#ne čekaj

[belog-grada-crna-princeza]

ti mene ne čekaj

#ne čekaj #ne cekaj #zoi #me #ja #new hair #new hair new me #haircut #personal #moja #beloggradacrnaprinceza

[salc3]

Ako nekoga voliš, stani ispred njega, pa čak i ako je cijeli svijet protiv toga... Jer, šta će ti cijeli svijet ako nemaš onu dušu koju voliš? Dovoljno je samo da je Gospodar na tvojoj strani. Ispravi greške iz prošlosti. Ne čekaj budućnost da ti pokloni kajanje. 🤎

#balkan citati #ljudi #balkanski citati #crna gora #hrvatska #srbija #balkan #bosna i hercegovina #citati o ljudima #ljubav

[jelenajt]

Što bi rekla jedna gospođa: Ne čekaj sledeći voz, uđi u ovaj koji dolazi. Jer nikad ne znaš da li će sledeći doći na vreme.

[lifeinbooks]

čekaj polako probaj da udahneš prvo da udahneš znam da si izgubljen nemoj tu da plačeš ne možeš tamo uplakano da ideš možda bih mogao malo kasnije da plačeš

#lifeinbooks #mladen milasinovic #moj oziljak je poslije kise ljubičast #poezija #poetry #izgubljen #plakanje #citati #knjiga #citati iz knjige #books #booklover #book qoute #balkan

[poeticlicense12345]

“ ŽIVOT JE ONO ŠTO TI SE DEŠAVA, DOK TI PRAVIŠ PLANOVE ZA ŽIVOT”

Događa li ti se često da gledaš kroz prozor, da pratiš apatičnim pogledom kapi kiše kako se razlivaju po staklu i da misliš da je svet jedno beskrajno dosadno mesto za život?

Budiš se ujutru i potajno proviruješ kroz prozor, sa nadom, da će sunce toga dana konačno zasijati silnije nego obično.

A ono te samo zaslepljuje svojim zracima, i čak ti se čini da ti se ruga.

Šteta, reći ćeš. Jer očigledno da se ni taj dan ne razlikuje bitno od prethodnog.

I nastavljaš da čekaš…Da prođe i taj dan, i ta sedmica, taj mesec, ta godina…

Sve dok odjednom ne osetiš da ti život odlazi u nepovrat, a ti još uvek stojiš tu i čekaš pravi trenutak da počneš da uživaš u njemu i da ga proživiš u potpunosti.

I shvataš, kako neprimetno, nekako nesvesno, kao po nekoj navici stojiš i čekaš da sve prođe, što ti daje osećaj beskrajnog razočarenja i umora.

Pitaš se, kada će konačno da krene tvoj ‘Pravi život’?! Oni prekrasni, nezaboravni trenuci, zbog kojih je vredelo progutati sve suze i uvrede, svu tu nakupljenu gorčinu i onda samouvereno pogledati prema napred.

Kao da si već zaboravio izvorni cilj i jednostavno samo čekaš. Po navici. Čekaš ‘nešto’. Zaboravljajući pritom, šta zaista želiš i šta je zaista važno za tebe.

Nećeš moći razumeti, da dok čekaš da se desi nešto ‘veliko, interesantno, važno’, ti ustvari propuštaš stvarnu lepotu oko sebe! Propuštaš suštinu!

Propuštaš male stvari, koje ti ispunjavaju dane. Dok tako stojiš i očekuješ da se dogodi nešto veliko, da bi bio srećan: propuštaš, osmehe i poglede; propuštaš izlaske i zalaske sunca; propuštaš ljubav i emocije…

Propuštaš sadašnjost stremeći da dočekaš budućnost. Propuštaš ‘danas’, jer se nadaš da ćeš početi živeti ‘sutra’.

Dok gledaš kroz prozor i pratiš pogledom kapi kiše kako se razlivaju po prozoru; dok stojiš tamo udubljen u misli, apatično čekajući da bljesnu sunčevi zraci, životni časovnik nastavlja tiho, ali neumitno da odbrojava tvoje izgubljene minute.

Polako, ali dosledno i nepovratno iščezava tvoj život pretvarajući se u prošlost. Tvoju prošlost ne shvatajući kako se to moglo desiti, jednoga dana ćeš sa užasom ustanoviti da je tvoj život prošao, a da nisi ni stigao da uživaš u njemu.

