#profesor sada

[galacticrain]

Barely legible Scarlet + Violet lore for my pokemon timeline

#my art #fanart #pokemon #pokemon sv #pokemon scarlet and violet #rains pokemon timeline #juliana pokemon #florian pokemon #profesor sada #professor turo

[jorgeburgos8]

All this time in Paldea studying prehistoric beasts that made me have more and more questions…..but I couldn't expect that the answer was that I was seeing the past of another timeline

#digitalart #digital #digital drawing #digital art #prehistoric #fossil pokemon #fossil #paradox pokemon #paradox #scarlet #scarlet pokemon #profesor sada #crystal lake #mist #fan art #pokemon #professor #pokemon professor

[auto-tuned-aegislash]

HE RUINED IT

HE RUINED THE PATTERN OF PROFESERS NAMED AFTER TREES

THERE IS NO SUTCH THING AS A TURO TREE. PROFESSER SADA HAS THE SADA TREE, WHERES HIS?

#THIS IS WHY IM GETTING SCARLET #PROFESOR SADA AND HER FANGS ARE BETTER THAN THIS TREELESS MAN WARING A UGLLY ASS BODY SUIT #Profesor sada #Profesor turo #Pokemon scarlet and Voilet #Pokemon

[segasister]

Shipping Names for Pokémon Scarlet & Violet

(In Progress, pulling from the Shipping Wiki and the Bulbagarden Forum)

DISCLAIMER: Will not be including ships between students and adults. I will also not be including Cross-Game Ships. That requires its own reblog post once this one is completed!

Player-Specific (w/ Main Characters):

Juliana x Florian: GreatestTreasureShipping

Juliana x Nemona: AcademyAceShipping

Florian x Nemona: ChampionRankShipping

Juliana x Florian x Nemona: CaboPocoShipping

Juliana x Arven: HerbaMysticaShipping

Florian x Arven: SandwichShipping

Juliana x Florian x Arven: PicnicShipping

Juliana x Penny: StarfallShipping

Florian x Penny: OperationShipping 

Juliana x Florian x Penny: CassiopeiaShipping

Juliana x Nemona x Arven x Penny: NaranjaShipping

Florian x Nemona x Arven x Penny: UvaShipping

Juliana x Florian x Nemona x Arven x Penny: AcademyShipping

Juliana x Kieran: DipplinShipping (Though ToxicChainShipping still has a place in my heart)

Florian x Kieran: CandyAppleShipping

Juliana x Florian x Kieran: TealMaskShipping

Juliana x Carmine: CrystalPoolShipping

Florian x Carmine:

Juliana x Florian x Carmine: IndigoDiskShipping

Juliana x Florian x Kieran x Carmine: FieldTripShipping

Player-Specific (w/ Side Characters):

Juliana x Giacomo:

Florian x Giacomo:

Juliana x Mela: TarteTatinShipping

Florian x Mela: AppleCrumbleShipping

Juliana x Atticus:

Florian x Atticus:

Juliana x Ortega: 

Florian x Ortega: SpringSpriteShipping

Juliana x Eri:

Florian x Eri:

Juliana x Crispin:

Florian x Crispin:

Juliana x Amarys:

Crispin x Amarys:

Juliana x Lacey:

Florian x Lacey:

Juliana x Drayton:

Florian x Drayton: CafeteriaDateShipping

Other Ships between Main Characters:

Nemona x Arven x Penny: RivalsOfPaldeaShipping

Nemona x Arven: PaldeaShipping

Nemona x Penny: SuperStarShipping

Nemona x Kieran: BossBattleShipping

Nemona x Carmine: FruitfulBattleShipping

Arven x Penny:

Arven x Kieran: BlackCurrantShipping

Arven x Carmine:

Penny x Kieran:

Penny x Carmine: GirlBossShipping

Kieran x Carmine: (They’re siblings; what’s wrong with you? But the shipping wiki does include platonic/familial shipping, so…) KitakamiShipping

Other Ships with Main Characters + Others:

Nemona x Aliquis: AlguienadieShipping

Nemona x Mela: FruitfulHarvestShipping

Nemona x Amarys: StudentCouncilShipping

Nemona x Eri: BattleStarShipping

Arven x Giacomo: TimeMixShipping

Arven x Atticus: AperillaShipping

Penny x Giacomo: SeginStarShipping

Penny x Mela: SchedarStarShipping

Penny x Atticus: NaviStarShipping

Penny x Ortega: RuchbahStarShipping

Penny x Eri: CaphStarShipping

Kieran x Crispin: MutsuShipping

Kieran x Drayton: Ex-ChampionShipping

Carmine x Amarys: FingerHeartShipping

Carmine x Drayton: DragroseilleShipping 

Other Ships with Students:

Giacomo x Mela x Atticus x Ortega x Eri: StarSquadShipping

Giacomo x Mela: DigitalFlareShipping

Giacomo x Atticus: EloquentRemixShipping

Giacomo x Ortega: RubatoShipping

Mela x Ortega: BeautifullyBrazenShipping

Mela x Eri: FightyFireShipping

Mela x Lacey: StarGemShipping

Atticus x Ortega: FairyPoisonShipping

Ortega x Eri: ElegantlyBrashShipping

Ortega x Crispin: ChefairyShipping

Ortega x Lacey: PinkLaceShipping

Eri x Carmen: FightSquadShipping

Crispin x Lacey: ChefsKissShipping

Crisprin x Drayton: SpicyToothpasteShipping

Amarys x Drayton: CosmoTerminalShipping

Lacey x Drayton: FairyuuShipping

Aliquis x Ohara: LuckyWindsShipping

Other Ships:

Professor Sada x Profesor Turo: LakehouseShipping

Professor AI Sada x Profesor AI Turo: ArtificialParadiseShipping

Professor Sada x Raifort: PreservedPastShipping

Professor Turo x Jacq: FutureFabricationShipping

Professor Sada x Professor Turo x Clavell: ZeroTrioShipping

Clavell x Juliana's/Florian's Mom: WelcomeCupShipping

Clavell x Cyrano: DirectorShipping

Katy x Iono: BakingStreamShipping

Katy x Larry: VanillaCupcakeShipping

Katy x Tulip: SelfCareShipping

Katy x Rika: BrownSugarShipping

Katy x Hassel: LevaduraShipping

Katy x Geeta: FlanDeMangoShipping

Katy x Saguaro: SecretSweetsShipping

Katy x Dendra: MadrileñaShipping

Brassius x Hassel: EtherealArtShipping

Brassius x Hassel x Larry: EyebagShipping

Iono x Larry: ShockingBusinessShipping

Iono x Grusha: SnowShockShipping

Iono x Rika: PowerLineShipping

Iono x Rika x Grusha: TundraStormShipping

Larry x Rika: BlueChiliShipping

Larry x Saguaro: PlainDoughnutShipping

Tulip x Dendra: WingChunShipping

Tulip x Dendra x Miriam: LavenderWivesShipping

Tulip x Geeta: BewitchedShipping

Grusha x Rika: PermaFrostShipping

Rika x Geeta: LaTierraShipping

Saguaro x Dendra: SaguadraShipping

Dendra x Miriam: HealthySandwichShipping

Raifort x Miriam: NurseHistoryShipping

#Pokémon #Pokémon Scarlet and Violet #Pokémon ScarVi #Pokémon SV #Juliana #Florian #Nemona #Arven #Penny #Kieran #Carmine #Names that I came up with are in Italics

[belog-grada-crna-princeza]

S obzirom da se 12. maja obeležava Svetski dan svesti o Sindromu hroničnog umora stavljam u nastavku spisak mogućih simptoma.

