#ily jebis<3 | Explore Tumblr Posts and Blogs

dokazatiindukcijom · 3 years

Text

Kad se zatrese predsoblje

Miloš Trideset pet (35), dugogodišnji analitičar rizika u jednoj domaćoj banci, upravo je stigao s posla. Odškrinuo je prozor i udahnuo prohladan vazduh ranog proleća koje je levim krilom senčilo pitomo radničko predgrađe. Senka Trideset dva (32), viši dijetetičar nutricionista i njegova verenica, sigurno je otišla na džoging.

“Trebaće joj desetak minuta do tartan – staze, pet minuta za zagrevanje, dvadeset do dvadeset pet minuta trčanja, pa tome pridodaj još 3 do 4 minuta istezanja. Ići će natrag dužim putem jer mora proći pored vrta baba-Slavke Sedamdeset dva (72) koja će joj odabrati lale, ali i to traje neko vreme, pa ako usput sretne Draganu Trideset jedan (31), popričaće malo o vremenu, sve u svemu – imam čuku fore”, računao je u sebi.

Pevajući jedva razumljivu krajišku brzalicu, nasuo je viski s ledom.

“Kao u domaćim serijama”, pomislio je. Ushićeno i nervozno podešavao je ekran laptopa, pokušavajući sebi da obezbedi najbolje osvetljenje. Ovu igru senki remetilo mu je sunce koje je svojim poslednjim zupcima već kačilo zaspale njive na periferiji i horizontu.

Nije se mnogo mučio s upisivanjem broja kreditne kartice u rubriku na ekranu jer ga je sistem pamtio. Najzad je, teško skrivajući uzbuđenje, ukucao CVC kod kartice i ukrajinska kem devojka s one strane ekrana halapljivo je progutala 25 evra.

“Progutala bi ti još nešto, pohotna kurvetino”, reče naslađujući se.

“Satari je na brzinu kao Putin Ukrajinu”, nastavio je u veselom raspoloženju.

Pokušavao je da pronađe najudobniji položaj na krevetu, ali je bivao sve nervozniji. Senka se već umorila od trčanja, život onih divnih lala uskoro će biti prerezan baba-Slavkinim baštenskim makazama, a crnpurasta Ukrajinka se tek spremala za performans.

“Kako dobro mešaš, mala”, reče joj kroz zube. “Šta bih ti samo radio”, reče joj sasvim grubo, već pred njom i odmah potom – u njenom zagrljaju. Ničega osim te sićušne crne devojke kovrdžave kose nije bilo, te ukrajinske Eve nastale od trocifrenog broja s poleđine njegove kreditne kartice, a koja će uskoro iščeznuti kao što iščeznu sva naša nadanja, strahovanja i naši jednom ali ne i dvaput umrli dragi, te se uputiti kamo i svi oni, kad otvorimo oči posle sna. Ali dotle ostaje još vremena za požudu i ne preterano skupu ekskurziju u razvrat. Odakle im tako dobar internet u njihovoj ukrajinskoj vukojebini, pomislio je.

Iz sanjarenja ga je prenela detonacija. Osvrnuo se oko sebe – ništa se nije promenilo. Stan je bio ispunjen uzdasima s one strane ekrana, nikakve buke izvana nije bilo. Ponovo je osetio eksploziju.

Nije je čuo, osetio je na sasvim drugi način. Nešto je detonirano u njemu, talas eksplozije je stizao do njegovog grudnog kosta, grla i trbuha, izazivajući neprijatno trzanje. Osećaj mu je bio odveć stran ali se, nažalost, brzo odomaćio jer mu je za svega nekoliko trenutaka, čitav grudni koš vibrirao poput ogromne rezonantne kutije.

“Kao da mi srce preskače”, sasvim je precizno locirao problem koji nije prestajao. Disanje mu se poremetilo, u jednom kratkom a večnom trenutku osetio je čak i nesvesticu.

“Ovo je kraj. Pa moram li da završim život ovako polugo, pored kurve koju čak nisam ni izjebao“ – pomislio je sasvim iskreno, onim što mu je preostalo od razuma. Počeo je da paniči.

“Ljubavi, je l’ si tu?”, reče Senka Trideset dva, koja je upravo ulazila u stan.

“Kakvi su ovo uzdasi, je l’ to opet oni napaljeni studenti iz potkrovlja gledaju porniće? “, reče sama sebi, dok je stavljala lale u saksiju.

Uzdasi nisu prestajali i kad je ušla u dnevnu sobu, gde je zatekla verenika koji se držao za grudi u bolnom grču.

“Pa šta je ovo?”, reče isključujući brauzer.

Miloš nije umeo da odgovori. Pokušavao je da kaže nešto, ali ga reči nisu slušale. Sila koja mu je larmala po grudnom košu, lomila mu je reči na slogove a ove potonje na nekakve izdanke glasova koji su pre nalikovali uzdasima kem devojke nego na glas.

“Moram do prozora”, najzad je rekao.

Začudo, promaja ga je promašila i, umesto njega, ubila pomahnitalu ptičurinu koja mu se ispilela u grudima. Prvih nekoliko trenutaka bio je podozriv, preplašeno osluškujući srčani ritam i iščekujući nove preskoke ali njih doista više nije bilo. Prineo je palac vratnoj arteriji koja je monotono ali sasvim ravnomerno pulsirala, ni prebrzo ni presporo.

“Mislio sam da ću umreti”, rekao je. “Nikad mi se nije desilo ništa slično ovome”, reče.

“Verujem, nisam te ni ja nikad videla ovakvog”, reče Senka vrlo prekorno.

Tek tada je Miloš 35 shvatio da je polugo, da je gledao neku drugu ženu i da mora to nekako da objasni.

“Ne znam, draga, stvarno ne znam šta se desilo. Pod stresom sam zbog svega ovoga, tek smo počeli zajedno da živimo, planiramo decu, kao da mi je telo tražilo neki ventil”, bio je iskren, mada ni sam ne zna zašto.

“Mislim da sam ja prilično dobro znala kako da se izborim sa tim tvojim ventilom? Ili se možda varam”.

“Ma naravno, ali razumi me, ovo je sve novo za mene. Treba mi vremena da se naviknem”

Senka ga je zagrlila. Nije mu prijalo jer je i dalje bio preplašen.

“Jako se plašim. Nešto se strašno desilo dok sam gledao to što sam gledao. Mislio sam da umirem, bilo je jezivo”, reče tako da mu je poslednji deo rečenice već potonuo u suze.

“Joj, jadničak. Tek sada te razumem! Sve je ovo novo za tebe, novi život, novi planovi. Sutra ću zakazati razgovor kod doktorke Pavlović Šezdeset dva . “

Doktorka Pavlović Šezdeset dva, spec. psihijatrije, primila ih je već narednog dana.

“Senka je moja dugogodišnja poznanica, ovo moramo da rešimo što pre. Miloš, je l’ tako? Kakav je problem u pitanju? “

Miloš je bio umoran od iščekivanja kada će mu srce ponovo zatreperiti. Zaspao je pred zoru ali se ubrzo nakon toga probudio.

“Zvala sam tvoj posao, ljubavi. Ostajem i ja s tobom. Ne ideš nigde dok ovo ne rešimo.”

Mrzovoljno je sedeo na kanabetu, noktima palca pritiskajući jagodice kažiprsta, u ujednačenom ritmu otkucaja srca. Nije verovao da će ga osloboditi priča, a pogotovu ne priča s doktorkom koja je sve bazirala na priči. Ipak je sve ispričao, pažljivo i precizno. Imao je celu noć da iznova i iznova proživi svaki frejm svoje jučerašnje povesti.