I zato: ne čekaj da dođe takav dan, stvori drugačiji dan. Zaustavi kišu, rasteraj oblake i načini svoje sopstveno sunce. Prestani da čekaš. Napravi nešto od svoga života. Budi kovač svoje sreće. Ne čekaj da sreća dođe po tebe. Sprijatelji se sa časovnikom života. Uzmi ga samouvereno u ruke i postani gospodar svoga života. ! Živi ga u svakom trenutku!

Ovaj tekst sam napisala sebi u jednom trenutku svoje rezignacije životom.Moram priznati da mu se često vraćam.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

#art #umjetnost #poetic license #pjesnička sloboda #poetic #license #pjesnička #sloboda #prose #proza

[brbljivica]

SPISAK   

treba izbrisati sve poruke, sva pisma.  to je naredba.  sve ih znam napamet interpretirane kroz stalne  mučnine.  ne poznajem više prostore naših duša  ali tvrdim da i ono malo svetlosti u njima bledi  svaki put kad iznova spoznam da ne čujem disanje  pored sebe  u krevetu koji ću ovih dana razmontirati i  pretvoriti u daske  pa u piljevinu, pa u ništa

i tako više neće biti tog našeg kreveta.    treba uništiti krevet.  to je naredba.  spavam na podu ispod stola.  tu se krijem.  ležim i teram sebe da se uspavam.  jer noću se spava.  jer mi kažu da moram da spavam.  jer ti spavaš  na dušeku koji nema otisak mog tela.  praktična primena koncepta bezbednosti.  a ovog našeg dušeka ću se isto rešiti. već ujutru.  ako ustanem. 

donji deo ovog stola koji smo zajedno sklapali  sada je moje crno nebo.  kad samo pomislim da sam držala te tvoje šake  shvatam da sam sve to vreme bila u samoj suštini  mekoće.  jasno osećam teksturu pod jagodicama.  kroz nebo od iverice maglovito te nazirem  sediš i pričaš mi o umetnosti linija otiska prsta  o bratu i psu  o prolaznosti koju skoro da dodirujem  kašljem koliko me guši  dok govoriš, gorim  koliko je lepo i teško  ne znam da li bih pre da slušam, kažem, pitam,    dodirnem,  fotografišem, snimim zvuk  da sam znala šta nas čeka  – odavde s poda sada bolje vidim  senku tvoje privremenosti  ispod tvojih donjih kapaka  svaki pojam koji izgovaraš ima drukčiju  gustinu i strujanje vazduha  nego kada ih drugi izgovore  razumemo se u potpunosti  svaku nijansu svaki udisaj titraj sveta  prepoznajemo istovremeno  pa kako se onda ovo desilo  mi smo dva predmeta jedno pored drugog  sada rasuti negde po gradu    treba grliti, za to služe ruke.  umesto toga ležim na podu koji je negacija mekoće.  umesto toga idem da uništim krevet. odmah.  tražim alat.  nema više plakanja.  to je naredba.  čekaj, otkad ja uopšte slušam naredbe.  ima jedna pesma koja me podseća na vožnju  kolima u kasno letnje popodne dok promiču  prizori sprženi kao sve u nama ali nikako da se  setim melodije. 

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[fjodorovna]

Marija Dragnić: DJEČACI KOJE NISAM LJUBILA

kažu da sam hladna, zatvorena

i da mnogo intelektualiziram.

ja ih razumijem.

pa i onog što sam ga čekala

četiri godine.

on je najžustrije osudio

moju rezervisanost,

toliko se potresao

da se posle par nedelja

od mog prvog ne

oženio.

sad piše samo jednom godišnje,

da me podsjeti na moju hladnoću.

obično zimi, kad sve mrzne,

kao i moje srce,

što svo zadrhti

u nedostatku topline.

dijete mu je lijepo kao i on.

dječaci koje nisam ljubila

još uvijek su djeca:

mada svoju djecu već imaju,

mada svoju djecu već žele,

srećniju nego što su oni bili,

srećnu kakvi bih voljela da su.

ja u sreću ne vjerujem.

u meni raste nešto važnije,

uvijek sam vjerovala,

u meni raste nešto veliko,

od svega veće,

što nije moje,

ali umijem da ga dam.

i dječacima koje nisam ljubila.

oni misle da je to tuga.

ja ih razumijem.

zato te molim da išetaš iz ove pjesme

na sunce.

čekaj me na uglu kod pekare,

kupićemo baget.

neću ti reći ništa bitno,

neću ništa velelepno da ponudim.

prvo ću pretpostaviti da znaš na šta mislim,

priznajem.

onda ću vratiti loptu nisko,

preko ulice,

nazad ka klincu iz parka.

dobaciću nešto duhovito.

sačekaćeš sa mnom zeleno,

neimpresioniran, mada nasmiješen,

i strpljiv.

nasmijaćemo se još dva-tri puta

trotoarom

do tvog stana.

tamo ćemo podijeliti pecivo.

možda kad već bude hladno.

za razliku od tvoje duše, srećo.