Sindrom hroničnog umora ili mijalgični encefalomijelitis je neuroimunološko oboljenje koje se javlja najčešće kod mladih osoba i češći je kod žena.

Uzrok je najčešće neka virusna ili bakterijska infekcija, može se javiti i u sklopu lajmske bolesti, nakon porođaja, nakon povreda glave i vrata ili nakon težih trauma. Okidač je uglavnom stres. Lek zvanično ne postoji, ali je terapija usmerena na poboljšanje simptoma i kvaliteta života.

Smatra se da do 1/3 ljudi nakon preležanog C0V1DA ulazi u ovo stanje, tako da je ova bolest nakon pandemije postala veoma česta i globalno se sada sprovode ozbiljna istraživanja o uzrocima i mogućim terapijama. Uprkos svemu tome, mnogi lekari i dalje nisu upoznati sa dijagnozom i greškom simptome pripisuju psihičkim bolestima, čime se nanosi ozbiljna šteta obolelima i dolazi do pogoršanja. Depresija i anksioznost jesu česti komorbiditeti, ali se javljaju kao sekundarni odnosno u sklopu sindroma, a ne nezavisno od njega. Bolest je ozbiljna, u najtežim slučajevima vodi u invaliditet, a s obzirom da je multisistemska i da zahvata celo telo mogu se kao posledica javiti i druge životno ugrožavajuće komplikacije kao što su miokarditis, oboljenja jetre, pankreasa i slično. Može izazvati i druga autoimuna oboljenja poput multiple skleroze, dijabetesa, lupusa itd jer je imuni sistem u disbalansu.

Ako se prepoznajete u ovim simptomima i oni vam traju duže od 6 meseci, a po nekim novijim kriterijumima je dovoljno i da traju 3 meseca, kod dece i 1.5 mesec, važno je što pre reagovati jer su šanse za izlečenje bolje ukoliko se ranije krene sa lečenjem.

U Srbiji i regionu se jedini ovim dijagnozama bavi profesor doktor Branislav Milovanović koji državno radi na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje, a privatno radi u okviru ordinacije Neurokard na Novom Beogradu. Ja mogu da kažem da je mene bukvalno spasio i da ću mu biti večito zahvalna jer je ne samo vrhunski stručnjak i izuzetno posvećen lekar, već je pre svega čovek <3

#MeAwareness #myalgic encephalomyelitis #chronic fatigue syndrome #Chronic fatigue syndrome awareness day #Sindrom hroničnog umora #Mijalgični encefalomijelitis #SHU #Depresija #Anksioznost #Beloggradacrnaprinceza

[poeticlicense12345]

SVET IZA OGLEDALA

Dok čitamo knjige, mi proživljavamo nekoliko života, a kad ih pričamo nekome, oni se odvijaju neposredno pred našim očima. Čitav naš život je knjiga koja se ispisuje sama, a mi ne znamo koja je njena poruka.Veština pričanja priča, kada pred onima koji slušaju, otvarate čudesne svetove u kojima se ostvaruju snovi onih koji imaju hrabrosti da idu za njima, je čudesna.

Često sam učenicima ,želeći da zavole tu magiju reči koja stvara čuda pred nama ,govorila da im ja na časovima pričam priče, ali ne da bih ih uspavala, već da bih ih probudila iz letargije, koja im sve više postaje prirodno stanje.Uzgred pamtim slogan neke omladinske manifestacije (Dan mladosti?) : „Probudi se, nešto se dešava! Tvoja se sudbina rešava!“ Zgodna metafora. Iznenadi me ponekad činjenica da tim mladim ljudima, mojim đacima, nisu pričane priče, naročito one pred spavanje. Bilo bi preambiciozno od mene da u tome nalazim uzroke otuđenosti, nedefinisanog moralnog stava, odsustva empatije koje odlikuju neke od tih mladih ljudi, jer psiholog, i pored nekih mojih afiniteta, ipak nisam.

Volim da mislima, koje uvek daju neku boju mojoj duši, prizovem te najlepše trenutke dana kada, slušajući sugestivan i topao glas „nekog svog“, odlazimo u san. Tada bismo mi deca, koja se, po pravilu plaše mraka i samoće u njemu, tonuli neosetno u san, u društvu likova iz priča koje su nam pričane. Priče su bile raznovrsne zavisno od naratora, koji su im davali specifičnu boju.U vreme najranijeg detinjstva te priče su bile nacionalno i epski obojene, kada bi nam ih pričala baba Marica, čiji su koreni bili ratnički i junački. Priče o Kraljeviću Marku i njegovoj neverovatnoj snazi, o njegovom konju Šarcu, s kojim je razovarao i pio vino (i pre crtaća!), o oranju carskih drumova, ali i ljubavi i poštovanju prema svojoj, Jevrosimi majci,su mi, još tada, duboko usadili neke moralne principe, kojih sam mnogo kasnije postala svesna. Serbeza, naša domaćica, nam je pričala, duhom i talentom jedne Šeherezade, čudesne priče iz Hiljadu i jedne noći, gde smo učili kako se i lepotom reći može boriti protiv zla i nepravde.

Naravno, bajke su bile nezaobilazne, kada bi nas mama uspavljivala, i uvek u skladu sa njenim iskrenim verovanjem da ljubav i pravda uvek pobeđuju. Kada bi joj tata, kasnije u životu, prebacio kao naivnost njenu veru u pobedu dobra nad zlom, pravdala bi se time da je to realnost, a ne mašta. Ni danas nisam sigurna da li je to njeno verovanje da ljubav savlađuje sve prepreke bio njen odbrambeni mehanizam, kojim se suprostavljala „rugobama“ života. Bilo kako bilo, ponela sam tu maminu „klicu“, pa sada ja „propovedam“ ideju da su ljubav i dobrota superiorni.