“Miloše, ovo izlaganje odaje utisak uplašenog, nepoverljivog mladog čoveka. Ne spašava te samo priča”, reče kao da mu je čitala misli. “Ne zaboravi da sam ja završila studije medicine”. Svaki kardiolog će ti odmah reći isto što i ja. To što si osetio su palpitacije – subjektivan osećaj da ti srce ne radi pravilno, a njihov uzrok su najverovatnije ekstrasistole, naš narod ih zove “srčani preskoci”. One mogu biti veoma neprijatne, ali su suštinski bezopasne. U tvom slučaju uzrok je najverovatnije stres. Ti si mlad muškarac, a ovo je novi početak pred tobom, novi problemi, novi život koji stiže ali to mu ne dozvoljava onaj tvoj stari život, koji grčevito pridržavaš da ne padne u ambis. To sve je pokrenulo parasimpatički nervni sistem koji je preplavio tvoje telo kateholaminima koji su poremetili uobičajeni protok kalcijumovih jona u jonskim kanalima srca, izazvali dodatno pobuđenje srčanog mišića i – bam, impuls ne nastane u sinoatrijalnom čvoru srca kako to obično biva, već negde drugde. Takav otkucaj nije snažan kao onaj iz sinoatrijalnog čvora i naše telo ga oseća kao preskok. To je sve, Miloše. Organizam se opire promeni.”

“To je sve normalno”, reče. “Senka je tu da te čuva. Mi smo hrabrije”, reče uz osmeh.

Potom ih je pitala da li se slažu, ne samo u zajednici koja prerasta u brak već i oko planova za svadbu i porodicu. Odgovorili su potvrdno.

Miloš je nije slagao. Voleo je to sićušno, ljupko biće koje ga je opčinilo svojom dobrotom i brižnošću. Kao da je njenim očima gledao na horizont, gde upravo sada izlaze iz trgovine s decom u naručju, poslednja nedelja je u mesecu i uskoro će na izlet a evo ih gde nasmejani ližu sladoled na obali jezera, puće se za selfi i nakon rafala kamere ljube se kao tinejdžeri dok im deca zamahuju mišićima u jezerskom plićaku.

“Ali, znaš kakvi smo mi lekari. Evo ti nešto za smirenje. Ako ti opet zatreperi srce, prvo pomisli da je sve to samo odjek tvojih nerava. Ostavljam i mogućnost da u tom zbilja neprijatnom trenutku ne možeš ubediti sebe da će sve biti u redu. U tom slučaju, odlomi polovinu ovog anksiolitika, ali samo polovinu. Senka, molim te kontroliši”, reče uz osmeh.

Pozdravili su se srdačno. Usput je Senka kupila par lala kod baba-Slavke. “Paran broj, bar će biti lepog cveća ako umrem”, pomisli na tren u ujede se za jezik.

Strasno ga je poljubila čim su zatvorili vrata stana. “Ne treba tebi anonimna kurva iz tamo neke Moldavije, ja sam tvoja žena i tvoja kurva večaras i zauek”.

Nije bio raspoložen ni za ženu ni za kurvu. Ali nije želeo nijednu od njih da razočara. Prihvatio je Senkinu igru zavođenja. Nije uspevao da se koncentriše, misli su mu udarale čas u jedan čas u drugi prozor, u očajničkom pokušaju da izađu na vazduh i stope se u jedno sveže prolećno ništa. Uzalud, divergirao je u šir i dalj dok nije ponovo osetio detonaciju u grudima.

“Počelo je”, reče Senki.

“Vidim”, reče ona, gledajući ga požudno i napaljeno.

Nije imao vremena da joj objašnjava. Naglo je ustao i otišao da se umije. Popio je polovinu leka.

“Miloše, je l’ si dobro?”, reče Senka koja nije bila dobro, čim ga je oslovila po imenu. Osetio je da nema vazduha. “Ovo ne pomaže. Moramo lekaru”.

Senka je počela da se trese. Dva puta je pala dok je pokušavala da uđe u farmerke. Uplašeno je ukucavala broj u mobilni, kad ju je verenik zamolio da ipak siđu i zajedno odu na hitnu.

Nekako se i on obukao. Bio je uplašen, plitko i isprekidano je disao, ali ga je hrabrila pomisao da je još uvek svestan i diše. Uostalom, objašnjenje koje je dala gospođa Pavlović bilo je sasvim na mestu.

Jasna je pokušavala da vozi brzo. Menjač se opirao naglim promenama brzina, gume su u opiranju bile glasnije, ali se automobil nekako dogegao do žutog pravougaonika za invalide, ispred Hitne. “Preparkiraj”, rekao joj je Miloš.

“Ma jebi se, znaš. Jebe mi se za auto”, reče ona sasvim neočekivano.

Hodnik je bio pust pa su ga ubrzo prozvali. Gledao je u reflektor dok su mu elektrode kačili na grudi i udove. Igla elektrokardiografa zaplesala je po crvenim kvadratićima. “Bogami, srce radi kao singerica”, reče medicinska sestra.

“Ovo nije sinus”, reče lekar zagledajući EKG.

Naravno da nije sinus, to je srce, reče u sebi Miloš, nasmejavši se sopstvenoj glupoj fori.

“Nije ovo strašno, Miloše. Uplašili ste se, vidim. Dobićete lekove, ali se obavezno javite kardiologu što pre. I da uradite Holter. “, reče ljubazni lekar.

U povratku je on vozio. Senka je neprestano pričala, ponovila je “biće sve u redu” u svim glagolskim vremenima, jebalo je to biće sve u redu u svim pozama. Smetalo mu je što ne može stići do svojih misli.

Dok je nosio elektrode na grudima, pokušavao je da sredi neku glomaznu tabelu s posla. Uzalud, prilikom sređivanja datuma koje su brzopleti korisnici upisivali u različitim formatima, u te zatvorske ćelije tabela bezuspešno je pokušavao da smesti novo osećanje koje mu se ugnezdilo u grudima. Dve dimenzije beše premalo a ni tri nisu bile dovoljne. Nije bilo te tabele koja bi premrežila strepnju koju je trenutno osećao i rizik koji nije sretao pre devet ujutru i posle 5, nakon što bi se pozdravio s kolegama i otišao s posla. Lekar je bio ljubazan i veoma uverljiv kad je rekao da će to biti u redu, ali je bio daleko od ocene da nije ništa.

“Volim te”, Senka je bdila nad njim, pokrivala ga, donosila mu kriške ananasa. “Zajedno ćemo ovo pregurati”, rekla je šćućurena u njegovom krilu.

Dr Tankosić Šezdeset pet (65) nije mnogo pričao; jedan je glas pažljivo osluškivao pa bi dva glasa bilo previše; naime, osluškivao je zvuk koji niko od nas nije čuo a koji je odlazio ka Miloševom grudnom košu gde je upadao kao u kladenac a potom se vraćao lekaru poput odjeka, uhvaćenog na ekranu. Pažljivo je pratio Miloševo srce, kako damara ta sekundara, zaključivši proceduru jednim “ovo je u redu”.

Seo je za računar, upitao Miloša boluje li neko od njegovoj porodici od srčanih bolesti, da li ima visok pritisak, puši, pije, hrče i zatim je, ne podižući glavu od ekrana, zapisivao odgovore (ne, ne, ne, ne zaboga). Nije bio vičan kucanju i ubacio je nekoliko neprevodivih “hm”-ova u ritmičko lupkanje po tastaturi. Najzad je uzdahnuo.

“Delijo, srce ti je dobro, jako. To kaže ultrazvuk i to je odlično. Nažalost, Holter i EKG sa hitne kažu nešto drugo. Imao si nekoliko epizoda atrijalne fibrilacije”

“Šta je to?”, preduhitrila ga je Senka.

“Atrijalna fibrilacija, aritmija apsolutna, potpuna aritmija, treperanje pretkomora”, počeo je lekar da deklamuje, “sve su to imena jedne aritmije koja se poslednjih godina sve češće javlja”

“Aritmija? To ne zvuči dobro”, reče Miloš sad već veoma zabrinut .

“Pa…sve češće je viđamo, ali uglavnom je pridružena s nekim drugim srčanim bolestima. Kako nam se život srčanih bolesnika produžio, tako nam je stigla i atrijalna fibrilacija kao pratilac maltene svih hroničnih srčanih bolesti. Kod mladih ljudi kao što si ti javlja se mnogo ređe, ali eto desi se nekad. Pozdrav, srećni dobitniče“, reče kiselo se osmehujući.