[cringelordofchaos]

uuuuuu želim da napišem fanfic za your eyes deceive me. kao kada bi glavni lik imao dnevnik iz ranijeg detinjstva?? I fanfic bi samo bio dnevnik ?? Ne čekaj to bi bilo glupo

[gtaradi]

#jubilej #luksuz #motociklisti #panika #pjesmarica #ulet #umjetnainteligencija #život

[stinkyme]

HELIKOPTER HELIKOPTER PARA KOFER PARA KOFER

PA JA NE ZNAM OSTATAK, ČEKAJ DA IZGUGLAM

HELIKOPTEEER ŠALJEM AKO TREBA, PARA KOFER PARA KOFER DA BACAŠ SA NEBAAAA

#stinkyanswers #ovo i moje more su mi najveći šokovi da su postali viralni #ponosni balkanci 🫡🫡

[slucajnomi]

Ne vraćaj se na "manje" samo zato što si

nestrpljiv, čekaj "više".

[jelenajt]

ne čekaj oblike. stvaraj ih.

[lifeinbooks]

Ne dobije svaka ljubav svoj kraj. I ne dobije svaki kraj svoje zbogom. U nekim se krajevima tek nasmiješimo, mahnemo i kažemo. "Čekaj me. Pokupim te sutra u pet!"

#lifeinbooks #rastanak #zbogom #kastaneti #jelena kastaneti #citati #knjiga #balkan

[poeticlicense12345]

Bliže Mi Priđi

dođi i ostani

zalud je beskrajan razgovor na žici

prekini sitan osmijeh

i okreni ključ u mojoj bravi umjesto broja telefona

izbrojio sam sitnu kovinu

čula si zveckanje u mojim džepovima

znaš što te očekuje, ne razmišljaj

odavna si odlučila, reci, priđi mi

dugačak osmijeh i kratak zid

krojim na plahti tvojih snova

ne čekaj da prebolim čir na želucu

kreni hrabro i ušutkaj me jastukom

budi kraj mog crvenog nosa, mog duhovitog humora

želi me, ja sam neriješen slučaj

dopusti da boravim na tvom krilu

krilu anđela bez ijednog pera, dopusti mi ta lutanja

kraj košnice mojih misli je gusti oblak dima

ne kledi ga, mahni krilima

slegni se kad te upozorim na opasnost

i pruži mi ruku da je milujem žuljavim dlanom

ne postoji nježnost, samo saga o uzajamnoj pomoći

nema život kadar o sreći, samo nametnuti put

u kojem preskačemo zapreke

i rukama vodimo prinove

bliže mi priđi

08.09.2006.

text author: Klaun Van Trenda

#art #umjetnost #poetic license #pjesnička sloboda #poetic #license #pjesnička #sloboda #poetry #poezija

[radiogornjigrad]

Jiří Šotola: JA SAD IDEM VAN

JA SAD IDEM VAN . Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro. Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti i čučati i doći ću pijan. Ja sad idem van i vratit ću se možda tek na godinu, šta tako gledaš u mene? Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za trista godina, pa zar je to neko vrijeme? Past ću na prozor u spodobi jednog besprizornog razrokog fotona. Posadit ću se u…

View On WordPress

#Jiří Šotola

[antidepresivnivojtech]

ANALGETIKA A JÁ ČÁST ANI NEVIM KOLIK...

Na jednu stranu jednoduchá rovnice. Něco mě bolí = vezmu si prášky. nejlíp hromadu.

Nerovnice vzniká, když pak spim tak moc, jako kdybych sežral antidepresiva.

Začínam po tom bejt v prdeli. A důvod je vlastně jednoduchej. je úplně jedno, jestli jsi zdravotník, nebo ne. Prostě počkej, jako čekaj ostatní.

To znamená, že budu žrát co se dá, abych mohl vůbec nějak racionálně fungovat a vlastně vůbec chodit, dokud se nějaká hodná duše s diplomem neuráčí se na to podívat. Super.

Jak říkám v práci, až padnu, nechtě mě ležet, aspoň si odpočinu.

Vtipný je, že jsem to dostal jako dárek k narozeninám :D, páč do tý doby jsem to tak nějak přecházel a pak to padlo.

A padá to dál.

Mam pocit, že zejtra budu kripl, že prostě přestanu na jednu nohu fungovat.