pragreh - Tumblr blog

pragreh · 8 years

Text

Ако не верујете у ђавола, ђаво сигурно верује у вас

У Ековој књизи ”Баудолино” стоји реченица која гласи отприлике овако - ”Ако не верујете у ђавола, ђаво сигурно верује у вас”, што води ка барем два тумачења - или да ће ђаво бити увек ту да вас ”искуша”, веровали ви у њега или не, или, пак, да, иако у њега не верујете, ђаво увек верује у исконско зло које носите у себи.

Колико год се културе за културом опирале да прихвате ту тако једноставну чињеницу, не можемо порећи да је истинита. Размислите овако - да ли је могуће да је неко биће, у овом случају човек, саздано само од светла, само од добра? А ако је тако, да ли је исто могуће да су други припадници исте врсте (опет говоримо о човеку) саздани само од таме и зла? Није ли тачно да два човека међусобно оптужујући оног другог да је оличење зла, о себи мисле да су оличење добра?

Свакоме је тешко да прихвати да у себи носи оно што друштво сматра за погрешно. Бити неподобан, бити изопштен, то нико не жели. Много је лакше правити се да витални део вас не постоји него се суочити са неприхватањем околине. А та иста околина која вас осуђује је налик вама, састављена је од истих делова од којих сте и ви састављени и исто тако то не жели да призна.

Али вратимо се на ђавола - ако је ту да нас искуша, чиме нас искушава? Свим оним што није друштевно прихватљиво? Али, није све што је друштвено прихватљиво и добро, како за појединца тако и за целину. Узмимо за пример све оне прогоне вештица, оптужбе за вештичарење које су појединцима донеле мучење и смрт, а друштву паничан страх од имагинарних ђаволових помагача. На крају, то доводи до продужавање агоније и за једне и за друге, стварајући врзино коло у коме је свако свакоме непријатељ. Вештице свакако нису биле прихватљиве, али су оптужбе и те како биле подстицане, док је Света инквизиција вршила улогу чувара добра међу паством.

А опет, ако нас ђаво тера на неке друштвењно неприхватљиве радње које заправо нису за нас добре, можемо ли онда рећи да је ђаво зао? Или је можда његова улога да нам открије нас саме?

#djavo #satana #zlo #dobro #Dobro i zlo #crno #belo #crno beli svet #kultura #covek #vestica #umberto eko #umberto eco

15 notes · View notes

pragreh · 8 years

Text

Вампири

Постоје ли вампири? Можда ово питање није толико старо као оно ”да ли постоје духови”, али је свакако нешто што заокупља људску машту већ дуго, дуго времена.

Подсетимо се на кратко историје вампира - у 18. веку аустријски званичници из Беча дошли су у Србију не би ли истражили појаву вампира у српским селима. Прочуло се да су код нас, када би пала сумња на неког покојника да се повампирио, вадили његово тело из гроба, пробадали га глоговим коцем и спаљивали. Занимљиво је приметити да су код нас ”вампир” и ”вукодлак” били синоними за једно те исто створење.

Ево шта о томе говори Вук Караџић у својим ”Етнографским списима”:

”Вукодлак се зове човјек у кога (по приповјеткама народнијем) после смрти 40 дана уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). По том вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако да преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пријеђе: за то свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдјекоји почну казивати да су га гдје ноћу видјели с покровом на рамену), и стану погађати ко се повампирио. Кашто узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак; јер кажу да такови ждријебац неће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговијем кољем (јер се он само глогова коца боји): за то говоре кад га спомену у кући: ”на путу му броћ и глогово трње” - јер су и бротњаци прекривени глоговим трњем -), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду оним кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таквога вукодлака нађу у гробу и он се угојио, надуо и поцрвењео од људске крви (”црвен као вампир”). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те спава с њоме, и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех и око чардака и кошева кукурузнијех. Кажу да се иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу, за то не помаже од њега врата затворити као ни од вјештица.”

Вампир је биће кога се живи плаше. Неко ко је и сам био жив, налик нама, у кога је ушао зао дух и који се потом повампирио. Живи мртвац, биће сенки. Искрада се ноћу са места свог вечног боравка, одлази међу живе и сише љихову крв. Храни се животом других.

Али, да ли је заиста могуће да вампир постоји? Постоји ли и један доказ да би једно такво биће могло бити стварно, а не само последица људске (помало уврнуте) маште?

#iluzija stvarnosti #vampir #vampiri #vampire #smrt #kvr #zivot

3 notes · View notes

pragreh · 8 years

Text

Питања и одговори

Толико питања без одговора. Тражимо одговоре тамо где их нема или, пак, ако их и добијемо, не желимо да их прихватимо. Зашто би? Не подударају се са нашим ставовима, начином размишљања, усвојеном идејом о устројству света. Зашто онда очајнички покушавамо да их нађемо? Одговор за одговором, да ли би нас задовољило?

