yzmaya

[yzmaya]

Novi Daredevil je zapravo priča o zlom SNSovcu (sa klasičnim sns-doktorskim oratorskim sposobnostima) koji hoće da zida Hell's Kitchen na vodi, a Daredevil on a budget mu ne da. Ubrzo shvatamo da je okosnica pravne prakse Daredevila, zapravo slučaj gde brani klasičnog zloranog zaštićenog podstanara kog hoće da raseljava SNS zbog Hell's Kitchena na vodi pa smo ipak sentiš. Čak i van needlesly ambiguous lajnova koje baca debela varijanta Vučića, kvalitet dijaloga se većinom kreće na liniji "Ravna gora" meets "Gore dole" a background story likova se uglavnom sastoji iz toga da im je neko nekad oteo užinu u životu. (again, klasičan SNS) Support cast takodje kida. Od medicinske sestre koja bukvalno nema priču i služi kao health potion za Daredevila, preko asistentkinje u njegovoj kancelariji koja ima detektivske sposobnosti (and the looks) policajca sa Petlovog brda, pa sve do novinara koji je realno odgovor Kurira na Watergate. Moja velika preporuka ako mrzite marvel. P. S. Ovaj skeč vam govori BUKVALNO SVE što treba da znate o novom Daredevilu.

[yzmaya]

Kako sam doživela diskriminaciju na razgovoru za posao - Marjeta Pevec

U petak 13. marta sam bila na razgovoru za posao u jednoj advokatskoj kancelariji u centru grada. Nakon kraćeg razgovora o mojim kvalifikacijama i prethodnim poslovima, partnerka u firmi i advokatica koja je vodila razgovor me je pitala koji je moj bračni status. Nažalost, nisam bila zatečena ovim pitanjem, ali sam bila iznenađena da ga postavlja jedna advokatica po profesiji, neko ko bi morao da zna šta je #diskriminacija. Dakle, ili je neobaveštena ili je svesno izvršila diksriminaciju. Na moje pitanje zašto se uopšte postavlja takvo pitanje, odgovorila mi je da to govori koliko sam odgovorna i u stanju da održim odnos. Ne znam prosto šta da prokomentarišem na ovo. Da li to znači da su samo ljudi koji su u braku odgovorni i šta uopšte znači „da umem da održim odnos“?! Na koji se odnos misli, partnerski ili poslovni? Odgovorila sam joj da sam ja izuzetno odgovorna osoba, da uvek savesno obavljam svoje dužnosti, da imam visoku radnu etiku, što uostalom može i da proveri kod prethodnih poslodavaca. Ali da odbijam da odgovorim na pitanje o svom bračnom statusu jer ne smatram da je to relevantno za moju sposobnost da obavljam radno mesto za koje sam se prijavila. Onda mi je još ispričala priču o čoveku koji nikako ne može da napreduje u firmi, pa kad je pitao svog direktora zašto je to tako, ovaj mu je odgovorio da je to zato što nema ženu, decu, kredit, itd. Drugim rečima, ništa ga ne vezuje i nema garancija da neće pobeći u drugu firmu. (Btw, koliko znam, ovo je zaplet neke romantične komedije) E tu sam već ostala preneražena. Da li je gospođa advokatica svesna da je to čista #diskriminacija? Da ne kažem da ako vam je strategija zadržavanja zaposlenih to da budu što očajniji pa da moraju da ostanu tu, a ne dobra plata, prijatno radno okruženje, zanimljiv posao, mogućnost napredovanja, onda i treba da brinete o osipanju zaposlenih. Dakle, na pitanje o bračnom statusu sam odbila da odgovorim, a na moje pitanje o uslovima koje nude, advokatica mi je odgovorila da je planiran probni period od 2 nedelje, po mogućnosti besplatno (?!), a onda bi oni otvorili malu agenciju na moje ime i tako mi plaćali platu i doprinose. Mislim da je jasno o kakvoj se renomiranoj firmi ovde radi. Jasno je i da posao nisam dobila, o čemu su me i zvanično obavestili u ponedeljak, 16. marta.

