do nagrađene knjige (ako je već nije nabavio u dovoljnom broju primeraka, u šta sumnjam) – i da istu što pre namesti u izlog na počasno mesto, gde treba da stoji najmanje mesec dana, i, podrazumeva se, da se prodaje upola cene. Ali pošto o tome možemo samo da sanjamo, ljubitelji ozbiljne književnosti su našim knjižarima, čast izuzecima, poslednja rupa na svirali, ne preostaje mi ništa drugo nego da opet zaređam od knjižare do knjižare, možda mi se posreći pa ipak iskopam neki primerak.

Ovaj put odlučim se za siguricu, pa najpre obiđem jednu solidno opremljenu knjižaru u strogom centru grada, osoblje im i nije baš nešto, ali dobro, sad imam preča posla, zakeranje ću ostaviti za kasnije. Imam vezu u toj knjižari, što nije zanemarljivo, jednu moju, hajde da kažem džentlmenski korektno, poznanicu.Ta moja poznanica i ja nekad smo bili jako bliski, toliko da smo se ubrzo udaljili, pa smo se opet zbližili i potom još više udaljili, i sad smo kao dve udaljene zvezde, nešto kao svemirski dalji rođaci, a približimo se kad ja svratim u knjižaru, jednom, dvaput godišnje, i držimo se na pristojnoj distaci od nekih dva metra, za svaku eventualnost.

Mahnem joj još sa vrata, osmehne se kad me je ugledala, super, pomislim, drago joj je što me vidi, ali onda se namrštila, znam, prolaze joj kroz glavu svi naši jadi, a nije ih bilo malo.

Otkud ti? prene se najednom i upitno me pogleda.

Eto, navratio malo.

Navrato? opet će ona.

Kažem ja danas sebi, idem da obiđem sunce moje koje me nikad nije izneverilo...

Preskoči to, molim te.

Šta da preskočim?

To što si počeo, pobaciću ako nastaviš da kenjaš. Što si došao?

Zbog knjige.

A da, opet si izvukao iz naftalina neki naslov koji mi nemamo?

Nisam, ovaj sigurno imate.

Gukni.

Unutrašnje more.

Šipak.

Šta šipak?

Šipak. Nemamo!

Kako nemate? Pa knjiga je ovenčana...

Znam. Dobila je NIN-ovu, ali je ipak nemamo.

A zašto nemate? Kakva ste vi to knjižara kad nemate nagrađene knjige?

Otkud ja znam zašto nemamo. I što si zapeo baš za tu knjigu, uzmi neku drugu.

Koju drugu?

Evo... uzmi novi roman Vedrane Rudan. Ide kao alva.

Neću Vedranu, hoću Danicu.

Što si dosadan? rekla sam ti da nemamo Danicu.

Ali mi nisi rekla zašto je nemate.

Otkud ja znam zašto. Pitaj Gazdu.

I hoću da znaš. Je l’ gospodin gore na spratu?

Nije.

A gde je onda?

Na letovanju. Porodično.

Sad, usred zime? A preko leta će da otperja sa švalekom na zimovanje?

Iz tvojih usta u božije uši.

Molim? Šta to treba da znači?

Ja sam mu švalerka.

Opa! Pa čestitam!

I jeste za čestitanje.

I šta sad, dok se on zimi brčka u moru, porodično, a leti satire od seksa sa švalerkom, ko ovde brine o knjigama, moja pokojna baba?

To nije tvoj problem. Sam si pao, sam se ubio. Da si bio pametniji, imao bi i mene od glave do pete i Danicu ispod jastuka i pre odluke žirija. Sad ćuti i trpi. A naša knjižara je top, asortiman je top, i usluga je top, a ti si, lepi moj, beznadežan slučaj!

Ti ćeš da mi kažeš... mamicu ti tvoju!... Dok si bila sa mnom nisi bila tako drska!... I bezobrazna…

Ne brini, biću ja bolje kad se vrati Gazda.

Prekrstila je ruke i gledala me kao vašku koja će svakog trenutka da iščezne sa ove planete, i onda šta ću, procedim kroz zube „Jebite se i ti i taj tvoj Gazda!”, okrenem se i nestanem iz knjižare. I dok sam stigao do prvog ćoška, već se pokajem, trebalo je da joj kažem pa nek se puši: lepa moja, dok god tražiš nešto ili se upinješ da nešto dosegneš, nisi beznadežan! Beznadežan si kad čekaš da se stvari svrše same od sebe, ili tako, kao ti, dok čekaš da te nadređeni pojebe i reši sve tvoje probleme!

Ali, idemo dalje. Mala nelagoda na prvom koraku, ne pada mi na pamet da napustim bojno polje. Ne, ni slučajno, dok ne doplivam do tog „Unutrašnjeg mora”, imam neki dobar osećaj, isplatiće se!

#srbija #balkan #citati iz knjige #knjiga #knjigoljupci #knjizevnost #moj tekst #tekstovi

[nedajsenina]

Ako neko zna šta predstavlja ovaj ukras , da mi objasni, fala.

#Sarajevo #new year's special #lol #mogla si bacit nešto #i da imam otkud mi #aaaaaaaj ramo #ramo ramo druze moj #home #♥️

[forrestdumb]

TELEPHONE LOVER

Glupo mi je i otrcano početi pismo sa "Dragi Daco", pa ga počinjem sa: Najdraža, svaki moj dan se može opisati kao "hard day's night", sve dok ne primim tvoje pismo ili ne čujem tvoj glas. Sinoć sam ti rekao samo jedan od mojih užasa vezanih uz ili za tebe, to što ne mogu ni u jednom svom tekstu (priči) pomenuti tvoje ime, pa zato sad koristim priliku da, umjesto eufemizama, kao "djevojka iz jedne daleke zemlje" (ćuj, ba mene - djevojka), iz sveg glasa i iz sveg srca izgovaram i pišem tvoje ime.

Jutros sam otaljao svoj tekst za Oslobođenje. Poslao bih ti ga, ali ne vjerujem da bi bila sretna pročitati ga, jer je živi odraz onoga kako se osjećam. (Isključujući tebe, naravno.)

Da te malo više volim, ja bih ti preporučio da nemaš nikakva posla sa mnom, ali pošto sam ja jedno jako sebično (ne mogu biti tebično!) stvorenje, pišem ti ovo pismo zato što se ja osjećam bolje - a kako je tebi, živo me boli...

Još jučer sam odlučio da bivšoj punici neću dati televizor, ali jutros mi ona banu na vrata - i, jebaji ga, šta ću? Dadoh joj ga. Eto, takva je moja čvrsta volja.

Ako je u meni ostalo imalo ljudskosti, onda je to da ne želim nikome nanijeti bol, ali ova prokletinja od života kao da me tjera da nanosim bol i tugu samo onima koje volim.

Znam da je sve ovo jako konfuzno - nisam navikao pisati lju­bavna pisma nekome koga toliko volim. (Osim ako se ne honorišu.)

Ti to mnogo bolje radiš. To je ono što me izluđuje i zato se "gušim od ljubavi" prema tebi.

Opet skačem s teme na temu: jedne godine smo se Abdulah Sidran i ja zapili, prenoćili kod njega, pjani i mamurni kakvi smo već mogli biti, poslali smo njegovu tadašnju ženu da nam kupi cigara i nešto za doručak i obaveznu Politiku. Sidran ju je uzimao zbog šahovskih problema.

Kako ona napusti stan, Sidran mi se primaknu uhu, baš kao da je stan ozvučen:

"Vidićeš da mi neće kupiti novine."

"Otkud znaš?"

"Zato što me mrzi. Moj Dacika, kad bi mi majmun stavio ujutro ruku na čelo, ja bih ga volio do kraja života."

Bez uvrede, lepo kažem - ne vređam, meni jedan "majmun" već decenijama stavlja ruku na čelo, a ja toga nisam ni svjestan.

Znaš (nemaš pojma kakav je merak napisati tvoje ime), to zvuči i pomalo bolesno, ali se teško naviknuti na ljubav, dostojanstvo, povjerenje - ako si cijelog života bio lišen toga, pa si sam u sebi stvorio jednu životinjsku predstavu da je tvoje bivstvovanje samo tvoje i da je važno preživjeti, a da su emocije samo teret kojeg se moraš otarasiti.

Puno su mi nedostajali telefonski razgovori s tobom, pa sam ih improvizovao u svojoj glavi, a da me bog ubije, ne znam o čemu smo pričali. (To, uostalom, nije prvi put.)

Samo znam da s moje strane nije bilo ništa pametno. Čak mi se čini da sam ti jednom prilikom nudio brak, ali si me ti s nokta odbila.

Mom deliričnom raspoloženju je djelimično doprinijela i gripa, a i naprosto nevjerovatne promjene vremena. (Znaš kako Hamlet kaže: "Kad duva sjeverozapadni vjetar, ja razlikujem sokola od čaplje, ali kad duva jugo, ja sam lud čovjek." Ili tako nekako.) Ostale razloge ti i ne trebam nabrajati.

Nedavno sam bio u Londonu. George Harrison me pozvao na snimanje svoje nove ploče. Nisam baš nešto bio oduševljen, ali smo se strašno proveli.

Bio je tu i Ringo, pa sam iskoristio priliku da uzmem autogram od njega i pošaljem ga svojoj kćerci Neveni, jer je ona ludo za­ljubljena u njega.

Sreo sam i Malinu i njegovu ženu Lidiju i, naravno, neizbježnog Zlaju Peglu. Nije se ništa promijenio. Dok smo tutnjali po pubovima, rekao mi je: "Moram nešto večeras prignječiti, pa makar i uš."