„Ali šta je uopšte to?“, ponovo je Miloš pitanje koje je ostalo bez odgovora.

„Ukratko rečeno, srčane pretkomore se kontrahuju haotično, prebrzo i bez ikakvog ritma, takva se situacija reflektuje na komore pa nastaje potpuno nepravilan srčani rad“.

„Ja sam ekonomista, doktore? Može li to plastičnije?“.

„Gledaš li domaće serije?“ „Gledam.“

„Pa otprilike je ovakva situacija. Zamisli dupleks gde struja stiže prvo na sprat. Tu je jedan ogroman prekidač koji gazda kuće pritiska na svako malo kako bi struju sproveo po celoj kući. Ipak, postoji još mnogo drugih, rezervnih prekidača za struju, za svaki slučaj. Ali pazi sad ovo- naša familija sa sprata se popička tako da svako lupa u svoj prekidač kako mu se ćefne i kad mu se digne. Tako nekako“.

„Drugim rečima“, nastavi dr Tankosić nakon što nije dobio nikakvu povratnu informaciju, „gornji delovi srca polude, otkucaji izgube ritam i, tome sledstvesno, snaga pumpe se smanji. Ipak, mlado srce kao što je tvoje može da funkcioniše i sa smanjenom funkcijom. Što ne znači da se simptomi neće pojaviti. Ja ću ti dati lekove, savet da vodiš uredan život i to će se sve smiriti.“

„Zauvek?“

„Verovatno ne. Ali ćeš držati stvar pod kontrolom. Nećeš umreti ako se pojavi atrijalna fibrilacija, ne brini. Ako se budeš pridržavao, pojava novih aritmija je vrlo malo verovatna“, reče doktor s neobičnim uzdahom na kraju rečenice, koju očigledno nije završio.

„Postoji i ’ali’ “ , naslutila je i Senka.

„Da, nažalost postoji. Slabiji rad pretkomora znači da kroz njih krv slabije protiče što opet znači da se deo može zadržati u nekim, haj’mo reći teže dostupnim delovima pretkomora i napraviti ugrušak koji odakle može otići krvlju u mozak. A tada nastaje mnogo, mnogo oziljniji problem. Šlog“

„Ali rekli ste da sam mlad? Mlade ljude ne udara šlog“.

„Ipak postoji rizik od šloga. Čega se treba paziti, jer šlog nije običan neprijatelj već ustaša koji trećinu pacijenata ubije, trećinu ubogalji a samo trećina se nekako spasi. Pošto nisi srčani bolesnik, rizik od šloga je mali. Ali ipak postoji.„

„Pa čekajte, šta s tom informacijom da radimo?“ – upita Senka

„Nisam još završio . Preporučujem dalja ispitivanja da proračunamo rizik od tako strašne komplikacije, ali bih ja svakako savetovao lekove protiv zgrušavanja krvi, što pre tim bolje “

“I koliko to da pijem?” upita Miloš optimistično. “Piješ ih zauvek”.

“Kako se ovo uopšte desilo. Ja sam fizički aktivan od svoje petnaeste godine. Nisam se u životu nervirao, čak ni na faksu. Niko mi u porodici nije imao pritisak, svi zdravi odreda. Pa šta je ovo? Neizlečiva bolest? Jebote“

“Loša sreća, druže. Loša sreća. Medicinski pravilan odgovor je: jebiga”- reče doktor i potapša ga po ramenu.

“Pa ima li uopšte leka za tu aritmiju? Verujem da se moj momak javio na vreme”, reče Senka čiji momak nije primetio da joj je upravo prestao biti muž ili bar verenik. “I šta s tim lekovima, a nuspojave?”

“Nema leka bez nuspojava, ali uveravam vas da su sve blage. A i da nisu, lakše su od šloga. “

“Ali ne očajavaj, delijo”, reče čak srdačno. Zdravo srce imaš, malo je sad zadrhtalo. Popićeš ove lekove i biće odmah bolje. A posle toga piješ svoju terapiju kao, ne znam, neki vitamin. I biće to sve odlično. Obavezno me zovite na venčanje! “

“Ja analiziram rizike u ekonomiji. Nemam dovoljno podataka za ovu situaciju“.

„Nemam ni ja još. Redovne kontrole, redovna terapija i redovan život i razlike za brigu zaista neće biti.„

Primarijus doktor Tankosić bio je neobičajeno ljubazan na kraju pregleda i još jednom istakao da ne treba mnogo brinuti jer veruje da je ovo sve što je rekao zapravo najgori scenario.

Vraćali su se bezvoljno kući, Milošu se u jednom trenutku učinilo da im je svaki korak kraći od onog prethodnog i da će zauvek ostati na putu, kao one Zenonove strele koje vekovima lebde u vazduhu.

„Neka greška je to, jedan kroz jedan“, Senka je nažalost prekinula tišinu. „Imam mnogo srčanih bolesnika kojima radim dijete, niko pomenuo nije tu atrijalnu fibrilaciju. Kako to da ti je srce odlično ali eto, jebiga, crtež na papiru kaže drugačije. „

„ Ne, to su povremeni preskoci, nije srce kamen da izdrži sve ove promene koje smo imali proteklih meseci. Pogreše i najbolji, srećom pogrešio je i Tankosić. Biće isto kao što je bilo“.

Ali on je znao da ništa neće biti isto kao što je bilo, više nikad. Pa sve i da je Tankosić doista pogrešio, u šta više nije verovao. Čitavim putem razmišlja gde je pogrešno skrenuo, šta je rđavo radio u životu pa da ga srce kažnjava, kada je sve krenulo nizbrdo.

Zastali su da Senka kupi novi buket lala. Crvene i krupne počivale su u buketu, kao da su još žive. Dugo je transakcija, dugo je matora veštica prebirala po sitnini tražeći kovanicu od pet dinara. Najzad su se raskusurali.

„Biće to sve dobro, ljubavi“.

„Neće biti dobro“ , najzad je rekao. Nije imao snage da druge ubeđuje u nešto u šta nije verovao. Na poslu je mogao, ovde ne može. „Neće više nikad biti isto. To je što je. Jednom ću se navići na normalan život i onda nastavljamo naše planove. Ali trebaće mi malo vremena.“ -reče kompromisno.

„Ali zašto mi? Zašto sad nama ovo da se desi, kad sve hoćemo, sve planiramo i kad smo mislili da sve možemo. Zašto mi? „

„Nije to tvoj problem, moj je“, reče joj iskreno.

„Pa sad je očigledno i moj“.

„Pa ne mora da bude ako nećeš.“

„Šta sad to treba da znači?“ – polako su stizali do stana i konflikta.

„Znači da treba da mi daš vremena da prihvatim ovo. I ja sam preplašen, jebote. Samo koji mesec-dva da naučim da ponovo dišem“.

„Ja ću odmah početi da istražujem o ishrani, kuvaćemo zdravije, samo ono što ti odgovara. Ići ćemo polako i videće Tankosić da je omanuo u svemu.“

„Ne pomažeš mi. Nije omanuo, bolestan sam. Ali nije kraj sveta, čula si čoveka šta je rekao. Piću lekove“.

„Kako će to da utiče na potomstvo? „

„Ne saznajem svakog dana da imam takvu bolest. Pitaću ga, polako. Kako sad mojima da kažem ovo?“

„Nemoj im ništa reći dok ne budeš siguran da si bolestan.“ „Ti si bolesnija od mene što nećeš da prihvatiš da sam bolestan“, reče odgurnuvši vazu za lale. „Hej, nisam još ni stavila lale. „

Ne zna ni sam kako se vaza našla u njegovoj ruci a još manje zna kako je iz nje izletela ka vratima i razbila se u paramparčad. Senka se zaključala u spavaćoj sobi, odakle je čuo jecaje dok se spremao za grad. Nije mario mnogo. Ovo je nešto što sam mora preboleti. Svi prijatelji bili su zauzeti ili zarobljeni u svojim životima a on jednostavno nije želeo da priča. Pričaće sa Senkom sutra ili prekosutra, kad i sam sebe ubedi da će biti drugačije i ne-isto ali da ne mora nužno sve biti katastrofalno, kada ubedi majku i oca da se ne plaše i da im sin nije srčani bolesnik te da će uskoro dobiti unuče, da se razbije od alkohola sa drugarima iz srednje za koji dan ali ne sada, sada će se sam razbiti.