Tradicija pričanja priča pred san se nastavila u mojoj kući.Kao mladoj majci, pričanje priča nikad nije bila ona dnevna obaveza koja se, zbog prezauzetosti, preskakala. U tom pričanju bajke su bile onaj deo nasleđa koji se podrazumevao, ali što sam kao „pričalac“priča bila iskusnija i veštija, one su dobijale i neke druge namene, a ne samo uspavljivanje. Počela sam da pričam „prigodne“ priče, zavisno od didaktičke poruke koju sam nameravala da pošaljem. Danas mi sin kaže da sam „manipulisala“ njihovim osećanjima, kažnjavajući ih pričama umesto pridikama.Kada bi se „ogrešili“ o poštovanju „ličnosti majke“, Cankareve priče, Šoljica kafe, Zastideo se majke, Desetica, su bile delotvornije od bilo koje kazne.Dobijala sam njihovo izvinjenje, grižu savesti i – po neku suzu.Apsolutna katarza! (grešna mi duša!). Narator u meni je postajao sve samouvereniji i veštiji, a moje priče su sve više imale didaktičku poruku (profesionalna deformacija!), pa su Andrićeve priče o ljubavi prema knjizi i Aska i vuk, bile najčešće „rabljene“. Te priče kojima smo uspavljivali decu su bile najlepši i najdragoceniji, a, istovremeno, i najdelotvorniji trenuci u vaspitanju. Naravno, trebalo je i živeti u skladu sa onim što pokušavate da prenesete deci.I kao roditelj i kao profesor pokušavala sam da to uskladim u sebi. Ne znam da li sam uspela.

I danas kada priče pričaju elektronski naratori, mislim da živa, topla reč nije izgubila od svoje privlačnosti. Moja ćerka ,koja je i sama spisateljica, svom sinu priča „svoje“ priče zavisno od poruke koju želi da prenese (kao ja nekad!). A za mene, moj unuk kaže da ja „izmišljam“, a ne pričam, priče i od mene traži da mu pričam „priče iz svog života.“Kad sam ga pre neko veče pitala mogu li da mu ispričam neku ljubavnu priču, pristao je samo pod uslovom da sam ja glavni lik i „da ne izmišljam radnju“. Bitna mu je autentičnost priče, a meni one produžavaju „iluziju životnog trajanja“, ili, kako kaže Andrić, možda pričam sama sebi „svoju priču kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah.“

Neko je rekao da postoji mudrost glave i mudrost srca, a u tim „lekovitim“ pričama te mudrosti su skladno isprepletane. Glava gleda blagonaklono na razloge srca. Poželela sam, dok ovo pišem, da mi „neko moj“ priča priču u kojoj ljubav i dobrota sve pobeđuju i da, pričajući tako, probudi uspavano dete u meni, kome ne dam da odraste.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

#art #umjetnost #poetic license #pjesnička sloboda #poetic #license #pjesnička #sloboda #prose #proza

[toute--la--nuit]

Roditelji

Piše: Novinarka i književnica Mirjana Bobić Mojsilović 17. maja, 2023

Sada, kada svi govore o roditeljstvu, i o tome šta da se radi, pala mi je na pamet geneza naših odrastanja.

Kad smo mi bili mali, roditelji su bili zakon. Bilo je dovoljno da te mama pogleda, i tu je bio kraj. A ako nije bio kraj, bilo je „pričaćemo kad dođemo kući”, a ako ni to nije upalilo, radila je varjača. Moja strina se uvek šalila da je morala da krije varjače kada bi nas mama dovodila kod nje u posetu. Išli smo bespogovorno na spavanje posle crtaća u 7.15. Nikada nismo smeli roditeljima da kažemo „neću”. Ružne reči bile su zabranjene. „Dobar dan” je bilo pod obavezno, svima. I „hvala”. Pre nego što krenemo da se žalimo na profesora, bili smo krivi. Naši roditelji išli su u školu samo na roditeljske sastanke i drhtali su od profesora. Nismo smeli da kasnimo, ni da lažemo, ni da se bacakamo po podu kad nešto ne dobijemo. Bilo je normalno da nam kažu „ne može” i „nemamo”. Jeli smo ono što je bilo na stolu. Nosili smo školske uniforme. Bili smo dobri drugovi. Nikada nas nisu pitali kako smo raspoloženi, jer to nije bila tema, pošto smo bili dobro raspoloženi i sa odranim kolenima, i sa paštetom na hlebu, i sa „Bajkama iz celog sveta”. Nikada nam nisu govorili da nas vole, da smo genijalni, i nikada nam nisu govorili da su depresivni, i nisu nas vodili u kafane, niti smo sedeli sa odraslima.

Kad smo mi postali roditelji, hteli smo da budemo drugačiji. Nežniji, mekši. Ljubili smo i hvalili našu decu, kupovali smo im barbike i transformerse, brinuli se kako su raspoloženi i hteli smo da im budemo drugovi. Neki od nas čitali su deci priče svake noći pred spavanje, neki su vodili decu u školu, i posle na časove stranih jezika. Bili smo ambiciozniji od naših roditelja – oni nisu morali da budu ambiciozni – znalo se da je naš jedini zadatak da dobro učimo. Mi smo hteli da naša deca budu uspešna. I srećna. I zadovoljna, u vreme u kome su već socijalne razlike postale ogromne, a nesigurnost i nepravda bili svuda oko nas.

Današnja deca sede u kafanama i u kafićima sa svojim roditeljima, zagledana u telefone. I roditelji su zabavljeni Instagramom, i vestima, i rade i po dva posla da bi ovaj život nekako držali pod kontrolom. Deca imaju privatne profesore iz svih predmeta, jer roditelji nemaju vremena da se bave svojom decom. Sve češće, roditelji dolaze u školu sa advokatima, da pokažu kako su deca u pravu i kako profesori pred pravima dece imaju da budu manji od makovog zrna. Niko nema vremena ni za šta. Pa ipak, dosada vreba iza svakog ćoška. Otuda je glavna tema – da budemo zabavljeni. Da deca budu zabavljena, jer ako su zabavljena, onda je sve u redu, onda nema problema.

Znate kako se kaže: Jaki ljudi stvaraju dobra vremena, dobra vremena stvaraju meke ljude, meki ljudi stvaraju teška vremena, teška vremena stvaraju jake ljude.

#mirjana bobic mojsilovic #detinjstvo #ljubav #roditelji

[gtaradi]

#Rovinj #Weekend.17

[radiogornjigrad]

ITALO KALVINO ILI MARIJAN GRAKALIĆ?