Pitao me je kako sam ja stao po tom pitanju, a ja sam mu odgo­vorio (znam da ovo zvuči prosto): "Moj Zlaja - nekad sam sanjao da spavam sa ženama, a sad sanjam da drkam."

Dobio sam kanarinca na poklon - tek toliko da u kući imam živo biće. Evo, nemam ga ni sedam dana, a već bih ga zadavio.

Kad mi probije mamurnu glavu, pitam ga: "Jesi li ti ptica ili magnetofonska traka? Gdje se gasiš?"

Od Afana Ramića sam tražio da mi posudi sto pedeset maraka, a on mi reče:

"Mogu ti posuditi samo petnaest hiljada."

"Pa, kako ću ti, bolan, Afane, vratiti?"

"Znam da mi sto pedeset nikad u životu nećeš vratiti. A, ako mi je neko dužan - više volim da mi je puno dužan."

Ne znam koliko je bio ozbiljan, jer s njim se nikad ne zna, pa bi mi to bila šansa da najzad vidim svoju djecu. I tebe, bezbeli.

Otkucava dvanaest sati i ja moram nositi tekst u Redakciju, pa zato prekidam ovo pismo i nadam se da ćemo se uskoro čuti. I vidjeti.

Pošto ti ne znam adresu, ovu razglednicu iz Londona ti šaljem ovako. Bio sam je poslao na vlastitu adresu, samo da u sandučetu za poštu ne bih nalazio samo račune.

Otrcano bi bilo završiti ovo pismo kako se obično završava. Ti znaš!

D. Dz.

[zvjezdana-the-writer]

Deveto poglavlje moje priče ,,Dreams are not enough"

Chapter 9.

Bilo je teško koncentrirati se na školu u ovakvim trenucima. Danas je bio petak i sjedila sam na staroj ljuljački u starom polju. Nedaleko od mene se nalazila malena stara kućica koju je žuta trava već gotovo progutala. Prozori su se jedva vidjeli.

Ljuljala sam se lagano, naprijed-nazad, ali nikako se nisam mogla opustiti. Bilo je četiri sata poslijepodne, sunce je nestalo iza oblaka i hladni vjetar je puhao.

Mogla sam primijetiti kako iz grma izlazi debeli žuti mačak koji obično dođe samo kada je gladan.

,,Dođi drugi put. Nemam sada ništa.“ Rekla sam i osmjehnula se.

Ali mačak nije odustajao. Cijelo vrijeme mi je motao svoj rep oko nogu i preo je. Voljela bih mu dati bilo što, ali nisam očekivala da će doći.

Odjedanput je potrčao. Pogledala sam za njim, a zatim u ono od čega je pobjegao. Već sam se spremala ustati i otići, ali neka sila me vratila na ovu ljuljačku i nisam se mogla pomaknuti. To je njegova moć, pomislila sam. Sva čudovišta imaju neke posebne moći. A njegova je vjerojatno slamanje srca ljudskih djevojaka i otjerivanje mački gdje god se pojavi.

,,Kamo si pošla?“ Sa smiješkom je upitao i sjeo na slobodnu ljuljačku pored mene. ,,Tek si došla.“

,,Pusti me da odem.“ Rekla sam, ne gledajući ga.

Nježno me zgrabio za bradu i okrenuo prema sebi. Nisam mogla gledati njegovo lijepo lice kada su mu oči tako sjale mračnim sjajem.

,,Dopusti mi jedan poljubac.“ Nježno je rekao.

,,Ne ljubim strance.“ Odgovorila sam i okrenula glavu u drugu stranu.

Nasmiješio se.

,,Sada sam stranac?“ Upitao je. ,,A što sam bio dok si me ljubila i grlila? Tada si me voljela.“

,,Nikada te nisam voljela.“

,,Sinoć sam osjetio nešto drugo. Sviđalo ti se kada sam te ugrizao. Osjetio sam to.“

,,Zašto si uopće došao ovamo?“ Upitala sam ljutito.

,,Želio sam te vidjeti.“

,,Zašto si onda od svih ljudskih djevojaka izabrao mene?“

,,Jer si ušla u moj život onog dana kada si mi zacijelila rane i ne mogu te više zaboraviti.“

Uzdahnula sam i odvratila pogled. ,,Ne mogu ti više vjerovati.“

,,Želiš znati istinu? To što si vidjela bio je samo san. Mi smo demoni iz pakla. Nas petero imamo određene uloge, a nad nama je Lucifer...“

Progutala sam knedlu. ,,Ništa ne razumijem. Što si ti ustvari?“

Uzdahnuo je i spustio pogled. ,,Ja sam demon snova. Nakon što su nam se usne dodirnule, kroz san možeš vidjeti stvari koje vidim ja. A sanjati često možeš i dok si budna.“

,,Jesi li oduvijek bio demon?“

,,Bio sam čovjek, ali umro sam. Sišao sam na Zemlju prije nekoliko dana. Imam važne stvari za obaviti.“

,,Kakve?“

,,Ne bi se s tim trebala zamarati.“

Namrštila sam se i ustala sa ljuljačke.

,,Gdje ideš?“ Upitao je.

,,Nemam zaista više želju sjediti ovdje s tobom.“ Odgovorila sam.

,,Pa rekao sam ti istinu. Što još želiš?“

Zastala sam i pogledala ga preko ramena. ,,Moraš se zaista potruditi ako želiš natrag pridobiti moje povjerenje.“

Večeras je bila noć vještica i tata mi je pokucao na vrata.

,,Znam da si unutra.“ Rekao je tatin glas.

,,Tko je rekao da nisam?“ Upitala sam.

,,Otključaj, Ewelina.“

Otključala sam vrata, a on je zakoračio unutra sa nekom velikom vrećicom.

,,Što je bilo, zečiću?“ Upitao je, zabrinuto me gledajući.

,,Ništa.“ Šmrknula sam. ,,Samo imam osjećaj da ću dobiti gripu.“

,,Ili možda nemaš pratnju za večerašnji bal?“

Raskolačila sam oči. ,,Otkud ti znaš za taj bal?“

,,Arthur nije prestao pričati o tome. Tu kučkicu ćemo oboriti s nogu! Vidi što sam ti kupio.“

Iskreno, nisam očekivala da bi tata mogao kupiti nešto normalno. Ali varala sam se. Kupio je usku crnu haljinu dugu do poda sa čipkastim rukavima, otvorenim dekolteom i otvorom koji je naglašavao leđa. Uzeo je i crnu svjetlucavu masku za oči, u obliku šišmiša. Bila sam fascinirana. Nisam očekivala da tata ima toliko ukusa.

,,I gle što imam još.“ Izvadio je visoke crne štikle sa mašnicom.

Bila sam bez teksta. ,,Tata... ovo je zaista prelijepo, ali...“

,,Trebala bi požuriti, ima još pola sata do početka bala. Sigurno su se svi već počeli okupljati.“

Figerom sam nastojala izvući nekoliko lokni, iako to nisam voljela raditi jer znam koliko vrućina šteti kosu. Namazala sam usne tamnoljubičastim ružem. Na uši sam stavila viseće crne naušnice sa dva spojena srca, jedno veće, drugo manje. Za kraj sam na oči stavila crnu masku u obliku šišmiša.

Kada sam izašla iz kuće, zatekla sam Janov auto. Stajao je nagnut na njemu, odjeven u crno kao i obično. Namiješio se kada me ugledao.

,,Stižeš upravo na vrijeme.“ Rekao je i otvorio mi vrata, ali ja sam se uputila na ulicu.

Išao je za mnom.

,,Sjest ćeš u moje auto, makar te budem morao ponijeti.“ Ozbiljno je rekao.

,,Nisi dovoljno jak da me poneseš.“ Zadirkivala sam ga.

Nasmiješio se. ,,Kako ne bih mogao ponijeti svojih dragih četrdeset pet kilograma?“

Zastala sam i ošinula ga umornim pogledom. Nadala sam se kako me rasvjeta ne osvjetljuje previše i da ne vidi moje blijedo lice bez ijednog trunka šminke osim na usnama. ,,Ti nisi učenik naše škole i nisi ni maskiran.“

,,Znam.“ Rekao je i nasmiješio se. ,,Zar zbog toga nije zanimljivo da idem?“

Oklijevala sam, ali potom sam slegnula ramenima i ušla u njegovo auto.

Školska dvorana je blještala od silnih svjetla koja su se cijelo vrijeme mijenjala kada smo došli. Malo bi se pojavilo crveno, malo ružičasto, malo zeleno, malo žuto... uglavnom sve boje koje je Mindy voljela.

Prije nego što sam stignula uopće dodirnuti vrata, Jan mi ih je već bio otvorio. Podigla sam pogled prema njemu i na tren sam mogla vidjeti onog Jana u kojeg sam se na prvi pogled zaljubila. U glavi su mi letjeli dani kada još nije bilo tajni među nama. Trebala sam sama shvatiti kako nešto s njim nije u redu. No, on je večeras moja pratnja. Moj dečko za provod.

Mindy i Matt su bili na ulazu i ispisivali neke papire. Matt se namaskirao u James Deana, A Mindy u Marilyn Monroe. Bili su originalni kao i uvijek.

Kada nas je Mindy vidjela, imala sam osjećaj kako ju je uhvatio grč. Gledala je u moju haljinu raskolačenih očiju, punih ljubomore i divljenja. No, mislim da ju je pravi grč uhvatio kada je vidjela moju pratnju. Kako bi pokrila svoju šokiranost, odmah je nabacila lažan osmijeh i počela mu se nabacivati.