Srce mu je tu i tamo ispadalo iz ritma, ali nije mnogo pažnje obraćao dok je sedeo za šankom. Skakao je u masi, ljubio se s nekim pijanim ili drogiranim klinkama, trljao se o njih dok je majstor za pultom remiksovao neki remiksovani remiks. Ne zna ni kad se vratio kući a još manje kad se probudio; toliko je bio dezorijentisan da nije mogao proceniti da li se sunce penje ka zenitu ili spušta ka njivama na periferiji.

“Ljubavi?”, dozivao je Senku, ali je nije bilo. Poručio je kineze i popio nešto kisele što je ostalo u frižideru. Već se smrkavalo a Senka nije dolazila. Nije mogla otići roditeljima jer se noću ne ide na groblje. Razmišljao je da se raspita kod njenih drugarica, ali je ubrzo izgubio interesovanje.

“Doći će” – pomislio je. “Nego, da mi vidimo šta je ta atrijalna fibrilacija”.

Nije ni stigao da otkuca “atr” a pretraživač mu je već ponudio sledeći naslov

“ATRIJALNA FIBRILACIJA – ŠTA VAM LEKARI NEĆE REĆI”

Bio je to blog na srpskom, veoma loše poravnat, ispisan ošišanom latinicom, čak uz povremene kuke i motike simbola umesto č, ć i đ. Počeo je da čita.

DRAGI CITAOCE:

Upravo su ti rekli da ima[ “atrijalnu fibrilaciju”, iza[ao si iz lekarske ordinacije zbunjeniji nego sto si u nju usao. Kakva je to bolest cudnog imena, koja se ojednom pojavila i pocela da se siri poput epidemije? Kakva je to bolest za koju nasi roditelji nikad culi nisu ali od koje, prema zvanicnim statistikama, boluje oko 2% svetske populacije.

Postoji li “atrijalna fibrilacija” u Narodnom lekaru koju su nasi roditelji, bake i deke drzale u svojim domovima pored Narodnog kuvara, jugoslovenske zastave s petokrakom zvezdom i Titove slike?”

Dalje se u tekstu navodi da se “atrijalna fibrilacija” ne pominje u celoj toj knjizi od preko hiljadu strana. Istina, četiri pasusa je posvećeno bolesti koja se zove „potpuna aritmija“, ali tu autor opisuje aritmiju koja je maltene životno ugrožavajuća. Još jedno poglavlje u odeljku „Elektrokardiogram“ posvećeno je „potpunoj aritmiji“ čije promene na EKG-u koincidiraju sa promenama koje daje „atrijalna fibrilacija“. Čitalac je dodatno zbunjen time što se navodi da je reč o oboljenju koje je „vrlo teško“ i koje „zahteva brižljivo lečenje“. Ni govora nigde o riziku za nastanak krvnih ugrušaka!

U tekstu se dalje raspravlja kako je moguće da se jedno takvo oboljenje, pre pola veka smatrano za vrlo teško i retko, postalo globalna pošast od koje boluje svaki pedeseti čovek na planeti.

„Zarazna bolest, virusi?“ zapitao se autor bloga. Dalje se raspravljalo o ekstrasistolama, o kojima je Miloš već čuo. Ne samo stres, srčane preskoke pobuđuje i kafein, izlaganje određenim hemijskim agensima, razna trovanja. A mogu nastati bez nekog jasnog uzroka, kod sasvim zdravih osoba. „A u jednom trenutku su lekari odlučili da određeni broj srčanih preskoka uzmu za granicu i sve nakon toga – knjiženo je u novu bolest. Time su hiljade i milioni zdravih ljudi postali ozbiljno bolesni posle samo jedne globalne odluke.

„Zašto bi to radili“, zapitao se Miloš. „Ali nije bilo dovoljno bolesnih na kugli zemaljskoj“, nastavljao je tekst, „globalnim moćnicima ni to nije bilo dovoljno pa su prešli na narednu fazu plana buduće Plandemije“.

Vanredni profesor pukovnik Miodrag Četrdeset devet (49), predavač na Vojnoj akademiji, čitao je tekst sa istog bloga kao i Miloš. Još otkad su mu, pre 5-6 meseci, ustanovili prokletu pošast u grudima verovao je da je neki ozbiljan neporazum po sredi.

„Stotine i hiljade srčanih bolesnika naprasno bi dobijali tzv. atrijalnu fibrilaciju nakon operacije srca i tako bi jednu staru bolest trampili za drugu novu, tek stvorenu. Niko se od tih sirotih ljudi nije pitao kako se to desilo. Iako su u bolnicama ležali s ljudima koji su imali pejsmejkere, defibrilatore i druge naprave koje su nosili u grudnom košu, ovi lakoverni i naivni ljudi nisu ni pomislili da je i u njihovim grudima naprava pomoću koje im je kontrolisan srčani rad i po potrebi izazivana atrijalna fibrilacija. Takozvani „čip“, za zvaničnu, anesteziranu javnost otkriven je tek početkom šezdesetih godina“

„Ali ni to nije dovoljno. Srčane bolesnike tek je trebalo proizvesti. U tu svrhu je veštačkim putem izazivana pojava velikog broja ekstrasistola koja bi potpala pod krovno ime „atrijalne fibrilacije“. Kako je moguće izazvati identičnu pojavu kod velikog broja ljudi, pogotovu pojavu koja bi uključivala poremećaj srčanog rada bez da se gleda i čačka po svakom srcu ponaosob.? Lako – putem masovnog trovanja, koristeći oprobani recept američke Vlade, zaprašivanjem čitavih regiona i zemalja teškim metalima i bojnim otrovima iz aviona, što komercijalnih što vojnih. I tako bi se naivni ljudi divili predivnim belim brazdama na nebu a avioni bi svakog dana neumorno „orali nebeske njive“ sa kojih je, na zemlju, padala kiša teških metala i otrova koje su, pored drugih medicinskih tegoba, izazivali srčane aritmije među kojima je najvažnije mesto zauzimala takozvana atrijalna fibrilacija. „

Pukovnik Miodrag (49) nije ni morao čitati nastavak teksta jer je već poverovao u sve napisano. Ipak je nastavio s blogom, došavši do podnaslova:

ZAŠTO SU VRBE ŽALOSNE?

Pošto je izazvana „bolest“, vreme je bilo i proizvesti „lek“. Za tu namenu varsksao je lek od pamtiveka poznat u narodu, onaj koji potiče od lista vrbe i koji je godinama lečio migrene i groznice dok nije ustanovljeno da povremeno upali jetru, ponekad i mozak, a da mnogo češće izazove želudačne probleme. Međutim, novi život je dobio nakon što je otkriveno da usporava nagomilavanje krvnih pločica pa bi stoga „mogao sprečiti“ nastanak krvnog ugruška. Ozbiljnom mentalnom akrobatikom postulirano je da bi „atrijalna fibrilacija“ mogla izazvati nastanak krvnog ugruška i odmah je preporučeno uzimanje redovne terapije za sprečvanje zgrušavanje krvi. Kasnije se lek od vrbinog lista pokazao kao neefikasan (šta god to značilo, ako imamo na umu da su i lek i bolest pod navodnicima), ali je osnova bila jasna – sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka. Publikovan je rad koji pokazuje da mladi ljudi s atrijalnom fibrilacijom ne dobijaju šlogove – uglavnom su pod rizikom oni s drugim bolestima, koji su i inače u povećanom riziku od nastanka ozbiljnih komplikacija, ali to nije promenilo gledište „struke“. Naprotiv.