Slikovnost Laszlo Moholy Nagy (1895-1946) -Pa više niste u Dublinu, profesore. Ne pišete sada o Ibsenu, ovdje smo uz čašu vina. Mediteran se i tako gnuša tih komornih drama, sentimentalnih kakva su i ženska maštanja, pjesmuljci koje bi iz dosade pisala neka djeva zatočena u Tuli, sve dok je otac ne uda za najboljeg ponuđača. -Ma pustite Ibsena, odgovara Džojs. Nietzsche ga je nazivao ”starom…

View On WordPress

#italo kalvino #marijan grakalić #marko raguž #Thomas Mann

[zanimljivaekonomija]

Promocija novog autorskog studijskog albuma Vlade Panovića

U Kamenoj sali Radio Beograda promovisan je album Vlade Panovića i Narodnog orkestra Radio televizije Srbije „45 godina zajedno” koji je objavio PGP RTS. Vlada Panović je virtuoz na harmonici, kompozitor i već 13 godina šef Narodnog orkestra RTS. Naziv albuma simbolizuje 45 godina druženja Vlade Panovića sa muzikom i harmonikom, a na njemu je 12 novih muzičkih bisera, kao što su Boemsko kolo, Vladin pomoravac, Tozino šmekersko kolo, Panonski vetar, Harmonikaški zaplet, i dr. Vlada Panović je ovaj album najpre pormovisao u svom rodnom Kraljevu pre tri meseca, a sada je promocija održana u Beogradu, uz prisustvo vodećih ljudi Radio televizije Srbije, istaknutih muzičkih stručnjaka, Vladinih kolega muzičara i kompozitora, pevača sa kojima je sarađivao i sarađuje…O albumu su govorili direktor PGP RTS-a i kompozitor Vladimir Graić, i kompozitor, univerzitetski profesor i akademik Svetislav Božić. Prisutne je pozdravio i Vlada Panović, a promocija je “prošarana” izvođenjem uživo većeg broja kola i ora sa CD-a “45 godina zajedno”.

Fotografije: Momčilo Karan

#vladapanović #kolo #album #promocija #pgprts #narodniorkestar #muzika #kolo #oro #jubilej #narodniorkestarrts #harmonikaš #virtuoz #kraljevo #vladimirgraic #svetislavbozic #promotion #draganbujošević #mišamijatović #radiotelevizijasrbije #radiobeograd #kamenasala

[contenporanea]

Creada con el interés de estudiar la literatura mexicana surgida a partir de mediados de los años 60, la Revista de Literatura Mexicana Contemporánea fue establecida como una de las propuestas de publicación académica más importante en asuntos literarios mexicanistas en Estados Unidos. Fundada por Luis Arturo Ramos y Fernando García Núñez, y con la actual codirección de María Socorro Tabuenca Córdoba, la Revista de Literatura Mexicana Contemporánea es coeditada por Ediciones Eón y el Departamento de Lenguas y Lingüística de la Universidad de Texas en El Paso con una periodicidad de tres números anuales.

Con el fin de no repetir esquemas de otras publicaciones, los fundadores acudieron al ensayo sobre literatura mexicana de la segunda mitad del siglo xx con la consigna de medir y valorar los alcances estéticos de las aportaciones dentro o fuera de los cánones formales y temáticos, manteniendo un espacio al margen de hegemonías o militancias literarias. Ya desde su primera edición, publicada en 1995, se alternaron los trabajos sobre autores como Carmen Boullosa, Daniel Sada o María Luisa Puga, cuyas obras meritaban un estudio de mayor profundidad. Con cerca de mil quinientos artículos publicados entre los números 1 y 70, las normas se han flexibilizado hasta incluir cine, teatro, crónica, música y diversas manifestaciones folclóricas, entre otras disciplinas, además de considerar muestras de trabajo creativo.

La Revista de Literatura Mexicana Contemporánea se encuentra dividida en diversas secciones, que responde a una ordenación de acuerdo a los intereses de sus lectores. “Hecho en México” aborda géneros literarios como el ensayo, la narrativa, la dramaturgia o la poesía. La sección de “Panorámica” se realiza una revisión general de algún movimiento, subgénero o generación influyente en la historia moderna de las letras mexicanas. “Tianguis” cubre una variedad de expresiones culturales influyentes en el fenómeno social mexicano. En “Reseña” se comentan libros de reciente publicación. El apartado de creación literaria, “Creación”, contiene textos inéditos de poesía, narrativa y teatro; mientras que el “Dossier” recopila artículos de investigación literaria o muestras de creación, producidos por los académicos de las universidades convocadas a realizarlo.

La mayoría de los trabajos publicados son escritos por investigadores que provienen de instituciones universitarias de México, Norteamérica y otras latitudes. En términos académicos, la revista está regulada por un sistema de dictamen ciego de pares, e indexada en las plataformas MLA, Dialnet y Hapi. Un gran número de especialistas y escritores iniciaron parte de su actividad en la Revista de Literatura Mexicana Contemporánea a la par que establecían su carrera en el curso del primer milenio, profesores como Ignacio Sánchez Prado, Samuel Gordon, Martín Camps, Jorge Volpi o José Ramón Ruisánchez, entre otros. En su consejo de redacción, se cuentan créditos de escritores como Alberto Blanco, Yuri Herrera, Bettina González o Daniel Centeno Maldonado. Actualmente el consejo editorial tiene el asesoramiento de Elena Poniatowska, Federico Patán, Julio Ortega, Sergio Ramírez, Evodio Escalante, Margo Glantz, entre otros; mientras que la Edición de Reseñas está a cargo de Sara Potter. El trabajo de corrección corre a cargo de los estudiantes del Departamento de Español y de Escritura Creativa de la Universidad de Texas en El Paso. El archivo digital de la revista se encuentra disponible en el repositorio de la editorial Eón. La Revista de Literatura Mexicana Contemporánea cuenta además con una distribución internacional y desde 1995 organiza anualmente, en la ciudad de El Paso, el Congreso de Literatura Mexicana Contemporánea dentro de las instalaciones de Universidad de Texas en El Paso.

Es una revista de literatura y crítica cultural que aparece tres veces al año, paralela a las estaciones: en primavera/verano (junio), otoño (septiembre) e invierno (diciembre); editada por la oficina de Difusión Editorial de la Universidad Iberoamericana Torreón. Se llama Acequias porque es una palabra con la cual se identifica la atmósfera agrícola de La Laguna, porque remite a la feracidad del agua vertida en el desierto y, además, porque este vocablo sugiere, entre sus grafías interiores, las siglas de la UIA: acequias. Con este número Acequias llega a los 57 números ininterrumpidos. Acequias te invita a colaborar con ensayos, artículos, entrevistas, crónicas, reseñas de libros y otros textos de creación literaria y divulgación académica. La extensión de las colaboraciones es de dos a cuatro cuartillas a doble espacio: se recomienda que el tamaño de la letra sea de 12 puntos. Los textos deberán ir acompañados, en hoja por separado, de la siguiente información: Nombre del autor, brevísimas referencias curriculares y autorización para agregar su dirección electrónica en la ficha de autor. El Comité Editorial, sin conocer el nombre y procedencia del autor, determinará la inclusión de los materiales recibidos dentro de la revista según criterios de calidad, oportunidad, extensión y cupo. Los artículos