,,O, Ewelina, već sam mislila kako nećeš doći.“ Ispružila je ruku prema Janu. ,,Ja sam Mindy. Triput zaredom pobjednica školskog bala.“

,,Bit će i četvrti put, večeras.“ Rekao je Matt.“

Kako ne bi ispao neljubazan, Jan je ispružio ruku i rekao: ,,Ja sam Jan.“

,,Jan?“ Upitala je, nasmješivši se. ,,Prekrasno ime. Moja baka je porijeklom iz Njemačke. Prezime joj je Von Drachenberg.“

Nasmiješio se. ,,Zaista? I ja se tako prezivam.“

,,Jao! Možda smo rođaci, ili više od toga.“

Nisam ovo više mogla slušati. Uletjela sam u dvoranu, ostavivši ih same. Ne dođe li ovdje za tri sekunde, ošamarit ću ga, makar slomila svaku kost u svom tijelu. Kako tako lako može biti zavođen onakvom barbikom? Pa čovjek mora biti slijep ako vidi nešto lijepo u njoj.

Na svu sreću je odmah došao do mene i rekao: ,,Zašto si otišla?“

,,Zašto ti razgovaraš s onom kujom pred mojim očima?“ Frknula sam.

Osmjehnuo se. ,,Znao sam da ćeš biti ljubomorna.“

,,Uopće nisam ljubomorna...“

Zaustavila sam se jer je prostorijom odjeknula tiha glazba i svi su se zagrlili. Prije nego što sam se snašla me Jan već uzeo za ruke. Mislila sam da ćemo se držati podalje jedno od drugog, ali on me hladnom rukom obgrlio oko struka i privukao k sebi toliko blizu da su mi grudi pritiskale njegova prsa. Unatoč tome što sam bila u ovim štiklama, on je opet bio mnogo viši od mene.

Objema rukama me obgrlio oko struka, dodirujući mi pritom i gola leđa. Nisam znala što bih, pa sam ga jednostavno zagrlila rukama oko vrata i prepustila mu se. Njegove crne oči su bile ravno uperene u moje. Pitala sam se zašto me tako čarobno gleda.

Ah, da, pomislila sam. Nema šminke.

,,Bi li me, molim te, prestao tako gledati?“ Prošaptala sam, gledajući u druge parove.

,,Zašto?“ Upitao je, osmjehnuvši se.

,,Zato što me to iritira.“

,,Ima li nešto što tebe ne iritira?“

,,Obavijest!“ Odjeknuo je Mindyjin glas na mikrofonu i svi su se okrenuli prema bini. ,,U dvanaest sati dolazi torta, a kralj i kraljica su dužni odigrati ples od kojeg će se svima popraviti raspoloženje. Hvala što ste došli i uživajte!“

,,Nas dvoje bismo prije odigrali ples od kojeg bi se svima slošilo.“ Rekao je Jan sa širokim osmijehom.

Umjesto da odgovorim, zagrlila sam ga rukama oko vrata i pala u njegov hladni zagrljaj. Cijelo vrijeme me gledao.

,,Ne moraš me provocirati.“ Rekla sam. ,,Znam da sam bez šminke strašna.“

,,Prelijepa si. Još da opet budeš moja, bila bi mi kao zadnja ruža zimi.“

Iako mi se povraćalo od njegovih komplimenata, morala sam ga poljubiti. Nismo se već dugo poljubili. Cijelo vrijeme sam osjećala da mi je nešto nedostajalo.

,,Čime sam zaslužio taj poljubac?“ Upitao je.

Uzdahnula sam i osmjehnula se. ,,Nedostajao si mi.“

Približio je svoju glavu opet mojoj i poljubio me. Ljubili smo se tako neko vrijeme, zagrljeni, dok smo pokušavali što manje privlačiti pažnju. Barem sam ja to pokušavala. Otvorila sam oči kako bih vidjela gdje se nalazi Mindy, je li nas prati. Nije bila na vidiku. Ali zato je na vidiku bio netko drugi.

Liam je stajao pored Matta na ulazu i gledao ravno u mene, ili bolje rečeno, u nas. Matt mu je nešto pričao, ali nije obraćao pažnju na njega. Nakon nekog vremena se okrenuo i izašao iz dvorane.

Otela sam se Janovog stiska, te sam otišla za njim. U ruci je nosio ružu koju je bacio u grm. Vikala sam njegovo ime, u nadi da će se zaustaviti. Nakon trećeg puta je stao.

,,Zašto odlaziš?“ Upitala sam ga, držeći u ruci crvenu ružu koju je maloprije bacio. Podsjećala me na moju krv koju sam vidjela na Janovim usnama.

,,Zar to tebe zanima?“

Od njegovog tona sam se počela osjećati uznemireno. Bio je zaista ljut. To kao da nije bio pravi Liam.

,,Naravno da me zanima.“ Rekla sam tiho.

,,Ti si najobičnija kurvetina.“

Obrve su mi se podigle od zaprepaštenja. ,,Zašto sam kurvetina? Jer prvi put u svom životu imam dečka?“

,,Nadam se da će ti on biti i zadnji jer takvu poput tebe nitko ne zaslužuje.“

Tijelom su mi prošli trnci, a njegove riječi su me pogodile kao strijela u oko. Samo tako mi je okrenuo leđa i otišao. Ostala sam zaleđena na tom mjestu, s njegovom ružom u ruci. Gledala sam je u nadi da na njoj neće ostati moja suza. Pogledala sam u nebo. Sve je bilo crno, osim te velike, bijele kugle koja je bila mjesec, ali mene je podsjećala na moju suzu. Tolika je bila moja tuga. Velika kao mjesec.

,,Ewelina?“

Nisam se smjela ni okrenuti. Nisam željela da me ovakvu gleda. Ovakvu slabu.

,,Što se dogodilo?“ Jan me obgrlio rukama, ali nisam željela njegove ruke oko sebe. Željela sam ići kući.

,,Vodi me kući.“ Prošaptala sam.

,,Slavlje je tek počelo.“

,,Ne zanima me. Odvezi me kući pa se vrati na bal, ako želiš. Ako ti je mrsko, otići ću sama.“

Izašla sam iz auta bez pozdrava. Samo sam se uspela uz stepenice i zaključala se u sobi. Skinula sam sve sa sebe i prvo stala pod tuš. Ispirala sam miris parfema sa sebe, kao i Janov miris. Preodjenula sam se u crnu majicu na bretele i crne tajice.

Legla sam u krevet i pokrila se objema dekama. Zatvorila sam oči. Okrećala sam se bezbroj puta, ali nisam mogla zaspati. Misli u glavi mi nisu davale mira. Nisam se mogla smiriti. Ustala sam s kreveta i otvorila prozor, u nadi da će me hladnoća smiriti. Ali osjećala sam se samo još gore.

Nisam znala što trebam raditi, osjećati, kako izraziti svoje osjećaje. Uputila sam se u kupatilo i iz ladice izvadila nožić kojim se obično režem. Režem svoje ruke otkad mi je šesnaest godina. Još nisam prestala, iako u zadnje vrijeme svakako nisam imala vremena za takve gluposti.

Duboko sam udahnula i napravila mali rez na lijevoj ruci. Zapeklo me je i morala sam stisnuti zube, kako ne bih vrisnula. Krv je tekla polako, kao da joj se ne žuri.

,,Ewelina!“

Na zvuk Janovog paničnog glasa mi je ispao nožić iz ruke, a s njim i nekoliko sitnih kapljica krvi. Podigla sam pogled prema njemu. Gledao me zabrinuto i šokirano. Izgledao je kao da ne zna što bi rekao.

,,Ewelina, što to radiš, zaboga?“ Kada sam čula njegov ljutiti glas i kada mi je prišao, samo mi se još više plakalo.

,,Pomozi...“ Prošaptala sam. ,,Učinila sam to opet.“

Obgrlila sam ga krvavim rukama oko vrata i plakala mu na ramenu.

Nakon nekog vremena sam osjetila njegovu hladnu ruku kako mi mazi kosu. ,,U redu je, maco.“ Prošaptao je. ,,Sve je u redu.“

Uzeo me u naručje i stavio u krevet. Počela sam se smirivati tek kada mi se pridružio. Nisam željela biti sama.

Osjećala sam njegove prste kako mi miluju ruke i noge i počela sam se smirivati. Bio je poput svjetla koje me spašavalo od tame. Poput svjetlosti koja cvijeću omogućuje rast.

,,Osjećaš li se sada bolje?“ Upitao je.

Kimnula sam, iako sam se i dalje osjećala kao da me netko neuspješno želio udaviti.

,,Sada mi reci što je bilo.“ Rekao je.

Pogledala sam u drugu stranu. ,,Ne želim pričati o tome.“

Uzeo me za bradu i okrenuo prema sebi. ,,Neću otići dok mi ne kažeš.“

,,Liam mi je rekao da sam kurvetina. Ali nije to sada toliko bitno. U ovim zadnjim danima mjeseca me uvijek uhvati depresija i od silne tuge koju osjećam se počnem rezati.“

Na moje iznenađenje je ostao ozbiljan. Nije se razbjesnio i obećao da će ga ubiti, iako sam se tome uveliko nadala. ,,Zašto se uopće družiš sa njim? Pusti ga. Nije te briga što on misli.“

Polako mi je uzeo ruku, koju sam maloprije rasjekla. ,,Više nikada da ovo nisi učinila, je li ti jasno?“

Kimnula sam.

Privukao me k sebi i gricnuo me za vrat.

,,Je li to bilo nešto poput ljubavnog ugriza?“ Sramežljivo sam upitala.