„Sine, evo na TV-u pričaju nešto pričaju o ovoj našoj aritmiji“, reče mu cimerka koja ga je rodila. Otkad ga je supruga napustila s decom, živeo je s majkom i njenim brojnim komorbiditetima.

I zbilja, s malih ekrana kardiolog je ponavljao rečenice koje je Pukovnik Miodrag upravo pročitao. „Ne znam ko je ovo pisao“, rekao je kardiolog, „ali mogu potpisati svaku rečenicu“.

Ništa od dodatnih uveravanja nije bilo potrebno Pukovniku Miodragu kome se činilo da mu je logika pobegla sa suprugom i da će izgubiti starateljstvo nad njom. Što je morao da zaskoči tu mladu kafe-kuvaricu pored onako lepe i mlade žene – više ni sam ne zna. Zar je onesvešćivanje tokom trčanja bilo potrebno da shvati da ima ozbiljan zdravstveni problem i da mu mlade kafe-kuvarice i kurčenje pred studentima neće vratiti ono što je nepovratno upalo u bezdan koji je i njega čekao. Nije ni shvatao koliko brzo je podlegao prelesti, koliko brzo mu je zavera prodala ciglu koja mu je dodatno otežavala balansiranje nad bezdanom. S kupljenom ciglom, stigla je i slatka iluzija pa makar tokom čitanja bloga nije bilo krize srednjih godina, nije bilo nijednog njegovog poraza ni promašene odluke – čak ni promašenih otkucaja srca.

Miloš Trideset pet se malo premišljao dok je čitao blog. Letimično je pročitao rad o mladima koji su prolazili bez moždanih udara, zaista je pisano o tome. Nije imao sumnje da prisustvo naučnog rada samo po sebi ne dokazuje ama baš ništa. Bila je potkrepljena jedna činjenica, a ne bi situacija bila bolja ni da su sve činjenice potkrepljene jer nije bilo jasno kako se one slažu u rečenice, kako jedna iz druge proishode, i činilo mu se da tu logika potkrepljivanja radovima nedostaje pokoja dimenzija. Lepa priča za kafanu, ali on će ipak nastaviti da se konsultuje sa dr Tankosićem. Kada nekako ubedi roditelje da prihvate njegovu novu konkubinu koju nosi u srcu.

A gde je uopšte Senka, tek se tad upitao. Našao je u sobi, zaspala je. Poljubio je u čelo, prošaputao „izvini“ i izašao.

Narednih dana osećao se mnogo bolje, popio je i par viskija nazdravivši sam sa sobom. Senka nije obraćala pažnju, pretpostavljao je da je bila zauzeta radom s klijentima. Začudio se koliko često i dugo je s njima skajpovala, često i posle ponoći, ali nije želeo da je ometa. Nije ni ona njega mnogo ometala. Štaviše, kao da nije uopšte govorila, osim u svojoj sobi, na skajpu.

Nije mu bilo čudno jer mu je prijalo malo oduška. Nije imao sumnje da mu je, pre ovog sranja sa aritmijom, drugo lice množine paralo uši i da od toliko množine nije mogao čuti sebe, pa ni svoje aritmično srce. Ali sada je imao svoje „ja“ i svoje beta blokatore. Nastavio je sa laganim trčanjem .

Miloš je imao ambivalentna osećanja prema braku svojih roditelja. Taj neprekinuti niz uzajamnog ulizivanja, dosadnih razgovora o još dosadnijim temama, isprepletanih pogleda na svet kad više nije znao gde prestaje majčin stav a počinje očev, naporedo je išao s uzajamnim poštovanjem, požrtvovanjem i zajedništvom. Nije ni te večeri bilo drugačije – jedva je uspevao da ih ne prekine dok su se uzajamno šlihtali i dopunjavali o novostima iz komšiluka. Sedeo je sa Senkom koja je tada lelujala poput senke, što nije primećivao jer je bio usredsređen na svoju priču. Predstavio je stvar lakšom nego što je bila, potencirao je da mnogo ljudi ima istu bolest, da treba voditi uredniji život, i da su mu neki lekovi prepisani. Želudac mu se prevrnuo kad se otac našalio da li je on uopšte njegov sin s obzirom da u porodici niko nema srčanih problema, ali se ipak nasmejao. Srećom pa je Senka bila toliko odsutna, inače bi majka satima premotavala priču koju je pokušao da im proda, ali sada ga je samo zagrlila i rekla da se čuva. Pozvala ga je u kuhinju gde mu je rekla da mora biti pažljiv sa suprugom. „Nije imati nego umeti“, rekla mu je.

„Ne brini, dobro je ona. Nego mnogo radi“, rekao je Miloš, u šta je tad verovao.

„Svi su potpuno poludeli. Izgleda da nas zaista nečim zaprašuju“ pomislio je Tankosić nakon što je ljubazno ispratio pukovnika Miodraga, već petog pacijenta koji mu postavlja ista pitanja. Da, atrijalna fibrilacija postoji. Štaviše, postoji u vašim srcima. Da, izlaganje nekim hemijskim agensima može pospešiti vašu atrijalnu vibrilaciju. Ali dr Tankosić nije znao da li nas zaprašuju bojnim otrovima iz aviona. Napomenuo je da, čak i da to uzmemo kao validnu pretpostavku, visok pritisak gospodina pukovnika i njegovo oranje alkoholom i cigaretama po sopstvenom kardiovaskularnom sistemu predstavlja mnogo ozbiljniji faktor rizika od oranja aviona po nebu. Ne, za dijagnostikovanje atrijalne fibrilacije ne treba testirati krv na prisustvo teških metala.

Simpatična bakica u čekaonici doktora Tankosića imala je mnogo više informacija od kardiologa. Ipak on nije stizao da prati društvene mreže. Komšija joj je pričao da je neki njegov poznanik izvadio krv posle dijagnostikovane atrijalne fibrilacije – toliko je teških metala imao, mogao je rudnik otvoriti! Ona sama je otišla lekaru da ga zamoli da joj izvadi čip koji su joj ugradili posle operacije srca, nije ni znala da ga godinama nosi i da joj svetski moćnici jednim klikom dugmića mogu poremetiti srčani ritam. Gospodin u lister odelu dopunio je bakicin monolog. Da, gospodine pukovniče, i ja pijem te proklete lekove protiv zgrušavanja krvi, ali više neću. Neće nas izmišljenim lekovima lečiti od izmišljene bolesti.

„Ja sam Miloš, imam trideset pet godina i atrijalnu fibrilaciju. Bio sam uzoran đak, uzoran student, posvećen svom poslu. Bio sam pijan premalo puta u životu, samo da vidim kako izgleda biti pijan. Trebao sam se izuseravati od alkohola pa da znam što je mene strefilo ovo sranje. Moj život je uredniji od života mrtvih ljudi na groblju. Šta je urednije od toga, jebote! Sad imam mamu i tatu koje moram da lažem da se ne plašim i da je ovo kijavica srca, imam ženu koja mi na neki bizaran, pasivno-agresivan način kaže da me ne voli isto kao pre. Ja sam odvratan čovek, zavidim svima onima koji se opijaju, drogiraju i jebu bez da im srce preskoči, koji se prežderavaju mašćurinama, slatkišima, belim lukom leče svaku boljku i opet su zdravi kao dren. Mrzim ih, želim ih da se skrše dok voze pijani, da im padne klavir na glavu dok se po ulici šire da im niko ne može ništa. Znam da će proći ovaj bes i da ću prihvatiti da moram da zgutam tabletu ili dve i da se redovno kontrolišem ali se nadam da će, s tom fazom, nestati ovaj bes koji osećam prema drugima jer nakon njega sledi i bes prema sebi. „

„Hvala, dragi Miloše. Dobrodošao nam.„ reče gospođa Mila Sedamdeset i kusur (7?), predsednica udruženja obolelih od atrijalne fibrilacije, koja je sastanke održavala u svom prostranom stanu u prizemlju. Nasula mu je sok od zove.