#literatura mexico #Youtube

[zoranphoto]

Neurogerijatar Bogdanović: Krajem godine i u Europi prvi lijek protiv Alzheimera

Nakon što je u SAD-u početkom ove godine odobren lijek za Alzheimerovu bolest lekanemab, švedski neurogerijatar Nenad Bogdanović izrazio je uvjerenost da će on biti uskoro odobren i u Europi kao prvi lijek protiv ove teške demencije. Europska agencija za lijekove (EMA) već je dobila zahtjev za ocjenu ovoga lijeka.     Očekujem odobrenje u prosincu jer je veliki zdravstveni i politički pritisak da se lijek odobri i u Europi, izjavio je u razgovoru za Hinu dr. Bogdanović, profesor gerijatrije hrvatskog podrijetla na Karolinska institutu i Karolinskoj sveučilišnoj bolnici u Stockholmu. S Bogdanovićem je razgovarala Hinina novinarka Vedrana Larva. Lijek se u SAD-u prodaje pod imenom leqembi, a sadrži antitijela koja uklanjaju plakove ili nakupine toksičnog proteina beta amiloida iz mozga. Bogdanović kaže da je razvoj tih antitijela započeo u njihovu laboratoriju na Karolinskoj, ali su japanska farmaceutska tvrtka Eisai i američki Biogen kompletirali klinička ispitivanja. Prema prvim procijenama godišnja terapija košta oko 26.500 dolara. Napominje i da je prije mjesec dana kompanija Eli Lilly izvijestila o pozitivnim rezultatima svoga lijeka - donanemaba. Također je riječ o antitijelima koja čiste amiloidne plakove u mozgu, a proizvođač tvrdi da usporava razvoj Alzheimerove bolesti za oko trećinu vremena.

Nova era borbe protiv Alzheimera

"Američka Agencija za hranu i lijekove (FDA) još nije dala završnu riječ o donanemabu. Očekujemo da će do kraja srpnja odobriti i ta nova antitijela za 'čišćenje smeća u mozgu", kaže Bogdanović koji je prije petnaestak godina i osobno bio uključen u razvoj prvih antitijela protiv Alzheimera u kompaniji "Wyeth and Pfizer" u Londonu. Ističe i da smo vjerojatno stupili u novu eru mogućeg zaustavljanja progresije Alzheimerove bolesti, za koju do sada nije bilo lijeka. A ideja o ovom načinu borbe protiv Alzheimera nastala je još krajem prošlog tisućljeća, točnije 1999. Nakon toga eksperimentalne studije na miševima pokazale su da se patološke promjene u mozgu mogu ukloniti antitijelima protiv proteina amiloida. U normalnim fiziološkim procesima taj se protein stvara i razgrađuje, dok se u Alzheimerovoj bolesti iz još uvijek nejasnih razloga nakuplja u mozgu, uzrokujući degeneraciju mozga i demenciju. U samo malom postotku od oko tri posto pacijenata s Alzheimerovom bolešču genetska je greška uzrok nakupljanja patoloških promjena.     "Nije jasno nakuplja li se amiloid zbog povećane proizvodnje, ili zbog oslabljenog čišćenja tog proteina u mozgu, ili zbog obostranog mehamizma. Davanjem antitijela (novih čistača), višak amiloida uspješno se odstranjuje, što je potvrđeno u i eksperimentalnim studijama", navodi Bogdanović. Lijek Leqembi, dodaje, potvrdio je učinkovitost ove "hipoteze čišćenja".

Usporavanje propadanja memorije

"Ako očistimo to smeće na vrijeme, ne možemo vratiti stoposto memoriju, no možemo maksimalno odgoditi propadanje. Propadanje memorije će se usporiti tako da će osoba nastradati od drugih bolesti", objašnjava Bogdanović. Leqembi se dobiva putem polusatne infuzije dva puta mjesečno unutar jedne i pol godine i još se ne zna koliko puta pacijent mora ponoviti uzimanje antitijela da bi se održavalo poželjno stanje. I dalje je otvoreno pitanje hoće li se taj lijek trebati stalno uzimati i u kojim vremenskim razmacima. "Za infuziju će se morati zadovoljiti cijeli niz kriterija jer antitijela imaju nuspojave. Kako sada izgleda, oko 20 posto pacijenata u SAD-u moglo bi dobiti tu terapiju. Riječ je o onima u vrlo ranoj fazi bolesti, fizički zdravijima, koji nemaju imunološke bolesti i ne koriste lijekove protiv zgrušavanja krvi. Bit će jako velika selekcija", ističe Bogdanović. Dobio je, kaže, na stotine pisama iz Hrvatske s pitanjem - mogu li se i u Hrvatskoj dobiti antitijela protiv Alzheimera. "U Hrvatskoj ga ne možete dobiti u javnom zdravstvu, a da li možete privatno - vjerojatno da, i to za sada u SAD-u, uz cijenu od gotovo 30.000 dolara godišnje", kaže Bogdanović te dodaje da će cijena terapije padati kako se bude širilo tržište lijeka i odobravale nove slične terapije. Leqembi će i u američke bolnice ući vjerojatno tek u prosincu. Zasad se daje inicijalno samo preko specijalnih centara koje je organizirao proizvođač Eisai.

Hrvatska bez sustavne skrbi o dementnim osobama

Bogdanović upozorava da je potrebno točno i na vrijeme utvrditi koje osobe nakupljaju toksične proteine, za što je potrebna vrsta screeninga na demencije i rana pravovremena dijagnostika, što u Hrvatskoj ne postoji. Ne postoji ni registar demencija, tako da ne znamo koliko imamo oboljelih, što je osnova za stvaranje akcijskog plana i planiranje zdravstvene skrbi o tim osobama. Procjene govore da bi Hrvatska godišnje mogla imati oko osam tisuća novih slučajeva Alzheimera, odnosno ukupno oko 40 tisuća oboljelih s demencijom . "Gdje su ti ljudi - pretežno stariji - i tko se i kako o svima o njima skrbi – nije potpuno jasno", kaže dr. Bogdanović te ističe da u zapadnim zemljama i na sjeveru Europe postoje specijalisti gerijatri i cijeli sustav državne skrbi za starije i dementne osobe. "Primarna praksa u Švedskoj ima akcijski plan kako pristupiti pacijentu s poremećajem memorije, obiteljski liječnik piše uputnicu da se napravi CT ili magnet, i inicijalno testira pacijenta te ga kasnije upućuje na specijalističku obradu. Unutar tri mjeseca pacijent mora dobiti dijagnozu, to je zakonski određeno", kaže Bogdanović.