Gledao me duboko u oči, zamišljenim pogledom. ,,Jest. Ali nećeš imati onako velike i tamne masnice.“

Prisjećala sam se masnica na vratovima, ramenima i grudima djevojaka iz mog razreda. Uvijek su ih skrivale šalovima, iako bi se u svlačionici sve jasno moglo vidjeti. Uvijek mi je to bilo odvratno.

Uzdahnula sam i okrenula glavu u drugu stranu. ,,Neću se zaljubiti u tebe.“

Isprepleo je prste svoje ruke s mojima. ,,Sumnjam.“

Neko smo vrijeme ležali zagrljeni i priljubljeni jedno uz drugo.

,,Što si ti zapravo?“ Upitala sam ga nekada oko ponoći, dok smo ležali jedno pored drugog u mračnoći moje hladne sobe. ,,Jesi li demon ili vampir?“

,,Nisam vampir, ali pijem krv kada mi je potrebna snaga.“

,,Je li to uvijek ljudska krv?“ Upitala sam.

Osjetila sam njegove prste na svom vratu. ,,Jest.“ Očito nije rado o tome govorio jer je budilo glad u njemu.

,,Pričaj mi malo o životu u paklu.“

,,Siguran sam da znaš priču o raju i paklu. Ljudi koji čine dobro, dođu u raj, a oni koji čine loše, završe u paklu. Ja sam činio loše dok sam bio čovjek. Možda sam čak bio jedan od najvećih zlikovca u Berlinu, ali sam bio iznimno inteligentan i uspio sam završiti fakultet za profesora povjesti. Znam, kriminal i profesor povjesti ne idu nikako skupa, ali bio sam oduvijek drugačiji. Uvijek sam smatrao kako mi na Zemlji nije mjesto i da bi mi negdje drugo bilo bolje. Umro sam tako što mi je bila pripisana smrtna kazna. Kada sam došao u pakao, postao sam Luciferovo dijete. Kao i ostalih pet vragova sam imao svoj svijet u kojem sam vladao. Bio sam demon snova, onaj koji vidi, osjeća, oduzima i ulazi u tvoje snove. Zadatak svakog demona je bio kažnjavati grešnike na najgore moguće načine. Najlakše mi je bilo opterećivati ih noćnim morama, pojavljivati se u njima i proganjati ih.“

Zavukao je ruku u đžep svojih hlača i izvadio ogrlicu sa privjeskom crnog dijamanta. ,,Ovo je za tebe.“

,,Što ovaj privjesak predstavlja?“ Upitala sam.

,,U njemu su tvoji zli snovi. Redovito skidaj čep od privjeska kako bi snovi stalno ulazili.“

,,Mogu li izaći?“

,,Naravno da ne mogu. Pretvaraju se u prah. Vidiš?“ Skinuo je privjesak i otvorio čep na vrhu. Zatim si je na ruku prosuo malo crnog praha.

,,Hoće li nekada ponestati mjesta?“

,,Neće.“ Osmjehnuo se i stavio mi ruku na rame. ,,Sigurna si.“

Dugo smo vremena ležali u tišini. Oči su mi se počele zatvarati same od sebe. Ne znam jesam li ikada i s kim ovako dugo razgovarala kao što sam s Janom. Čak ni s Elspeth. Trebala bih je posjetiti. Zaista me zanima zašto ne dolazi u školu i zašto se svi prave kao da to ne primjećuju.

#citati #pisac #ljubavni citati #ljubav #citat #tekstovi #knjiga #bosna #balkan

[marlboro-sa-jagodom]

Daleko ti je Švedska, dio drugi

Za one koji su čitali dio prvi i u njemu uživali. Izvolite, a znajte - nije kraj ako nije sretan.

Sve je ovo, znaš, nekako čudno. Teško za objasniti jer ovu kolotečinu monotonije pod kojom živimo, ništa ne može pomaknuti i ona stoji nad nama, kao kakav anđeo čuvar. Samo što nam ona nije donijela ništa dobro.

- Kako se snalaziš tamo? Znaš, ipak si među strancima.

- Dobro. Solidno. Nisu baš srčani kao naši ljudi, ali eto, nađemo zajednički jezik.

- Kako misliš srčani kao naši?

- Joj Mak, pa ti nekog svog da vidiš pozdravit ćeš se sa merakom, baš iz srca. Oni ne, formalno se pozdravlja svako. Nema prisnosti.

- Što to?

- Otkud ja znam zašto su ljudi u Švedskoj takvi, ali eto, jesu.

- Kad moraš kući?

- Bit ću do nekih pola 12, ipak je 10 godina mature, nije li?

- Mislio sam da ćeš biti duže.

- Ne mogu.

- Ne voliš baš gužvu, standardno.

- Sve već znaš.

- Šta kažeš da odemo opet na Vidikovac?

- Kad?

- Sad!

- Šta ćemo gore?

- Ne znam. Još jednom da vidim svoj grad i svoj dom zajedno. Onda možeš i nazad u Švedsku.

I onda, kad to najmanje očekujemo, pokori nas prošlost, opet nas ogrne svojim debelim ogrtačem sjećanja i u ruke stavi album sa slikama svih ljudi koje nikad nismo preboljeli. A unutra bude samo jedna slika.

- Dom? Otkad sam ja tvoj dom?

- Otkako te znam. Rekao sam ti kod Crnog kad smo bili, sve što sam mislio. Šta ću ja kad si odlučila da ti je preča diploma.

- I do dan danas tako misliš?

- Neke ljude nikad ne prerasteš.

- I mi jedno drugo izgleda nikad nećemo prerasti?

- A što bismo? Glupiramo se, i ja, i ti. Deset godina smo bacili.

- Vrijeme je relativno.

- Bol je apsolutna.

- Radi li Indira još u općini?

- Radi, nedavno sam je vidio. Što?

- Pitam onako.

- Imam još njen broj ako odlučiš da želiš da se udaš.

- Ozbiljno?

- Da.

- Nazovi je ujutro.

- Šta da joj kažem?

- Vratili smo se.

Stvarno jesmo. Gubili smo se po pustinjama udaljavajući se jedno od drugog, a nismo bili svjesni da smo jedno drugom bili oaza. Mada, Bog za sve ima plan i njegovu je odluku nemoguće uništiti i promjeniti. Onaj ko ti je suđen, bit će tvoj. Ljubav ne može spriječiti ni vrijeme, ni Švedska. Svako nađe put svom domu, kad tad.

[petrarka-na-aparatima]

Sve što ti (ne) smijem reći

Otkud sve to, pitala si se taj dan

Nisam mogao reći

Samo tako, pucajući u prazno

Da je zato jer mi se sviđaš

A možda sam trebao

Možda si i sama znala

Ali bolje što nisam

Sada imam još dosta dodati

Naprimjer to koliko ti gledam sliku

Svaki dan, jako dugo

Kad god mogu zapravo

A tek koliko te želim

Da te poljubim

Da te zagrlim

I kosu da ti opet pomilujem

I da ti tiho kažem

Kako je preljepa crvena marama u njoj

#my writing #poetry #writers #writing #poezija #poets on tumblr #stihovi #love poetry #ljubavni stihovi #spotify

[netrazime]

Pored mog arogantnog ponašanja I sarkastičnog pristupa prema svima, čak I prema tebi, postoji još nešto… Koliko god bežao od svojih emocija prema tebi, one me sustižu I uvijek su korak ispred mene. Baš kao što si ti korak ispred svih ostalih. Ne želim da imam tebe kao obično fizičko biće u ovom svijetu, već ono što nosiš u sebi I sve ono što ti zaista jesi. Želim da uradim sve što mogu da te natjeram da misliš na mene i smiješ se. Poznaješ me. Ti to znaš, zato što to osjećaš . Znaš sve u vezi mene… za sve to potrošeno vrijeme na loše, beskorisne ljude I očekivane momente sa njima. Znaš koliko zapravo gazim ljude bezobraznim ponašanjem. A opet si tu. Ostaješ kad je najgore. Kad sam te najviše gurao, ti si mi najviše pokazivala razloge za opstanak. I hvala ti. Hvala ti za postepeno rušenje ovog zida koji postoji samo zbog posljedica iz prošlosti, kao i emotivnih promašaja. Previše uloženih emocija na pogrešne ljude, previše… otkud I toliko ovih emocija prema tebi. Valjda čovek prepozna ono pravo I ponekad bježi od toga, ne prihvata da je naletio na nešto vrijedno. Ali I pored tolike kondicije zbog mog bežanja, stojiš ispred I ne pomeraš se. To je ono zastrašujuće, što si uvijek ispred, nikad iza mene. To je ono što meni treba, a čemu se ne dam. Trebaš mi ti, da me oblikuješ kako zaista treba. Da mi popraviš te unutrašnje kvarove I staviš nove djelove . Učini me boljim, učini me tvojim. Samo ostani ti pri svome… i ne puštaj me – čak I kad to najviše želiš!🤗❤️

#balkan #balkanski citati #bosna i hercegovina #citati o ljubavi #ljubav #hrvatska #ljubavni tekstovi #srbija #autos

[tisisvestodruganecebit]

Odavno sam sakrio od sebe fotografije na kojima smo nas dvoje. Povremeno ih kao slučajno pronađem, pa se kao iznenadim otkud ti među uspomenama. Zaboravim te jer nismo suđeni jedno drugom, sjetim te se samo kad poželim da sam srećan, kad imam vremena i živaca da se igram sa neostvarenim željama. Smijem da te pogledam u oči jer mi je duša čista, ali ništa osim njih ne smijem da gledam. Ne moram ni da gledam, napamet znam savršena mjesta za moje usne. Brinem, jer mislim da nemaš koristi od mene, jer me nema kad je najpotrebnije, a tek ću ti biti potreban kad prestaneš da vjeruješ u ono u šta bih odavno prestao da vjerujem da mi nije tebe, da te povremeno kao zaboravim, pa te povremeno kao slučajno pronađem kad poželim da sam srećan. Ne mora se ljubiti sve što se voli da bi se ljubav dokazala. Ne mora se ni reći. Ne mora se ni znati. Zaboravi da znaš. Znam ja.