„Vi mladi imate teže simptome, ali to ne znači da je bolest teža. Znam, i ja sam bila takva. Ali sada je bitno da znaš da nisi sam, tu smo da se pomažemo . Takođe je bitno da vidiš da su mnogi pretekli – nije ovo smrtonosna bolest. Ja sam već desetak godina „treperava“, gospodin pukovnik par meseci, gospođa Dara već dve decenije. „

Pukovnik je pokušavao da se namesti u fotelji. Bilo mu je neudobno, pretoplo i dosadno. Bio je dezorijentisan, na svim stranama sveta podjednako nesnađen, sve dok nije primetio reklamu za lek protiv zgrušavanja krvi na poslužavniku gospođe Mile.

„Lažeš!“ , reče nepovezano. Platila te je farmakomafija da nam ovde patetišeš. Pa pogledajte ga, puca od zdravlja, volu može rep iščupati a sad nam prodaje tu neku žvaku da je bolestan. Provaljen si, pičko.“

„Ma kakve su to reči, prijatelju?“, upitala ga je gospođa Mila.

„Ti zaveži, matora. I tebe plaćaju da nas godinama ovako lažeš“

„Da, sve je prevara“, dodade još jedan glas.

„Pa kakva prevara, ljudi?“, upita domaćica.

„Prevareni su ovi idioti“, reče Miloš, „naseli su na priču da je bolest izmišljena, da lek ne leči, čitao sam i ja to“.

„Ama šta vi pričate?“ – domaćica Mila zaista nije znala o čemu se priča.

„ A ti kao ne znaš, matora?“, reče pukovnik. Bilo mu je sve gore i gore.

„Ne znaš ni ti šta pričaš, matori“, dobaci mu Miloš. „Pričam ti svoju priču, a ti mi kažeš da lažem. Pa nosi se u tri pizde materine i ti i ovi tvoji ludaci. Ili uzimajte terapiju ili je nemojte uzimati, samo odjebite.“

„Sad će me jedan balavac učiti. Alo bre, znaš li da sam ja profesor na Akademiji“

„ A znaš li ti da ti tek sad jebem sve po spisku. I pošto tako pametan ubeđuješ ljude da budu glupi, želim ti dobro zdravlje i dug život, da možeš da dugo gledaš grobove onih koje si lično oterao u smrt“.

„Pa ljudi molim vas, smirite se, popijte sok.“, reče detinjastvo gospođa Mila.

„Zapamtićeš mi ovo, veruj mi“, reče pukovnik.

Bio je besan, mrzeo je svoj grad i sebe i to što nije u tuđoj kući mogao biti ono što je u svojoj kući i svojoj akademiji – glava porodice čija se reč pamti, poštuje i kojoj se ne prigovara. Pa eto ni žena mu nije reč rekla što se kurvao, prosto je otišla. I onda se našao jedan balavac, po svim pokazateljima na lestvici iznad njegove, koji je uspeo da ga pljune. Pa kako gravitacija dozvoljava pljuvanje odozdo nagore? Besan je bio na sebe što ranije nije prozreo zaveru, što ranije nije zaključio da je krivica u drugima a ne u njemu, da bi i dalje bio najbriži, najsnažniji a istovremeno i najrečitiji, da ga ova prokleta zavera nije zaustavila. „Ne“, reče glasno razmišljajući, „samo usporila“. Ukinuo je sve lekove, ukinuo je i majci lekove, ali ona to ne bi razumela.

Možda bi i razumela pre iskrivljenog osmeha s kojim ga je sačekala na vratima. Gledala ga je unezvereno dok su joj reči ispadale na parket. „Šlog“, pomisli i uze telefon. Još i pre nego što je hitna stigla, znao je da nije bolest ta koja joj je iskrivila osmeh, već brojni „komorbiditeti“. Ali je za ovo neko morao platiti. I znao je tačno šta treba da uradi. Imao je dan- dva na raspolaganju.

Student Petrović Dvadeset četiri (24) je čekao na praznom autobuskom stajalištu. Tek je prošlo pet. Znao je da ga Pukovnik Miodrag (49), njegov profesor na Akademiji, sigurno neće silovati jer se snošaj uz pristanak ne računa kao silovanje. Bio je to ambiciozni mladić koji je obožavao tehniku, koga su slušale struje i radio-talasi bolje od koleginica sa smera i koji se odlično snašao na dva stručna predmeta koje je predavao profesor Miodrag. Preporučio ga je za master rad a kasnije i poziciju na katedri. Mladi student Petrović nije imao dilemu da želi da ostane pri vojnoj službi jer je znao da njegovu ljubav prema tehnologiji i otadžbini nijedna druga služba neće moći da pripitomi na način koji bi zadovoljio i njega kao pojedinca i društvo kao celinu. Ipak, znao je da akademski lavirint ima svoje dekrete i pravila od kojih su mnoga daleko od moralnih i da ih moraš poštovati kako bi ostao u trci. Bar dok ne dođeš do vrha. „Koga briga da li je ubijao ženu od batina onaj koji je poginuo braneći svoju zemlju“, mislio je Petrović dok je čekao profesora. „Ne, odbrana zemlje u vrhovno i ultimativno dobro koje želim da postignem, ali ovo je nepravedan svet a pogotovu naš učmali akademski svet u svetu, pa sam prinuđen da trgujem raznim dobrima ali i raznim zlima. Znam da priča o moralu postane priča o piljarnici s raznim dobrima i zlima, ali nisam ja stvarao ovaj svet, treba se obratiti tvorcu“.

„Kasni.“ Pomislio je Petrović. I taman kad je to poluglasno izgovorio, stigao je profesorov „pasat“.

„Dobro jutro Petroviću, je l’ hladno? „

„Pa jeste, profesore. Onako“

„Upadaj, ugrejao sam ovde.“

„Joj, valjda neće mnogo boleti.“, pomislio je Petrović dok je ulazio u kola.

„Petroviću, spremio sam nam kafu, a ovo i plastične čaše. Uzmi malo, da se razbudiš“.

„Jao, to je ona droga za silovanje“, pomislio je. „Pa dobro, koga briga, bar neću osetiti. Neka bude šta biti mora“. Otpio je gutljaj.

Prolazili su pored dve nafrakane seksualne radnice kojima se smena upravo završavala.

„Ideš nekad na kurve?“

„Ne idem, profesore. Imam devojku“, reče student.

„Pa ni ja nisam mislio da idem na kurve dok nisam shvatio da mi je žena kurva“.

Tu su se oboje nasmejali.

„Dobro je, možda me ipak neće silovati.„

Ali pukovnik je nastavio da trabunja o kurvama. „Sumnjivo je što stalno priča o ovim temama, možda me ipak siluje“, premišljao se siroti suvozač.

„Nego Petroviću, znam da tebe interesuje protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije protiv agresije 1999.“ „O da, profesore, to mi je opsesija.“

„Je l’ znaš čime je oboren američki avion F117a, takozvani nevidljivi?„

„Naravno, bio je oboren trećeg dana agresije raketnim sistemom S-125 Neva. Oborila ga je 250. raketna PVO brigada“.

Uključili su se na autoput. Drugih vozača nije bilo, pa je pukovnik lako stigao do 160 kilometara na sat. Već su duboko ušli u Srem.

„Imam jedno iznenađenje za tebe, Petroviću. Znam koliko voliš tehnologiju a pogotovu raketne sisteme, vreme je da ti pokažem nešto.

„Nadam se da to nešto neće biti tvoja kita“, pomislio je Petrović. Već su prešli most kod Beške, grudvice magle su lebdele nad Dunavom. Pasat se isključio kod Kovilja.

Petrović dvadeset četiri strpeo je dok su jurišali lošim, ispucalim putem kroz neke dve ravničarske pripizdine. A kad je auto skrenuo na letnji put, momak je progutao knedlu. Najzad je pukovnik zakočio. Bili su na rubu dunavskog rita, u društvu meseca koji je polako odlazio na spavanje, Fruške gore koja se tek budila i Titelskog brega koji se rasanjivao tamo u daljini. „

„Zna čovek šta je romantika“, pomislio je student.

„Pogledaj, Petroviću“.