Najskuplja je neliječena demencija

Šveđani su, dodaje, izračunali da je "za društvo najskuplja neliječena demencija". Tamo radi oko 700 gerijatara, gerijatrijska služba u zajednici brine o starijima pa oni mogu živjeti samostalno i ne ovise o obitelji. O njima skrbi država jer su čitav život plaćali poreze. Za razliku od sjevera i zapada Europe, briga o starijima i dementnima u Hrvatskoj još je uvijek pretežno stvar obitelji. Koliko je to područje "ispod radara" pokazuje i podatak da su u Hrvatskoj na B listi lijekova HZZO-a dostupna samo dva od četiri antidementiva, generička lijeka već dugo prisutna u Europi, pa neke od njih hrvatski građani, na temelju privatnog recepta, kupuju u Sloveniji, BiH i Srbiji. U Hrvatskoj je tek 2019. osnovano Povjerenstvo za gerijatriju pri Ministarstvu zdravlja, u kojemu kao vanjski član radi i dr. Bogdanović. Uspostavljena je i specijalizacija iz gerijatrije, no interes je izrazito slab za tu specijalizaciju koju uskoro završava tek jedna liječnica. Tportal.hr Photo by Chokniti Khongchum Read the full article

#alzheimer #alzheimerovabolest #lijek #medicinari #nenadbogdanović

[joeyspassions]

Kuda i kako dalje

Prolazili su dani. Ni sa Didom, ni sa Adom nije iskrsavala prilika da se osamimo, da im se ponudim.

Moj očaj je bio veći zbog činjenice da sam se sa Didom viđao skoro svaki dan na faksu. On, buntovnik i dasa, školu je doživljavao kao svoje gazdinstvo: dolazio je kad hoće, propuštao predavanja koja hoće. Ipak, imao je mene da mi naredi kada šta hoće da mu završim, dopunim, prenesem. A ja ponizno slušao nadajući se da će tako iskrsnuti razlog da odem njegovoj kući, gdje ću opet biti njegov, prepušten i sav.

Sedmica, druga, treća... vrijeme neprijateljski usađuje nove nedoumice. Da li je to što na svakom viđenju zgodnog muškarca ja osjetim toplinu, zaustavljam pogled na međunožju normalno? Da li je to što osjetim da bih se dao svakome ko mi se svidi i ko bi zatražio hrabro? Droljasto?

Je li to što kad mi pred oči dođe Dido ja u nosu osjetim miris njegove kože, na usnama mekotu njegovih, toplinu njegovog tijela uz svoja leđa - zaljubljenost?

Zašto mi se sve češće javlja nagon da “provalim” Adi u stan i izmolim njegovu sirovost i stras?

Jesam li sretan zbog kurca u sebi ili zbog toga što se neko zadovolji mnome?

Hoće li Dido reći? Hoće li Ado reći? 

Ludio sam. A bilo koje priznanje sebi koje sam osjetio da je potrebno, odbijao sam kao neoprostive nenormalnosti.

U sedmici kada se Dido nije pojavio danima na predavanjima, okuražio sam se da mu odem. Na vratima stana, odjenut u šorc i potkošulju dočekao me je sa:

- Otkud ti?

- Došao sam da ti donesem skripte, ove smo sedmice pokrili puno gradiva, da ne propustiš. Iduće sedmice je kolokvij.

- Hajd’, uđi...

Prošli smo hodnikom, a ja sam vidio sebe kako sam mu, obučenom u istu kombinaciju kao sada, kroz nogavicu šorca pred vratima, na koljenima, cuclam muškost za pozdrav prije nego što ću otići iz stana.

Ušli smo u njegovu sobu, a ja sam na krevetu vidio sebe na leđima, pritisnutog Didom i ispunjenog njegovim kurcem.

Na radnom stolu, kroz moje prisjećanje sebe nabijenog na Didu, miješala mi se slika nehajne neurednosti, grickalica... neobaveznosti i Didine bolibrige...

Sjeo sam na njegovu stolicu, i počeo mumlati nepovezano šta je koji profesor rekao, šta je novo pređeno na predavanjima... sve i svašta sam trpao kroz usta samo da mi ne preleti ono što sam zaista htio reći:

- Dido, daj mi da ti barem popušim!

Da Dido stoji pored stola primijetio sam tek kada sam osjetio pirkanje poznatog mirisa. Krajem oka sam primijetio da mi je dovoljno blizu da mu mogu prisloniti glavu uz onaj pun šorc. Nalet neočekivane odvažnosti me je naveo da to i učinim. Za jedan blaženi trenutak osjetio sam konturu njegove kite na svom obrazu.

Pružio se preko mene, uzeo neku skriptu i vratio se krevetu na koji se izvalio.

- Ne gledaj! - vikao sam sebi u glavi, i nastavio blebetati o fakultetu.

Ali moja požuda je bila jača.

- Ako se ovako izložio, sigurno neće braniti. Eno i kitonja nije daleko, trebam samo malo zavući prste kroz nogavicu šorca... - mislio sam.

Dva koraka do njega. Kao da planinu moram preći.

- Digni se, i kreni! - naredio mi je neki drugi ja iz glave.

Polahko sam sjeo pored Dide na krevet. Gnječio prste u krilu. I strašljivo oslobodio svoju desnu ruku, polahko zadignuo nogavicu na njegovoj lijevoj nozi... uspio sam vidjeti samo djelić njegovog glavića, a on je hitro podigao nogu, odgurnuo moju ruku.

Htio sam da se zemlja otvori, da propadnem.

Ipak, kada sam već krenuo propadati, najbolje je da to odradim kvalitetno, pa sam izgovorio:

- Dido, hoćeš da ti popušim?

Ni riječi. Samo zvuk listanja skripte. Kako jedna jedina sekunda može da izmuči!

Pružio sam se pored njega, i ponovio:

- Dido, hajde... ne moraš se ni maknuti, ja ću sve.

- Ne mogu sad...

- Kad možeš?!

Muk.

- Dido, jesi li ljut na mene?

- Nisam, ba... nego ne mogu... Drkao sam... ne mogu...

- OK. Izvini. Samo... eto... meni je lijepo kad to radim s tobom...

- Sve OK... - (a, tebi nije lijepo sa mnom?! - upade misao u glavu)

Ustao je do radnog stola. Prodrmao miš i kucnuo nekoliko puta po tastaturi da probudi računar. Ovlaš sam vidio na ekranu otvorenu neku stranicu, dijelove muških tjelesa poredanih kao na albumu i u vrhu “Romeo”.

Stid mi je začepio usta, nisam mogao ništa progovoriti, priupitati... Dido je brže-bolje, ukinuo stranicu i podigao neki folder, a ja sam se u mislima isključio... Bilo je potrebno da nađem razlog i izađem od Dide čim prije.

Ispratili smo se kao da sam poštar koji je završio dostavu. 

Izbezumljen, potonuo, kući sam se vratio u neznanju. 