#citati

[emra666]

EMRA- LOPOV U LJUBAVI Chapter 11

Ekipa se podijelila u timove. Đek i Cap Amer ostaju i paze na Anteonija, Emilija, Dornelija i Vjekoslavije idu naći jedan grašak, a Klarisa i Hananasija zajedno istražuju grm (WINK WINK).

Dornelija je putem ispitivala Vjekoslavija o onome što je Kardan izjavio. Nije prvo znala ni što da pita, otkud krenuti???

"Uhhh.. Vjekoslavije.. Molim te mi objasni što je mislio čarobnjak kad je rekao da si mi zapravo ti brat, a ne sestra??"

Vjekoslavije okrene očima. "Svi su uvijek mislili da sam zapravo žena zbog moje duge mekane predivne luksuzne kose. Mislio sam da ću biti kralj jednom kad eliminiram Marelija, međutim kralj je odredio za nasljednika našeg bratića Budalinija jer je mislio da više nema muških nasljednika. Mene je protjerao iz kraljevstva jer je mislio da sam prošviko kad sam mu rekao da sam ja zapravo muškarac. " uzdahne.

"Zašto mu niste dokazali.. znate.."

"Daa, baš mi se i ne pokazuje to tati ono sori"

Dorneliju ovo nije previše čudilo, Gasolinije nije često obraćao pažnju na svoju djecu, bitnije mu je bilo izlaženje u Kubanoniju i flexanje svih stvari koje si je kupio svojim masnim parama.

"Oprosti mi što sam ubio Marelija, prolazio sam kroz malo žešću ogorčenu emo fazu, ali barem sam spasio konje... i onak, cijelo kraljevstvo. Zamisli da je on vladao!" kaže joj Vjekoslavije Delicious.

"Čuj ti too, šta ova žena trabunja, zato im ni ne treba dat prava kuššš" kaže Marelije.

"Ni nemamo ih, ovo je srednji vijek." kaže mu Dornelija.

"S kim to pričaš?" pita ju Vjekoslavije.

"Uh.. Ma kažem kiša će" izmota se Dornelija.

Emilija odvuče Dorneliju sebi.

"Ne znam jel mu možemo vjerovat." šapne joj gledajući Vjekoslavija kako skakuče po šumi ko djevojčica.

"Ne mogu vjerovat da imam još jednog brata. Dovoljan mi je onaj jedan, još uvijek me progoni i nakon šta je umro." šapne joj nazad Dornelija.

Tad u blizini vide veliki hram u obliku piramide. Došli su do vrata i na njima su bili uklesani različiti simboli.

"Mora da postoji neki kod" kaže Emilija približavajući se da bolje vidi.

"AKO ŽELITE UČI MORATE REČI LOZINKU" čuje se jako glasno, ali nitko ne vidi otkud.

"Tko je to rekao?" pita Vjekoslavije.

"JA!.... TU DOLJE!"

Svi se okrenu prema podu, spazeći... Ma nije valjda... Bio je to crv Fashion Franko, internacionalna zvijezda i najpoznatiji supermodel crv.

"Fashion Franko???" svi kažu uglas.

"Što ćeš ti tu??" pita ga Dornelija.

"Ovo mi je side job, tu nekad znam stajat i čekat da ljudi probaju uč da ukradu grašak iz hrama." slegne Franko.

"Mi smo ti! Reci nam lozinku... I molim te jedan autogram." kaže Emilija.

"Lozinka se rimuje sa ŽICO SLINI!" Kaže Franko smješkajući se.

"Špicolini?" kaže Marelije Dorneliji.

Pa da!

"Špicolini!!" izdere se Dornelija i vrata se otvoreeee!!

Emilija uzme Fashion Franka u ruke i svi odjure unutra. Unutra je bio veliki labirint.

Krenuli su nesigurno unutra. Hodali su satima i činilo im se kao da samo idu u krug. Fashion Franku je dopizdilo i ostavio ih je nakon što je opalio par slika za instagram.

Svi zidovi su izgledali isto. Na zidovima su bili naslikani slavni židovi. Polako su shvaćali da je ovo hram kulta štovanja židovskog svetog graška. Mora da je taj grašak tražio Kardan.

Kad stignu do još jednog hodnika tamo im se ukaže bijela svjetlost. Iz nje se začuje glas.

"Tko to želi ukrasti sveti grašak židovski?" začuje se.

"Čekaj malo... Krčelije??" prepozna glas Emilija.

"Emilija? Aaaa pa to ste vi ekipa!" ugasi bljeskalicu Krčelije. "Šta vas dovodi tu?"

"Pravo pitanje je šta ti tu radiš??? Šta nas ne čekaš kod broda?" pita zbunjeno Dornelija.

"Pa ne mogu samo to radit cijeli dan, imam ja posla okolo!" uzbuni se Krčelije.

"Trebamo sveti grašak" prekine ih Vjekoslavije.

"Aaaa ma, dođite samnom pa ću vam ga dat, al mi ga morate onda vratit!" kaže Krčelije.

"Ma daaa vratit ćemo mi to dadada" slaže mu Emilija.

"Ako ne vratite ovaj grašak za tjedan dana, bit će posljedica!" upozori ih Krčelije.

Kad je ekipa uzela grašak napali su ih odjenom veliki majmuni. Krčelije ih je zaustavio u zadnji tren i ispratio ih van kroz labirint, pa otišao natrag u smjeru broda.

Dotrčali su natrag do Kardana i Anteonija.

"Imamo vaš židovski grašak!!" izdere se Dornelija i pruži grašak Kardanu.

"ŽiDoVski???? MEni TREba MUsLimAnsKi!!!" kaže ljutito Kardan.

Svi se usprkolje.

"HeHe! ZekAm Vas MALo!" uzme grašak Kardan.

Tad izvadi svoj magični štapić.

"Imaš baš veliki štapić Kardane." kaže stidljivo Vjekoslavije.

"ZnAM, aKo OpeT budEš ReKo da ĆeŠ me NAZVat i niKad To ne NaPRavit iskoRistiT ćU ga Na tEbi!".

Vjekoslavije se zahihoće.

Svi drugi se jako zbunjeno pogledaju.

"EvO Vam gLUpi anTeoNije! SaD me PuStiTe Na miRU!"

ŠTA???? AL STVARNO, ŠTA???? ŠUPAK ZAŠTO JE GVAN????? ŠTA ČE BIT S GRAŠKOM??? JEL GRAŠAK MOŽDA ZA GRAŠU???? HAHA KUŽITE???

Saznajte u sljedećem chapteru EMRA-LOPOV U LJUBAVI

[ketxo]

EMRA-LOPOV U LJUBAVI

CHAPTER 11

Ekipa se podijelila u timove. Đek i Cap Amer ostaju i paze na Anteonija, Emilija, Dornelija i Vjekoslavije idu naći jedan grašak, a Klarisa i Hananasija zajedno istražuju grm (WINK WINK).

Dornelija je putem ispitivala Vjekoslavija o onome što je Kardan izjavio. Nije prvo znala ni što da pita, otkud krenuti???

"Uhhh.. Vjekoslavije.. Molim te mi objasni što je mislio čarobnjak kad je rekao da si mi zapravo ti brat, a ne sestra??"

Vjekoslavije okrene očima. "Svi su uvijek mislili da sam zapravo žena zbog moje duge mekane predivne luksuzne kose. Mislio sam da ću biti kralj jednom kad eliminiram Marelija, međutim kralj je odredio za nasljednika našeg bratića Budalinija jer je mislio da više nema muških nasljednika. Mene je protjerao iz kraljevstva jer je mislio da sam prošviko kad sam mu rekao da sam ja zapravo muškarac. " uzdahne.

"Zašto mu niste dokazali.. znate.."

"Daa, baš mi se i ne pokazuje to tati ono sori"

Dorneliju ovo nije previše čudilo, Gasolinije nije često obraćao pažnju na svoju djecu, bitnije mu je bilo izlaženje u Kubanoniju i flexanje svih stvari koje si je kupio svojim masnim parama.

"Oprosti mi što sam ubio Marelija, prolazio sam kroz malo žešću ogorčenu emo fazu, ali barem sam spasio konje... i onak, cijelo kraljevstvo. Zamisli da je on vladao!" kaže joj Vjekoslavije Delicious.

"Čuj ti too, šta ova žena trabunja, zato im ni ne treba dat prava kuššš" kaže Marelije.

"Ni nemamo ih, ovo je srednji vijek." kaže mu Dornelija.

"S kim to pričaš?" pita ju Vjekoslavije.

"Uh.. Ma kažem kiša će" izmota se Dornelija.

Emilija odvuče Dorneliju sebi.

"Ne znam jel mu možemo vjerovat." šapne joj gledajući Vjekoslavija kako skakuče po šumi ko djevojčica.

"Ne mogu vjerovat da imam još jednog brata. Dovoljan mi je onaj jedan, još uvijek me progoni i nakon šta je umro." šapne joj nazad Dornelija.

Tad u blizini vide veliki hram u obliku piramide. Došli su do vrata i na njima su bili uklesani različiti simboli.

"Mora da postoji neki kod" kaže Emilija približavajući se da bolje vidi.

"AKO ŽELITE UČI MORATE REČI LOZINKU" čuje se jako glasno, ali nitko ne vidi otkud.