Pogledao je uplašeno. Na samoj ivici rita, dobro skrivene i kamuflirane u šipražju, bile su gusenice glomaznog vozila iznad kojeg su štrčale tri zašiljene rakete.

„Samohodni transporter raketa!“ – reče zadivljeno Petrović.

„I to kakav. Ovo ti je, Petroviću moj, raketni sistem 2K12 Kub“

„Onaj što je korišćen tokom agresije?“

„Tako je, dobri moj. Ove nove generacije misle da je za staro gvožđe, već su ga otpisali, a sad ćeš sam proceniti da li je tako“

Izašli su iz kola. Student je odahnuo i zatražio još malo kafe. Bio je ushićen da što pre istraži priliku pred njim.

„Zamisli da si na položaju. Kako ćeš osposobiti ovu lutku?“

„Ne znam, profesore. Trebaće mi vremena. Ovu praistoriju znam samo sa jutjuba. „

„Ali nama zvrje avioni nad glavom. Nemamo vremena, za koji minut će nas zasuti bombama.“

„Ali u tom slučaju ovde ne bih bio sam. Gde nam je posada?“.

„Stići će, priteralo ih u ve-ce, recimo“.

„Mislim da ću se snaći ako vi pokrenete ovu skalameriju. „

„Pa hajde probaću, ovaj radar je toliko zastareo da ga naši savremeni više ni ne konstatuju“, reče pukovnik.

Monitor se pokrenuo, lampice su zasvetlele.

„Profesore, ovo je tako zabavno.“

„Sad jeste, nije bilo one 1999.“

„Je l’ ovo važba gađanja?“

„Može biti“, reče profesor.

„Šta nam je cilj“

„Neprijateljski avion“

„Pa gde je? Dajte mi koordinate“

„Ne treba, pogledaj iznad sebe“

A iznad njih spuštao se putnički avion. Već je sišao sa neba gde je uzorao svojih par otrovnih brazda. Petorica lekara vraćali su se ovim jutarnjim letom sa jednog kongresa kardiologa povodom novina u „lečenju“ „atrijalne fibrilacije“ . Avion je spustio točak i promeškoljio se na hladnom prolećnom vazduhu. Spremao se za sletanje.

„Neću valjda ciljati putnički avion?“

„To je dobra vežba jer su oni sporiji i glomazniji. Nisi valjda mislio da su ovo prave rakete? Je l’ ti misliš da sam ja lud“

„Ne, naravno, izvinite.„

Ubrzo je klinac ovladao tehnikom. Paradoksalno, bio je oduševljen njenom zastarelošću, iznenađivala ga je razlika između ogromne komandne table u ruskoj praistoriji i kompaktne verzije, lake za upravljanje, kakvu je sretao na simulacijama. Ipak, zaluđenici kao on znali su poneštao i o praistoriji. Bile su to njihove vinil – ploče.

Evo ga, profesore. Jedna troma tačka, reče pokazujući na nešto što bi se uz mnogo poetske imaginacije moglo nazvati monitorom.

„Bravo mali“, reče pukovnik i potapša ga po ramenu. Na to se momak stresao.

„Ovde će me silovati“ pomislio je i zadrhtao.

Profesor ga je uhvatio za ruku i zajedno sa svojom krenuo ka dugmetu za lansiranje. „Sad sam gotov“. Petrović se u poslednjem trenutku trgao ali čovek je već dodirnuo komandu. Obojica se bacili na pod nakon zaglušujuće buke koja je usledila. Raketa je upravo poletela.

„Ovo...nije...vežba?“

„Ovo nije bila vežba“, pomislio je student doktorskih studija koji se vraćao na odmor u Srbiju. Nikako nije uspevao da zaspi ali i inače nije spavao u avionu. A sada je već bilo vreme sletanja. Neka, spavaće kad stigne kući. Umorile su ga doktorske, mislio je da će ličiti na osnovne studije koje je s lakoćom završio. Kakva laž – doktorske su bile toliko neočekivano drugačije i odraslije, oslobođene „budi vredan i biće dobro“ filozofije, kao da su ga pripremale na mračno nebo života koji dolazi nakon završetka formalnog obrazovanja. Zadrhtao je videvši raketu koja se stvorila ispod njih. Otišla je svojim putem, da podere nebo onako zašiljena. Avion se malo zateturao, kao čamac kad ga sustignu talasi od broda koji je prošao.

Čuo je vrisak. Odmah se oglasio pilot rekavši da je sve u redu i da su turbulencije pred sletanje uobičajene. Kao da niko nije primetio raketu koja je upravo proletela. A možda je i on umislio, možda je postao i lud od silnih stresova na studijama. Osetio je kako mu raste puls.

Čitao je o nekoj čudnoj srčanoj aritmiji koju ima 2% populacije. U avionu ima oko 150 putnika, to je brat-bratu, tri aritmije. Kakva ga je sreća snašla, njemu bar jedna ne gine. Odmah mu je i srce preskočilo. Počeo je da se guši.

„Daću vam malo vode, a dotle dišite u kartonsku kesu. Pomaže, verujte mi“, reče mu stjuardesa koja je prolazila.

I doista, pomoglo mu je disanje u kesu. Imao je samo napad panike. Ali dok se stjuardesa sjatila oko njega, niko nije primetio starijeg čoveka na mestu pored, kome je klonula glava. On je bio jedan od nosioca čudne aritmije, ali ne samo nje. Upravo su mu zatreperile i komore. Prestao je da diše a srce mu je lupalo neujednačeno, haotično i nemoćno da pumpa. Kao obezglavljeno pile lupalo je u prazno dok nije sasvim stalo.

Otvaraj, vojna policija!

Ne seća se Miloš sata kad su uleteli u njegov stan. Podigao je ruke uvis, ostavili su ga da leži na podu sopstvenog stana dok su trojica maskiranih pridošlica bacali sve oko njega.

„Ti si pisao one vesti?“

„Koje vesti“

„One lažne vesti, da nas truju iz vazduha, da ona bolest srca ne postoji“

„Šta vam pada na pamet, pa ja imam tu bolest“

„ IP adresa je locirana.“

„Ljudi, ja stvarno ne znam o čemu pričate“

„Našli smo.“, reče jedan od trojice iz Senkine sobe. Laptop je bio upaljen a brauzer ostavljen baš na pomenutom blogu, gde je pisana objava koja još nije „okačena“.

Moglo se jasno videti kako su stariji ljudi menjali pravac svog kretanja da budu što dalje od devojke koja je jedva ličila na Senku a koja je sada bila prljava, poderana i zagledana u klupu. Danima je pokušavala da nađe kuću u kojoj je odrasla, a sada je bila na svega par koraka od nje. Bila je uplašena, zbunjena i izbezumljena, kakva nije bila još od kraja srednje škole kad je prvi put imala psihotičnu epizodu koju je prebolela u bolnici. Nekako je prebolela i taj raskid sa realnošću, i očev beg iz njihovog života (ne i sopstvenog) jer mu je supruga bolovala od iste bolesti od koje i kćer, i majčinu hospitalizaciju i potonju smrt, sve je to uspela nekako da pregura jer je verovala u rutine. A onda je srela jednu dobru dušu, jednog lepog i dobrog analitičara rizika koji ju je jako zavolelo. Koliko je samo želela da ga usreći i da bude prava, normalna žena za njega. Šteta što su je lekovi usporavali, pa je prestala da ih uzima. A onda je stigla njegova bolest i ona dva glasa koji su je pratili. Jedan loš koji je rekao da nikad ništa neće biti dobro. Taj glas joj je stalno prkosio, ovoga puta je dao bolest njenom vereniku da bi joj napakostio, ali tu je bio dobar glas da joj pokaže istinu, da je dovede do zaključka kako je cela ta bolest izmišljena i da ona ima jedina moć da vidi istinu. Ipak, dobar glas joj je savetovao, raširi tu istinu neka se i drugi ogreju o nju. A onda su dobar i loš glas postali jedno, govorili su jedan uz drugi ili jedan preko drugog pa više nije mogla razaznati koji je koji, čula ih je kad ustane i kad legne, izlazili su iz frižidera, sa televizora, iz monitora i ceo je ovaj svet postajao pakao i pre nego što se završio. Najzad je dospela do napuštene kuće u kojoj se rodila i u kojoj je provela srećno detinjstvo s majkom. Sada je legla na dotrajali otoman, jedini koji je ostao u kući, sklupivši noge u fetus položaj. Vrištala je kao kad je dolazila na ovaj svet, želela je da se vrati u toplinu majčine utrobe gde je sve bilo prijatno i sigurno i gde nije bilo ovih glasova koji su je proganjali ceo život.