Одговор је једноставан - не би. Ма шта мислили, ма колико год желели да убедимо себе у сопствену широкоумност, постоји нешто у човеку што не жели промену, не жели одговор. Јер, заправо, одговор значи промену; одвајање од уобичајеног, од устаљеног, од онога на шта смо навикли. А навика је занимљива ствар - прави од нас учмала бића која се поносе својом незаинтересованошћу.

Чему онда трагање за једином ствари коју не желимо да пронађемо? Можда ипак негде у нама, дубоко у нама, лежи она исконска радозналост коју потискујемо још од тренутка када постанемо свесни себе. Тешко је одупрети се друштву које захтева стање непромењеност, а како се и ми истога плашимо, ствара се зачарани круг страха из кога је немогуће изаћи. Страх у себи садржи дозу примамљивости, дозу уживања. Уједињује нас, ствара од нас пријатеље и непријатеље, групе којима желимо или не желимо да припадамо.

Зато лажемо себе да трагамо за одговорима, трагајући само за оним који нас држе ту где смо, који нам пружају само оно што желимо да чујемо. Све дуго је и даљ ван нашег домашаја.

http://mislidabiziveo.blogspot.rs/2016/06/blog-post_16.html

#pitanje #odgovor #misao #pitanje i odgovor #zlo #dobro

0 notes

pragreh · 8 years

Quote

Сигурно би се орасположила.

http://www.praroditeljskigreh.com

#PraroditeljskiGreh #radoznalost #citat #citati #citati iz knjiga #citat dana #knjiga #knjizevnost #citat iz knjige

2 notes · View notes

pragreh · 8 years

Photo

http://www.praroditeljskigreh.com

#PraroditeljskiGreh #radoznalost #utociste #tajna #strah #citat #citati #citati iz knjiga #citat dana #knjiga #knjizevnost #citat iz knjige

3 notes · View notes

pragreh · 8 years

Quote

Хтео је да освежи вече још једном.

http://www.praroditeljskigreh.com

#PraroditeljskiGreh #radoznalost #jabuka #citat #citati #citati iz knjiga #citat dana #knjiga #knjizevnost #citat iz knjige

2 notes · View notes

pragreh · 8 years

Photo

http://www.praroditeljskigreh.com

#PraroditeljskiGreh #radoznalost #prica #zainteresovanost #citat #citati #citati iz knjiga #citat dana #knjiga #knjizevnost #citat iz knjige

2 notes · View notes

pragreh · 8 years

Text

Прародитељски грех: Радозналост, прва глава

Гарсоњера је била прљава, пуна кутија и разбацаних ствари по поду и намештају. Један једини прозор гледао је на сиву, бучну улицу, пуну пролазника. Ваздух није био нимало чист, па је у случају отварања прозора морало да се бира између загађеног ваздуха споља и устајалог изнутра. Ипак, ако би човек довољно дуго ту живео, навикао би се на обоје. У левом углу налазила се кухињица, то јест фрижидерчић, две кухињске површине и решо. Лавабо је био у малом, ограђеном купатилу које је одузимало доста простора од ионако мале гарсоњере. На средини собе стајао је сто са две столице. На столу су били наслагани папири, часописи, разбацане књиге, затим остаци хране и понека мајица нехајно бачена преко те гомиле. Кутије по угловима биле су претрпане књигама и још по неким ситницама, док је по њима без реда лежала набацана одећа. На другом крају собичка налазио се кревет са пребаченим ћебетом да завара неуредну и изгужвану постељину. Голе зидове, без слика, красило је тек неколико постера, махом ретро копија најава за филмове из четрдесетих и педесетих. Ролетне на прозорима биле су допола спуштене, па је осветљење било прилично мрачно. Мартин је заваљен седео на кревету, наслоњен на зид и немо зурио у неку замишљену тачку на другом крају просторије. Није деловао забринуто, већ пре празно, исцрпљен од живота и света око себе. Наједном неко закуца на врата и он, не померајући се, довикну том неком да уђе.

(Прочитајте целу прву главу на http://www.praroditeljskigreh.com/#!prvaglava/cnfl)

#PraroditeljskiGreh #radoznalost #prva glava #Prvo poglavlje #roman #knjiga #knjizevnost #citati iz knjiga #citat iz knjige #Irina Kojcic

1 note · View note

pragreh · 8 years

Quote

Страх га је држао неспремног; страх му је онемогућавао да види.

http://www.praroditeljskigreh.com/#!roman/c22j5

#PraroditeljskiGreh #radoznalost #strah #paralizovano #citat #citati #citati iz knjiga #citat dana #knjiga #knjizevnost #citat iz knjige

1 note · View note

pragreh · 8 years

Quote

Ипак, ако је замоли да ником ништа не каже, можда ништа неће ни рећи.