"Tko je to rekao?" pita Vjekoslavije.

"JA!.... TU DOLJE!"

Svi se okrenu prema podu, spazeći... Ma nije valjda... Bio je to crv Fashion Franko, internacionalna zvijezda i najpoznatiji supermodel crv.

"Fashion Franko???" svi kažu uglas.

"Što ćeš ti tu??" pita ga Dornelija.

"Ovo mi je side job, tu nekad znam stajat i čekat da ljudi probaju uč da ukradu grašak iz hrama." slegne Franko.

"Mi smo ti! Reci nam lozinku... I molim te jedan autogram." kaže Emilija.

"Lozinka se rimuje sa ŽICO SLINI!" Kaže Franko smješkajući se.

"Špicolini?" kaže Marelije Dorneliji.

Pa da!

"Špicolini!!" izdere se Dornelija i vrata se otvoreeee!!

Emilija uzme Fashion Franka u ruke i svi odjure unutra. Unutra je bio veliki labirint.

Krenuli su nesigurno unutra. Hodali su satima i činilo im se kao da samo idu u krug. Fashion Franku je dopizdilo i ostavio ih je nakon što je opalio par slika za instagram.

Svi zidovi su izgledali isto. Na zidovima su bili naslikani slavni židovi. Polako su shvaćali da je ovo hram kulta štovanja židovskog svetog graška. Mora da je taj grašak tražio Kardan.

Kad stignu do još jednog hodnika tamo im se ukaže bijela svjetlost. Iz nje se začuje glas.

"Tko to želi ukrasti sveti grašak židovski?" začuje se.

"Čekaj malo... Krčelije??" prepozna glas Emilija.

"Emilija? Aaaa pa to ste vi ekipa!" ugasi bljeskalicu Krčelije. "Šta vas dovodi tu?"

"Pravo pitanje je šta ti tu radiš??? Šta nas ne čekaš kod broda?" pita zbunjeno Dornelija.

"Pa ne mogu samo to radit cijeli dan, imam ja posla okolo!" uzbuni se Krčelije.

"Trebamo sveti grašak" prekine ih Vjekoslavije.

"Aaaa ma, dođite samnom pa ću vam ga dat, al mi ga morate onda vratit!" kaže Krčelije.

"Ma daaa vratit ćemo mi to dadada" slaže mu Emilija.

"Ako ne vratite ovaj grašak za tjedan dana, bit će posljedica!" upozori ih Krčelije.

Kad je ekipa uzela grašak napali su ih odjenom veliki majmuni. Krčelije ih je zaustavio u zadnji tren i ispratio ih van kroz labirint, pa otišao natrag u smjeru broda.

Dotrčali su natrag do Kardana i Anteonija.

"Imamo vaš židovski grašak!!" izdere se Dornelija i pruži grašak Kardanu.

"ŽiDoVski???? MEni TREba MUsLimAnsKi!!!" kaže ljutito Kardan.

Svi se usprkolje.

"HeHe! ZekAm Vas MALo!" uzme grašak Kardan.

Tad izvadi svoj magični štapić.

"Imaš baš veliki štapić Kardane." kaže stidljivo Vjekoslavije.

"ZnAM, aKo OpeT budEš ReKo da ĆeŠ me NAZVat i niKad To ne NaPRavit iskoRistiT ćU ga Na tEbi!".

Vjekoslavije se zahihoće.

Svi drugi se jako zbunjeno pogledaju.

"EvO Vam gLUpi anTeoNije! SaD me PuStiTe Na miRU!"

ŠTA???? AL STVARNO, ŠTA???? ŠUPAK ZAŠTO JE GVAN????? ŠTA ČE BIT S GRAŠKOM??? JEL GRAŠAK MOŽDA ZA GRAŠU???? HAHA KUŽITE???

Saznajte u sljedećem chapteru EMRA-LOPOV U LJUBAVI

[ivakragojevicc]

Odavno sam sakrio od sebe fotografije na kojima smo nas dvoje.

Povremeno ih kao slučajno pronađem, pa se kao iznenadim otkud ti među uspomenama.

Zaboravim te jer nismo suđeni jedno drugom, setim te se samo kad poželim da sam srećan, kad imam vremena i živaca da se igram sa neostvarenim željama.

Smem da te pogledam u oči jer mi je duša čista, ali ništa osim njih ne sm da gledam.

Ne moram ni da gledam, napamet znam savršena mesta za moje usne.

Brinem, jer mislim da nemaš koristi od mene, jer me nema kad je najpotrebnije,

a tek ću ti biti potreban kad prestaneš da veruješ u ono u šta bih odavno prestao da verujem da mi nije tebe, da te povremeno kao zaboravim, pa te povremeno kao slučajno pronađem kad poželim da sam srećan.

Ne mora se ljubiti sve što se voli da bi se ljubav dokazala.

Ne mora se ni reći.

Ne mora se ni znati.

Zaboravi da znaš.

Znam ja.

-neko ko te voleo

[dodjimimakarusan]

Ne znam otkud mi ovaj osjećaj opet, mislila sam da sam kofer sa starim osjećajima izgubila. Ali nisam. Kad sam se jutros probudila, prva misao mi je bila kako mi užasno, užasno nedostaje. Više od mjesec dana nisam zapalila cigaru i imam neki osjećaj da ću danas sve nadoknaditi.

[s-ljubavlju-t]

Kada sam se vratio očekivao sam nju. Nadao sam se da ću je sresti, zagrliti i opet početi s njom,kao nekada. Mislio sam, eto sad sam prošao sve, sad se mogu skrasiti s njom. Jedinom ženom koju sam volio i koju volim. Došao sam sa buketom ruža pred njena vrata. Pokucao sam i čekao. Imao sam tremu, mogu reći čak i da mi je bila muka. Čekao sam i čekao. Napokon. Vrata su se otvorila. Njena majka. Samo mi se nasmijala. ʳᵉᵏᵒⁿᵛᵃˡᵉˢᶜᵉⁿᵗⁿᵃ

"Gdje je ona?" pitao sam.

"Otišla je sine, nema nje već dugo", reče mi.

"Gdje je otišla, kada se vraća?"

"Ne vraća se. Otišla je poslom u drugu zemlju, daleko od nas, jako daleko. Nije dolazila već 3 godine, ne može naći vremena. Posao joj ne dozvoljava", govori mi

"Gdje je otišla, imate li adresu?"

"Imam, evo ti pa zapiši..." daje mi adresu, ja joj se zahvaljujem i odlazim.

Tražim avionsku kartu, što je prije moguće. Samo da je pronađem, samo da je vidim i ostanem s njom, zauvijek. Sjedam u avion i idem prema njoj. Ona ista muka me ne prolazi, još uvijek je tu, prisutna je. Taksi me odvezao ispred njene kuće. Ogromna kuća, sa predivnim dvorištem i ispred kuće, njeno auto iz snova. Ta mala prokletnica, uspjela je. Sve je ostvarila što je htjela i poželjela. Stajem ispred vrata i drhtavom rukom zvonim. Vrata se otvaraju. Šolja kafe joj pada iz ruke i razbija se. Ja kao ukopan stojim ispred nje i ne progovaram. Ljepša nego ikada. Pustila je opet kosu, još uvijek su na rukama dugački nokti, nalakirani lakom boje mesa. Sve je tu kao nekada. Osim nje. Ona je nestala. Nje nema. ʳᵉᵏᵒⁿᵛᵃˡᵉˢᶜᵉⁿᵗⁿᵃ

"Došao sam ti, vratio sam se, sjećaš se da sam obećao da ću se vratiti. Vratio sam se. Održao sam obećanje", govorim joj.

"Ja... Ne znam šta da kažem. Ne znam kako si me pronašao, ne znam zašto si me pronašao nakon ovoliko godina. Otkud ti to pravo? Zašto? Zašto mi ponovo dolaziš u život? Sam znaš koliko sam se oporavljala od tebe. Ti dobro znaš koliko te ovo moje osakaćeno srce voljelo. Znaš koliko si mi nedostajao? Znaš li? Znaš li da nije dan prošao da nisam pomislila na tebe, da nisam poželjela da te nazovem, da pitam da li si srećan, da li me zaboravljaš? Znaš li kakve su suze padale zbog tebe? "

Ona mi to govori, dok ja polako umirem. Nisam znao da me toliko voljela, nisam znao da sam joj nedostajao kao vazduh, kao potreba. Nisam znao...

"Oprosti mi",govorim joj.

"Oprosti ti meni", reče mi.

"Zašto?"