Tako su je zatekli. Doktorka Pavlović se setila gde bi njena dugogodišnja pacijentkinja mogla biti. Prišla je i pokušala da joj nešto kaže, ali osoba u fetus položaju više nije bila u ovom svetu. Vrištala je nesvesna. Sve dok je injekcija haldola nije potpuno uspavala.

„Molim vas, polako sa njom. Ona je bolesna“, rekla je doktorka. Onesvešćenu i izmučenu devojku pomoćno medicinsko osoblje je nosilo, poput nekog komada drveta, ponovo na psihijatriju.

„Sine, Senka ti je izlečena“, reče mu majka. Prošli su meseci

„Ne želim da znam za nju.“

„Da znaš samo da sam joj redovno slala cveće u tvoje ime.“

„Pa što se mešaš.“

„Neko mora kad si ti tako drven. „

„Lagala me je od početka.“

„A ti kao ne bi. Pa zamisli samo kako je bilo njoj, koliko joj bilo teško. Majčina bolest, očevo napuštanje, i na kraju njena sopstvena bolest.“

„Ludilo. „

„Nemoj tako. Ova te je najviše volela, od svih onih tvojih. Idi, prošetaj se. Čula sam da živi u majčinoj kući, tamo na periferiji.“

Poslušao je majku. Lepo se obukao, iz ormana izvadio stari štofani mantil koji je volela, cipele koje su zajedno birali, svratio je u baba Slavkin vrt po krizanteme.

Čekala ga je za stolom u ćošku. Bila je „drugačija“, eventualno „promenjena“, i tu se zaustavio u opisivanju. I dalje je bio zaljubljen u nju. Pokušala je da se nasmeje kada se pozdravila. Uzalud, nosila je nekakvu bezličnu masku.

„Lekovi“, kao da se pravdala. „Još uvek sam loša sa facijalnom ekspresijom, oprosti.“

Odmahnuo je rukom.

„I oprosti za sve.“

„Nemam šta da ti opraštam.“

„Žao mi je što se sve desilo. Mnogih stvari se ne sećam, tamo su mi rekli šta se sve izdešavalo“, reče, neodređenim pokretom ruke pokazujući na „tamo“. Poslednje čega se sećam su tvoji lekovi. Jako sam se rastužila što si i ti osuđen na doživotne lekove. Nego oprosti što te pitam, kako si ti? Kako bolest?

„Dobro je. Kontrolišem se redovno, za sada nemam problema. Kako si ti sad?“

„Usporeno, pregaženo, sanjivo. Ali ide na bolje, već su mi dobrano smanjili one konjske doze.“

„Je l’ ti znaš da si pola države podigla na noge“, reče Miloš uz osmeh.

„Da, rekli su mi. Ne sećam se, ali očigledno su svi oni luđi od mene.“

Pokušala je da se nasmeje.

„Nego, je l’ uspevaš da radiš?“

„Imam jednu koleginicu koje mi je sačuvala malo posla. Imam ušteđevinu od majke i sećanje na ženu koja me je, uprkos bolesti, odškolovala. Majka mi je rekla da nikad ne gubim nadu. Makar bolest, makar bolnica. Proći će“

Nakašljao se, razmišljao neko vreme i onda pitao.

„Imaš li nekoga“.

„Nekog prijatelja?“

„Ne. Nekog...ma znaš već?“

„Ne znam. Možda“.

Nije ništa rekao. Ona je nastavila.

„To je jedan tužan čovek koga sam upoznala u bolnici. Izgledao je drugačije, nije izgledao kao... mi. Ali imao je neke sumanute ideje. Umislio je da je pukovnik i predavač na vojnoj akademiji, čak mi je pričao da je umalo oborio neki avion i da su ga zbog toga strpali u bolnicu. Zanimljivo, i on ima atrijalnu fibrilaciju. Bio je u gipsu kad je stigao. Navodno ga je izubijao neki student koji je trebalo da sruši taj avion.“

„Je l’ si zaljubljena u njega?“

„Ne znam. Želim biti uz njega jer mu očigledno treba pomoć. A najbolje da mi pomognemo našima“

„Ko su mi a ko naši?“ , upitao je ozbiljno.

„Pa mi nenormalni“.

„Hej, nemoj tako da pričaš o sebi. Niko me nije tako nenormalno voleo kao ti. Ne volim kad tako pričaš o osobi koju volim.“

„I dalje?“

„I dalje.“

„Pa šta sad?“

„Hajdemo sad polako, od nule, da vidimo šta će biti“, reče uz pozdrav. Prvo da „sama odlučiš kom ćeš pripasti“. Moja je bolest treperenje predsoblja, pa imaj razumevanja što te neću preneti preko praga. Uzajamno ćemo se preneti.

P.S.1 Ova bi pripovest bila završena da je dr Pavlović bila prijateljica naše drage junakinje, ali eto jebiga. Autor ove duge pripovesti ne zna da li je doktorka oduvek bila zla pa je u jednom trenutku poludela ili je oduvek bila umobolna pa je u jednom trenutku postala zla. Poverovala je da može kontrolisati umove svojih pacijenata bolje od lekova ali je, kao prava naučnica, to morala dokazati. Jedna je grupa nesrećnika dobila placebo umesto lekova ali je bar imala redovne konsultacije s njom, dok je druga grupa dobijala zaslađivače umesto lekova i bila prepuštena sama sebi. To je bio prvobitan plan. Ali nastao je problem - bio je tek četvrti dan kad je Senka ostala bez lekova, nije još zloluda doktorka ni stigla izvršiti trijažu ko je prepušten sam sebi a ko njenom ludilu, devojka joj je već stigla uplakana. Verenik je bolestan.

„Nije to strašno“, ubeđivala je. I sve bi dobro ispalo da glupača, mislila je doktorka, nije pokupila priču jednog drugog pacijenta o svetskoj vladi iz senke koja nas prska iz aviona. A onda je u pobuđenom umu sve to pogrešno prespojeno i rođena je nova teorija na koju su se svi upecali.

„Halo. Da, može sutra u jutarnjem terminu. Hvala, vidimo se“, reče preko telefona. U hodu je promenila plan. Sve svoje pacijente - nesrećnike otrovala je istom teorijom i svi oni su, iz hranjive podloge koju su dobili, divergirali u svoje osobene beskonačnosti. Preko novina, podkasta i televizije. I gledaoci su voleli da divergiraju pa su svi su tražili njene pacijente, kao novinar s kojim je upravo razgovarala. Novac je stizao na veliko.

„Niko me nije prozreo“, reče sama sebi zlobno i samozadovoljno.

P.S.2 Doktorki Pavlović ćemo umobolnost uzeti kao olakšavajuću okolnost što nije bila u pravu. O njenom planu i basnoslovnim zaradama znao je onaj ko je trebao da zna. Ali je puštana da radi ono što, očigledno, nije bio samo njen cilj. Paradoksalno, bio je to čak i cilj gledalaca i čitalaca. Pa ko ne bi voleo 3D akcioni film u kome je svako od nas u glavnoj ulozi i protiv koga se svi ostali bore do iznemoglosti? To što su se svi urotili protiv glavnog protagoniste ne znači nužno nešto loše, to samo znači da film nije gotov i da ima nameru još dugo da traje. Uostalom, ako je alternativa svet u kome niko nikome čak ni zlo ne želi, a gde umesto fabule Slučaj fijuče kroz napuštene olupine propuštenih prilika i loših hipoteza – ko ne bi odabrao zaveru?

0 notes