Navečer sam se tješio pornićima i slikama golišavih muških, kako sam često i radio svih tih dana samoće.

Zaguglao “ROMEO”...

I proveo dva sata riktajući profil...

[mentalnahigijena]

"Svi Srbi u jednoj državi": Milošević je mrtav, ali plan nije, Vučić bi da ga dovrši u "bijelim rukavicama" Pukovnik Aleksandar Vulin, srbijanski ministar unutrašnjih poslova, kazao je gostujući na TV Pink, u komentaru o "non-paperu" koji je uzbunio cijelo Evropu i Balkan, da mu nije jasno zašto su granice država na Balkanu nepromjenjive. - Zašto srpsko nacionalno pitanje se ne bi konačno riješilo tako što bi došlo do ujedinjenja Srba u jednoj državi - pitao je Pukovnik. Velikosrpska ideologija u 19. i početkom 20. vijeka, o životu svih Srba u jednoj državi, donijela je smrt, pogrome, deportacije, ratove. U formi tajnog državnog plana Načertanije, velikosrpska ideja sredinom 19. vjeka postaje službena politika Srbije. Najradikalnije, velikosrpsku ideologiju provodili su četnici u Drugom svjetskom ratu, te režim Slobodana Miloševića tokom 90-tih. Na stranici Haškog tribunala, u slučaju "Milošević", nalazi se opsežan izvještaj o propagandi "svi Srbi u jednoj državi" koji je na zahtjev Haškog tužilaštva uradio Renaud de La Brosse, redovni profesor na Univerzitetu Reims Champagne-Ardenne (Francuska). Donosimo neke od dijelova izvještaja, koji se i tri decenije kasnije, uklapaju u sve ono što trenutno radi beogradski režim pod vodstvom Aleksandra Vučića, ali i u Strategiju odbrane i nacionalne sigurnosti Srbije usvojene 2019. godine. - Ova politika, koja je za cilj imala stvaranje države u kojoj će živjeti svi Srbi, bila je praćena nacionalnim političkim programima opravdavanim u srpskom javnom mnijenju veštom propagandom. U Srbiji će u korist Slobodana Miloševića medijski prostor kontrolisati njegova politička grupacija. Iako nije raskinula sa komunističkom ideologijom, ta će grupacija u periodu 1986-1987. doživjeti nacionalistički zaokret sa kojim će mediji biti usko povezani. Pod kontrolom Miloševića i njegove partije, upravo će mediji dobiti zadatak da zasiju otrov mržnje i straha među Srbe koje propaganda prikazuje kao neposredno i u samom svom biću ugrožene prisustvom drugih manjinskih nacionalnosti. Mediji su bili korišteni kao ratno oružje, čas za ostvarenje političkih ciljeva - npr. za lansiranje i odbranu lajtmotiva "svi Srbi u jednoj državi" - čas za ostvarenje strateških ciljeva - kao što je osvajanje teritorija silom, praksa etničkog čišćenja ili razaranje ciljeva predstavljenih kao simboličkih i prioritetnih… Kako bi se ti ciljevi ostvarili, Miloševićev će režim dakle učiniti sve da bi osigurao kontrolu nad televizijom, radijom i štampom: nakon preuzimanja glavnih sredstava difuzije informacija uslijedit će metod koji kombinuje propagandu, djelimične (i pristrasne) informacije, lažne vijesti, manipulisanje, neinformisanje o određenim činjenicama, itd. Cijeli taj arsenal bit će mobilisan u funkciji opravdanja stvaranja jedinstvene države svih Srba i, shodno tome, davanja legitimiteta nacionalnom političkom programu prikazanom kao borba za slobodu, mjera za zaštitu rodne grude srpskog naroda - te, naposlijetku, jačanja vlasti i pozicija Miloševićevog režima – navedeno je u izvještaju francuskog profesora. Sve što je tada radio Milošević, ali sada pod krinkom "Europejca", "regionalnog lidera" i "dobrog susjeda", samo na suptilniji način radi i Vučić, što on sam, što preko medija koje direktno kontroliše, što preko svojih jastrebova poput Vulina. Strategija odbrane i nacionalne sigurnosti Srbije iz 2019. godine, nije ništa drugo do pokušaj reinkarnacije Miloševićeve politike iz 90-ih godina, "svi Srbi u jednoj državi" i stvaranja "Velike Srbije". Prvi put u Srbiji je usvojen dokument u kojem se spominje bh. entitet Republika SrpskA Iako svjesni da je Srbija samo jedna od strana potpisnica Dejtonskog mirivnog sporazuma, Vučićev režim je ipak u ovu strategiju Srbiji dao ulogu "garanta". - Pokušaji revizije Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini (Dejtonski sporazum) ostvaruju negativan utjecaj na stabilnost i sigurnost u regionu. Republika Srbija, kao jedna od potpisnica, garant je Dejtonskog sporazuma i zalaže se za poštovanje i ispunjavanje obaveza iz tog dokumenta u interesu sva tri konstitutivna naroda i dva entiteta Bosne i Hercegovine – navedeno je u Strategiji, čime se na indirektan način poručuje da se Srbija nikada neće odreći teritorijalnih pretenzija prema BiH, odnosno bh. entitetu Republika Srpska. Nadalje navedeni su i nacionalni interesi Srbije. - Nacionalni interesi Republike Srbije jesu očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gdje god on živi "srpski svet", kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, vjerskog i istorijskog identiteta uvjet je opstanka Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu, te Republike Srpske kao entiteta u sastavu Bosne i Hercegovine u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Očuvanje Republike Srpske jedan je od vanjskopolitičkih prioriteta Republike Srbije. Saglasno tome, opredeljenje Republike Srbije jeste da nastavi razvijanje specijalnih paralelnih odnosa sa Republikom Srpskom, uz uvažavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Bosne i Hercegovine u skladu sa Dejtonskim sporazumom – stoji u Strategiji. Za Vučića, stvaranje "Velike Albanije" predstavlja prijetnju miru i sigurnosti na regionalnom nivou, ali i van njega, dok njegove aspiracije da bh. entitet Republiku Srpsku pripoji Srbiji pod Miloševićevom devizom "svi Srbi u jednoj državi" je normalan, prirodan slijed promjena na balkanskoj političkoj sceni. - Postoji kod nas jedna armija ljudi koja je zadužena za to da kada god bi neko pomislio da Srbi treba nešto da dobiju, bilo gdje i bilo kad, istog sekunda kao da pancirom tuku po svemu i rasturite sve. To vam je tako. Postoje ti apologetski pristupi svim antisrpskim idejama - rekao je Vučić prije nekoliko dana komentirajući "non-paper". Šta je to što Srbi treba da dobiju? Kosovo sigurno NE jer je to davno završena priča, samo još se glavni akteri glasno i javno ne izjašnjavaju. Entitet RS i ponovo poklapanje Crne Gore a u tu svrhu koristi se uslugama crkve Srbije! I ponovo se vratimo Strategiji iz 2019, gdje su svi krivi samo Srbija nije, a glavni adut za kojim se poseže je također po Miloševićevoj recepturi. - Negativan utjecaj na stanje u regionu ostvaruju i pojave i manifestacije jačanja ekstremno nacionalističkih grupa, kao i narušavanje političkih odnosa i produbljivanje političkih podjela. Pored toga, zastupljen je i vjerski ekstremizam koji, prije svega, ima za posljedicu jačanje radikalnih islamističkih pokreta, čije aktivnosti mogu da izazovu destabilizaciju regiona – stoji u Strategiji. Šta je to što Srbi treba da dobiju? Kosovo sigurno NE jer je to davno završena priča, samo još se glavni akteri glasno i javno ne izjašnjavaju. Entitet RS i ponovo poklapanje Crne Gore a u tu svrhu koristi se uslugama crkve Srbije! I ponovo se vratimo Strategiji iz 2019, gdje su svi krivi samo Srbija nije, a glavni adut za kojim se poseže je također po Miloševićevoj recepturi. - Negativan utjecaj na stanje u regionu ostvaruju i pojave i manifestacije jačanja ekstremno nacionalističkih grupa, kao i narušavanje političkih odnosa i produbljivanje političkih podjela. Pored toga, zastupljen je i vjerski ekstremizam koji, prije svega, ima za posljedicu jačanje radikalnih islamističkih pokreta, čije aktivnosti mogu da izazovu destabilizaciju regiona – stoji u Strategiji. I na kraju, ponovo se vraćamo Memorandumu 1 i Memorandumu 2 zloglasne SANU. Memorandum SANU iz 1986. godine, prouzrokovao je genocid, urbicid, ratne zločine i razaranja, dok Memorandum II nastao 2011. godine, prema njegovim autorima, treba završiti u miru sve one velikosrpske projekte koji nisu ostvareni u ratu. A to je upravo ono čemu danas svjedočimo. Jer sve što Milošević nije završio, sada u "bijelim rukavicama" nastoji njegov ministar informiranja - Aleksandar Vučić. Hoćemo li puštit da Nas opet poklope?