"Zbog ovog...", govori mi to, ulazi u kuću i zatvara vrata. ʳᵉᵏᵒⁿᵛᵃˡᵉˢᶜᵉⁿᵗⁿᵃ

#balkanski tekstovi #ljubavni citati #najljepsi tekstovi #najljepsi citati #prava ljubav #proslost #ljubav #citati o zivotu #ljubavni tekstovi #tekstovi #veza na daljinu #najljepsi statusi #balkanski stihovi #balkan citati #daljina #sudbina #zagrljaj #tekst #zaborav #ljubavni stihovi

[mentalnahigijena]

Žrtva seksualnog nasilja sveštenika: Crkva se sakrila u okrilje političkih lupeža Uprkos stalnom poricanju postojanja organizovane pedofilije i seksualnog zlostavljanja od sveštenstva pravoslavnih crkava koje to žele da pokažu kao pojedinačne slučajeve, činjenice govore suprotno, kaže sveštenik Bojan Jovanović. Sveštenik Bojan Jovanović (47) široj javnosti postao je poznat po svedočenju o pedofiliji, seksualnom i svakom drugom nasilju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) u Al Jazeerinom Kodexu, u epizodi pod nazivom „Za(blud)a“, krajem 2020. godine. U SPC je kroz razna zaduženja proveo period od 1993. do 2001. godine, od toga poslednje tri u najbližem okruženju tadašnjeg episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende čija je, kako tvrdi, bio žrtva. Nedavno je u Beogradu osnovao nevladinu organizaciju „MdinaInternational“  koja je primljena u Svetsku mrežu organizacija Snap Network koje se bave seksualnim nasiljem u verskim zajednicama, za što kaže da je za njega, ali i za sve žrtve, „jedna od najznačajnijih vesti“. „Snap Network je najveća organizacija koja se na svetskom nivou bavi zaštitom i pomoći žrtava pedofilije i seksualnog nasilja u verskim institucijama. Najbitnije je da ćemo institucionalno postaviti pitanje i vrhu države i Crkvi: Jeste li vi ljudi normalni i jeste li svesni šta radite deci, a i celom svom narodu“, kaže Jovanović. * Otkud ideja za osnivanje organizacije i čime se ona preciznije bavi? - Ideja je potekla od mog saradnika iz Bostona, koji mi je pomogao oko osnivanja organizacije. U tome ima i velike simbolike. Upravo je pre 20 godina pitanje pedofilije u Rimokatoličkoj crkvi pokrenuto u Bostonu. Snimljen je i film Spotlight. Tako je i čišćenje SPC-a krenulo iz Bostona. Što se tiče ciljeva, to je pre svega obaveštavanje međunarodne i domaće javnosti o seksualnom nasilju u SPC, kao i želja da osnažimo žrtve da javno progovore i naravno da se svim sredstvima izvrši pritisak na ustanove u Srbiji da konačno počnu da rade svoj posao bez obzira da li nekom na čelu stoji krst ili petokraka, što je u Srbiji manje više isto. Veliki broj saradnika koje imam od SAD do Australije pomoći će da žrtve dobiju adekvatnu podršku i pomoć. * O ovoj temi govorili ste i pred međunarodnom javnošću. Koliko je daleko stigao Vaš glas? - Da. Najpre sam u junu i novembru govorio pred poslanicima Evropskog parlamenta o problemima specifikuma zvanog SPC. U novembru sam poslao izveštaj dopunjen ekspozeom zastupnika Hrvatskog sabora, Ante Prkačina. Taj izveštaj će se naći pred UN-om, NATO-om i Evropskim parlamentom. U decembru je nevladina organizacija dobila i pismo podrške iz Svetskog saveza crkava iz Švajcarske. Ono što javnost ne zna to je da je ta organizacija htela 1997. iz svog saveza da isključi SPC zbog učešća u ratnim dejstvima i pružanju podrške ljudima koji su osumnjičeni ili optuženi za ratne zločine. Sada će se ponovo pokrenuti inicijativa na svetskom nivou da SPC zbog prikrivanja pedofilije i odstupanja od Božjeg poslanja isključi iz te organizacije. * Prošlo je više od godinu od prikazivanja emisije Kodex koju je Al Jazera Balkans posvetila žrtvama pedofilije u SPC-u. Da li se nešto za žrtve nasilja promenilo? - Srbija je republika gemišt, puno ukiseljenog i razvodnjenog sa nemoralnim i nesposobnim ličnostima, ljudima neostvarenih ambicija, tezgarošima sa političkih margina, taocima prošlosti i političkim prognanicima. U takvoj situaciji gde je država ukinula samu sebe, ukinuvši smisao institucija, očekivati revitalizaciju bilo kog procesa gubljenje je vremena. * Ipak, Crkva je institucija u koju, po istraživanjima, građani imaju veliko poverenje. Da li je baš tako? - Crkvu pokušavaju da prikažu kao zajednicu ljubavi, jedinstva i bespogovornog poverenja. Takav pogrešan stav kod sveštenstva stvara osećaj sigurnosti i slobode i dozvoljava im nesmetano manipulisanje položajem i idejama, jer su oni navodno predstavnici Crkve. Sa druge strane vernici se plaše da kažu svoje iskustvo. To ćutanje kleru daje dodatni vetar u leđa i zato smo tu gde jesmo. Umesto da Crkva prizna zlodela, prihvati realnost, da se javno izvini i tako pokuša da povrati poverenje vernika, kojih je sve manje, umesto da osudi zločince iz svojih redova koji su nanosili, a i danas nanose zlo ne samo drugima, nego i samoj instituciji iza koje se kriju, Crkva se sakrila u okrilje političkih lupeža koji je koriste za kompenzaciju raspalog društveno moralnog sistema i prikrivanje dnevno političkih brljotina. Kako je rekao jedan poznati teolog: crkva je postala okrečeni grob u koji je sahranila hrišćanske vrednosti. * Crkva, i to ne samo ona kojoj pripadate, ćuti o pedofiliji i seksualnom nasilju. - Uprkos stalnom poricanju postojanja organizovane pedofilije i seksualnog zlostavljanja od strane sveštenstva pravoslavnih crkava – ruske, grčke, srpske – koje to žele da pokažu kao pojedinačne slučajeve, činjenice nam govore suprotno. SPC je zatvorena institucija i njena privilegovana pozicija dovela je direktno do decenijskog zlostavljanja koje nije sankcionisano, a pedofili i seksualni predatori ostaju van domašaja zakona. Posedujem obimnu dokumentaciju od ‘78. godine prošlog veka do danas, koja se sastoji od svedočanstva, izjava, sudskih i policijskih zapisnika, kao i sa crkvenih komisija koje se odvijaju u tajnosti. Jedno je sigurno: pravi broj žrtava se nikada neće saznati. * Kako je to moguće, kako se pedofilija prikriva? - Uništava se dokumentacija, uništavaju se žrtve, vrši se pritisak na žrtve i njihove porodice, kao i korupcija. Sve to dodatno obeshrabruje žrtve da javno progovore. Tako da žrtve nasilja postaju i žrtve sistema ili crkveno-političke mafije. Iza prikrivanja stoje svi sistemi u Srbiji i svaka vlast. * Da li ste razmišljali da razgovarate sa patrijarhom Porfirijem? U javnosti važi za osobu blisku običnom čoveku i koji hoće da sasluša. – Ne. Kao i najmanje tri njegova predhodnika – German, Pavle i Irinej – za koje sam već izneo činjenice u novoj knjizi Ispovest kako smo ubili Boga da su na to mesto postavljeni putem političkih odluka, Porfirije je za sav normalan svet projekat koji je temeljno osmišljen. Ideana osoba, profil detaljno analiziran sa svim mogućim rizicima i reakcijama. To je urađeno po ranijem iskustvu i receptu, naročito poslednjih 30 godina. Projekat je rađen po političkom i medijskom inženjeringu, zasnovanom na delovanju na emocije posmatrača da se onemogući postavljanje logičnih pitanja i traženje razumnih odgovora. Projekat je to u kojem kad treba dobija pet minuta pažnje, a trajno gledano uzima se kredit, dobija se komfor ali i bankrot u neposrednoj budućnosti. Projekat šalje poruku: ja volim svoje. Ali voli svoju moć, mogućnost prodaje laži bez odgovornosti i posledica, voli svoju moć pranja ruku od cinizma, da ubice i žrtve pevaju i viču da volimo svoje. Projekat Aleksandra Vučića, skučene socijalne intiligencije sa refleksom za sopstvene interese. U danima pred izbor izveštavalo se kao da čekamo novog proroka, a ne političkog agenta koji vredi proporcionalno bedi crkvenog poretka. Znači, ništa. Kao što sam rekao, on neće dugo biti na tom mestu. Zar je nekom normalnom i važno šta projekat misli i zar ga uopšte treba pitati? IZVOR: AL JAZEERA

[zasvepare]

“Ne vadi to”  — 

podvikuje komunalac Cigi sa kačketom koji na pločnik delikatno spušta tegletinu džema  —  “Nema prodaje!” 

Na prilazu Cvetku, crnac u žutom rastafarijanskom kompletu sa natpisom SENEGAL (poznanik s novobeogradskog buvljaka) sedi na pločniku i drži se za glavu. 

Pogledom tražim komunalce. Juče su u ovo vreme (9:30) kao karijatide stajali na glavnom ulazu u pijacu, u senci. Sada se peku na suncu naslonjeni na haubu belog službenog automobila, parkiranog tik uz tramvajske šine. 

Svi su zagrlivši svežnjeve posedali po klupama i čekaju da komunalci odu. Jedan od njih, ćelavi, taman skida jaknu  — ali samo da bi napravio još jedan obilazak i proverio da nije nekom slučajno palo na pamet da svoju robu izvadi ili da se, još gore, pravi da ne vidi tako susretljivo parkirana kola. Evo ih sada, tiskaju se oko kola, dokoni i podmuklo prate kako se vratovi mučno izvijaju ka njima.  

Kraj klupe — na kojoj sam 2011. tužan pojeo kiselu pljeskavicu  — zastaje žena sa cegerom. 

Ja: “Sedite, slobodno!”  — Ona: “Nisam htela... Nego... rekoh... možda pravite portret... onako brzinski?”  —  “Da!” rekoh “ali ne crtam nego pišem” 

Gospođa odiže kačket povrh čela: Pozdravljam!

Ćelavi komunalac je sada otvorio vozačeva vrata. Nekoliko njih je to shvatilo kao kraj prohibicije. Šarene zavežljaje prevukli su iza kola, još ih ne razvezujući. Ali komunalac samo razvlači neke papire na volanu. Sedi i čeka da se drugi vrati iz obilaska. 

U međuvremenu, pivo važi za najpopularnije sredstvo za skretanje misli kod prodavaca. I policajci bi, ali ne smeju, ni jedno. Ako se odlazak komunalaca oduži, neko će sigurno izvaditi šah. 

Vozačeva vrata se zatvaraju, seda na sedište. Ali ni to ne znači da je obilazak gotov. Kolega mu se još ne vraća sa štrafte. Muštra li crnca? 

Potom ćelavi ustaje iz kola, traži nešto po džepovima i sedištu, zatim papir naslanja na desno koleno da dovrši izveštaj. Žena s kačketom primećuje kako ga pomno pratim, puši i izvija se da mi mahne. Imam osećaj da će me daviti ako joj budem odgovorio. Pa ipak odgovaram. 

Cigančica tera robu u kartonskim kolima, pokrivenu po pravilima. Kolege nema. Mora da zavodi red i oko Maksija. Juče prodavce tamo nisu dirali, ali zato se ponuda i ne menja nedeljama.

 Prelazim u pekaru preko puta 

s odličnim pogledom na buvljački plato. “Mogu li da napravim pauzu?” pita koleginica koleginicu. “Može, dušo! Evo trčim, letim!” “Moram da se čujem sa svojima a moram i u kupatilo!” 

Nisam se okrenuo da vidim zameničin lik, ali mogao sam se zakleti da se krevelji. 

Četvrt bureka s mesom i čaša jogurta. Burek je mastan. Komunalci ne mrdaju. Kolega ili se usro ili je ozbiljno zaređao da rasteruje. 

Rade li i ovi na učinak kao kontrolori? 

Ćelavi naizmenično i kompulzivno varira sve moguće kombinacije: sedenje unutra sa zatvorenim vratima, stajanje sa otvorenim, sedenje sa otvorenim i stajanje pored kola sa zatvorenim vratima... 

Ljudi jedu šta su namenili prodaji da im prođe vreme. Ali komunalci imaju čelične, školovane živce. Gde li je onaj što je juče najavio da će u pola deset doći sa brdom knjiga? 

Crnac je još tu. Igra strpljenja. Zauzeo sam klupu bliže centru. Žena s kačketom, vukući kofer na točkiće, opet prolazi i odiže kačket. Kola su prazna. Vozač telefonira iza mojih leđa nakon što je prodavce izogovarao u servisu mobilnih telefona... 

Popiću domaću kafu od 50 dinara. Budžet za reportažu 200 kinti. Ostalo ide na plen, ako dočekam... 

“Koji protokol, brate?” govori policajac u telefon, “znaš li ko je gazda na terenu?” 

Nije valjda da traži pojačanje?... Grickajući plastičnu kašičicu?... Evo, obojica su sad tu, nasmejani, jedan drugom predaje ključ kola u ruke... Ćelavi nastavlja da se ganja s pojačanjem. Suvozač samo otvara suvozačeva vrata. Opa! i zadnja vrata desno! 

Ćelavi se smestio pored mene. Gricka kašičicu i vodi razgovore o moru. Istovremeno razgleda novopridošle torbare, kao da ih razjeda. Suvozač iz kola vraća se s blokčićem nasmejan. Toliko nasmejanosti! Mora da je kenjao! Evo, prolazi i pored mene. Njegovo je pravo da u svakog sumnja. 

Dok sedim na klupi, odolevam kafi i učim se pijačnom zen-budizmu, ćelavi hop u kafanu! hop iz kafane! O, i on ima svoje tehnike ubijanja vremena! Školovan! 

Ajde! Ajde!  — čuje se iza mojih leđa... Komunalac se namršti i naoštri kao da se neko usudio njega da tera... 

Uglavnom, moja procena je da će vozač izgubiti jer sebi ne da predaha... Samo što je izgrickao kineski proizvod, hvata se za telefon... Samo što je izogovarao, pali cigaru... Nastoji da mu ruke i usta uvek budu zauzeti... Stidi se što se dosađuje. 

A to je kobno. 

Prodavci ne gaje takve strahove. Od njih se valja učiti strpljenju. Čak i od najmlađih. Gde je crnac? Crnac čuči na suncu i više se ne drži za glavu. Naučio je! Kao gledaoci koji su poranili na stadion da zauzmu mesta, prodavci se smireno usredsređuju na jednu tačku. Zajedničko im je što je ta tačka uglavnom oko policijskih kola. Neki je gledaju upadljivije, neki neprimetnije. Bilo da su na suncu. Bilo da su na hladu. 

Što i ja ne donesoh neku veću torbu? Fantaziram da bi se komunalci okomili upravo na mene zbog čiste (obostrane) dokonosti. 

Dok vetar raznosi prašinu, kese i plastične čaše od piva, pomišljam: Šta li bi mi sada žena rekla? Da sam zgubidan ili klošar? Šta bih bio više? Umesto posla, tražim nevolju. 

Ćelavi prodavac u kafani još rešava ukrštenicu u Kuriru. Kraj njega ne vidim torbekanju, ali je sigurno ima. 

Kad bi onaj s blokčićem naslutio šta pišem i pozvao me u vozilo, sigurno bih veselo pošao za njim. Trudim se da zamislim kako bi me pitali: “Otkud ti pravo da pišeš o tome?” ili “Gde ti je novinarska legitimacija?” Pretresli bi me usput tražeći travu. 

Možda bi našli člansku kartu Udruženja prevodilaca i s pravom umrli od smeha! Možda bi me muštrali samo da dobiju na vremenu? A onda bi došli do mog poreznika — samo ono najškakljivije!  — koji bi me pozvao i očinski prekorio: “Zašto mi, Bojane, i taj izvor prihoda nisi prijavio? Moraćemo, nema druge, to da oporezujemo!” A kad bih mu rekao: “Ne preprodajem knjige!” osmehnuo bi se snishodljivo kao panduri na člansku kartu. 

U kafani sam. 

Matori (iz kafane) ipak ima torbu. 

Prolazi kolega s blokčićem i zagleda me kao mukica. Ubeđen sam da se ogleda i da je nezadovoljan odrazom. Ispred izloga prolazi crnac. S radija ide: “I’ve got no roots” Matori i ja se takmičimo u brzom pisanju, ja po svesci on po ukrštenici. Njemu stiže druga kafa od pedeset dinara. Ima vremena! Kolege su sele u kola i zalupile vrata. Crnac je kupio masni burek. Na skandinavki je lik Nikole Đurička. Još samo da se uključe u saobraćaj. 

Cigančić vadi cipelu iz žbunja pogledajući ka kolima i pruža je ženi koja oko vrata nosi pertle. Kafanski dojavljivač razglašava Eno ih u kolima. 

Pijaca je živnula. Baka na pločniku uz šine smešta glavu na džak, pokriva se ružičastom maramom i pretvara da spava. Povijeni starac sa štapom u plavom prsluku oslanja se o crnožute stubove uz šine. Prodavci koji sede među njima sklanjaju se da prođe. 

Baka sa maramom se probudila. Živo me zanima kako će plavi prsluk sa štapom proći pored nagomilanih kutija punih robe. Ali uspeva. I on se izgleda bolje nosi sa stvarima nego sa ljudima. 

Sad ih je u policijskom vozilu četvorica. Dobili su pojačanje. To je u stvari samo bila druga smena. Druga dvojica će sigurno zauzeti busiju kraj ulaza. 

Kola napokon odlaze ali ništa se ne menja. Pozornik Grbić ulazi u kafanu. U svakom trenutku znam kuda se kreću komunalci po upornim pogledima ljudi, ne samo prodavaca. 

Priznajem da ih i ja pratim istim pogledom kad mi se nađu u vidnom polju. Neodoljivi su. 

Druga smena komunalaca je došla sveža, sa svežim paklom cigara. Rulju još čilo obilaze i zagledaju pomno u svaki detalj smorenih lica. Uskoro će ih demoralisati oni koji su došli u pet ujutru, spremni da osam sati, ako treba, samo stoje. 

“Dobili su naređenje da nas odavde raščiste”, 

primećuje deda pošto je rešio ukrštenicu, “Dođu u osam. Ostanu do pola jedan. Menjaju se po ceo dan.” 

“Ja sam ovde godinama”, kaže u poverenju, “ali kad su došli ovi Cigani s buvljaka... pijaca je postala smetlište. 

“Jednom je ovuda prošao Siniša Mali..." 

“Video svinjac, otišao u komunalnu i napravio pičvajz. Zato su dobili direktivu da nas sve rasture.” 

Sa gazdom nisam morao da postavljam potpitanja. Pogodio je da slušam. 

“Nudili su nam devedesetih da se smestimo u neki prostor kod Ruda, da to bude buvljak za celu sirotinju, ali niko nije hteo da prihvati  —  jer je zavučeno.” 

“Nekada kad se roba nabavljala u Nemačkoj na auto-pijaci, ovde je bio i raspored normalan. Dođeš u devet, deset, kad i ostali narod na pijacu.” 

“Danas? Cigani dođu u pet, kad nema žive duše, zauzmu sva mesta. A uveče, sve što ne prodaju ostave ovde da smrdi.” 

“Ali opet, kad oteraš ovih 200 Cigana, šta dobiješ? Dvesta lopova!” 

U međuvremenu mu je stigla treća kafa i dve mušterije. Jedna je razgledala mobilni kakav sam nekad imao, nokiju s tasterima. Na njoj sam najviše voleo slepo da kucam kada prelazim pešački, koji sam sada, ne susrevši se s prodavcem s kojim sam se dogovorio, prelazio praznih ruku. 

Ali ko kaže da u praznim rukama nema ničega? Rešio sam: sutra sam ovde u šest.

#cvetkova pijaca #komunalna policija #siniša mali