#montenegrini

[milivoyev]

PROF. DR MILA ALEČKOVIĆ O POEZIJI SAŠE MILIVOJEVA

PROF. DR MILA ALEČKOVIĆ O POEZIJI SAŠE MILIVOJEVA

Da nisam i sama pesničko dete verovatno ne bih uočila talenat mladog čoveka koji živi daleko od svog rodnog grada, ali ne i od drevnog psihološkog arhetipa. Da li je Saša Milivojev pesnik od rođenja ili je to postao u daljini, uz ono što daljina sa sobom nosi kada se izoštre sva čula i saberu sve patnje, svejedno je. Milivojev je prosto pesnik u melanholičnoj pozadini stvaraoca koga čuvaju i jačaju njegovi stihovi. Milivojev zna da poezija odvodi u bezvremerje, u beskraj, u besmrtnost i bezimenost u kome smo dvojnici i provodnici Hristovih reči i zato u svojoj „Poruci posle smrti“ kaže:

I ja sam umro, davno, a niko me nije žalio. Neko je slavio, dok sam mlad u krvi do kolena, na krstu u mukama, krvario. Niko za mnom nije zaplakao, kad su mi ekserima kosti o tisu zakivali, dželati su pevali, a ja se slatko smešio. U tom kratkom životu, u tom paklenom kotlu, u zarđalim raljama prosio sam ljubav pesmama, uzaludno.

Iskreni pesnik oseća besmrtnost i nadmoć stvaranja u kojoj, zahvaljujući upravo poeziji, oprašta brojnim prolaznicima života i posmatra čovečanstvo iz nekog drugog, sasvim mirnog, dalekog ugla. Milivojev peva:

I svima sam oprostio kada sam nestao, na Treće nebo odleteo. Između planina od crvenog žada, sa anđelima šetam bosonog po trgovima zlatnog grada, kiša meda i mleka sada pada kao nekada.

Ima li istinskog pesnika koji nije sanjao sopstvenu smrt, posebno ako je melanholik? Nema pesnika koji u poeziji ne živi već neki drugi ili treći poklonjeni život. Ovo večno kruženje Saša Milivojev savršeno oseća i zato svoju najlepšu poemu završava rečima:

Ovde nema patnje i jada, bede i jeda, straha i greha, slatko voće cveta pored divnih reka, ovde te ljubav uvek čeka kad dođeš izdaleka.

Pesnik je u nama, iako je nekad miljama daleko. On darom probija prostor i vreme. Milivojev je snagom svog talenta upravo to ostvario. Zato je njegova poezija unutrašnji krik koji sagledava besmislenost donjeg sveta patnje i jada. Veličina pesnika je da živi u patnji ali da progovara sa neznane visine koja patnju zamenjuje darom i pobeđuje.

Daleko od svoje otadžbine Srbije, Saša Milivojev je ipak blizu svih nas. Otišao je, ali zna da ga ovde ljubav uvek čeka, kada dođe izdaleka. Savez pesničkih duša ga uvek čeka.

Najzad, jedna stara ruska pesma kaže: dovoljno je da pogledate u tamno noćno visoko nebo puno zvezda i tamo ćete ugledati onoga koji je daleko... Zato i ja, sada, iz velike daljine, svako veče mogu da vidim i čujem pesnika Sašu Milivojeva...

.

Prof. dr Mila Alečković profesor psihologije i psihijatrije, pisac, ex Univ.de Sorbonne Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression et d’Art thérapie

Saša Milivojev je poznati srpski pisac, pesnik i novinar kolumnista iz Dubaija, koji je davno napustio Srbiju zbog diskriminacije, cenzure i blokade u svim medijima. Bio je jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta.

SAŠA MILIVOJEV

萨沙•米利沃耶夫, Saşa Milivoyev, サーシャ・ミリヴォエフ, Sasha Milivoyev, साशा मिलीवोएव, Саша Миливойев, ساشا میلیوویف, Saša Milivojev, Σάσα Μιλιβόγιεφ, Sasa Milivojev, Sacha Milivoyév, Sascia Milivoev, Sasza Miliwojew, Sacha Milivoev, Sasha Milivojev, ሳሻ ሚሊቮዬቭ, Саша Миливоев, Саша Миливојев, ساشا ميليفويف

www.sasamilivojev.com

#Mila Alečković #Poezija #Prof. dr Mila Alečković #Recenzije #Saša Milivojev #Sasha Milivoyev #Svetski bol #Weltschmerz #Мила Алечковић #Саша Миливоев #Саша Миливојев #Проф. др Мила Алечковић

[gtaradi]

#Pjevanebo #RokoVušković