Jeste da je ekonomska situacija u zemlji izuzetno teška, jeste da je nezaposlenost ogromna, jeste da trenutno tržište rada pripada poslodavcima, a ne radnicima, jeste i da ja lično već dugo tražim posao, ali to ne znači da moram da trpim poniženje i diskriminaciju i da pristajem na svakakve uslove samo da bih nešto radila. Pitam se da sam odgovorila na pitanje o bračnom statusu, koja bi pitanja dalje usledila? Ako kažem da jesam u braku, da li bi me pitali da li imam decu ili ih planiram? Ako kažem da nisam, da li bi me pitali zašto nisam i da li planiram da budem? Da li bi možda tražili izveštaj od kreditnog biroa da vide koliko sam tačno u dugovima, pa da na osnovu toga zaključe koliko sam očajna i odrede mi još nižu platu? Šta ako jesam u braku, ali sam iz bogate porodice ili muž dovoljno zarađuje, pa nemamo nikakve dugove? Šta ako sam lezbijka,pa bih se možda i udala, ali mi država ne da? Šta ako sam razvedena ili udovica? Je l' bi mi to išlo na ruku? Gde je kraj tim pitanjima? Gde je kraj poniženju? Gde je kraj diskriminaciji?

Po rečima advokatice, na konkurs se prijavilo 300 ljudi, nakon inicijalne selekcije mnogi su odbili da pristanu na testiranje, koje je podrazumevalo test opšte kulture i engleskog jezika. Od kandidata koji su uradili test, samo nas 6 je prošlo dalje. Za posao koji sam se prijavila sam apsolutno kvalifikovana, ispunjavala sam sve zahteve koje je advokatica u intervjuu navela da očekuju od kandidata i to potkrepila konkretnim primerima iz moje dosadašnje karijere. Jedino pitanje na koje sam sa punim pravom odbila da odgovorim je bračni status i verujem da je to bilo odlučujuće. Možda je bilo kvalifikovanijih kandidata od mene, ali to ne menja činjenicu da pitanjima o bračnom statusu, porodici, rađanju i sl. nema mesta na razgovoru za posao i da bi zakon protiv diskriminacije morao bolje da se sprovodi.

Ja sam 19. marta podnela zvaničnu pritužbu protiv ove advokatske kancelarije Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. U njenoj nadležnosti nije izricanje nikakvih kaznenih mera, ona može samo da da mišljenje da li je došlo do diskriminacije i onda da predloge firmi kako da koriguju svoju praksu. Proces traje 90 dana, pa ćemo videti kakav će ishod biti. U međuvremenu, molim vas da šerujete ovaj post, jer ne želim da se ovo ponovi ni meni ni drugim ljudima koji traže posao. Vreme je da poslodavci počnu da snose i neke posledice za svoje diskriminatorno ponašanje. Preneto sa: https://www.facebook.com/notes/marjeta-pevec/kako-sam-do%C5%BEivela-diskriminaciju-na-razgovoru-za-posao/972746306070840?__mref=message_bubble

#diskriminacija #bračnistatus #zapošljavanje  #kriminal #prava

#Preneto sa:

[yzmaya]

Spomenar jednih izbora "Placeni termin u rubrici zabava" Well, zabavili smo se.

[yzmaya]

#JeSuisCharlie

[yzmaya]

Zašto insistiram na tome da se žrtve ne smeju porediti? Pa zato što gospodin moralna gromada nepunih 24h kasnije ZNA da će nesto biti zaboravljeno. Zapravo gospodin moralna gromada zna da može da se pokupi neki poen na sentiment da prema Srbima postoji sistematska nepravda, te da su Srbi skloni da zaboravljaju svoje žrtve, gde zaboravljanje svojih žrtava znači "zašto da se bavimo srpskim zločinima". Gospodin Šapić perfidno igra na kartu toga da je srpsko izbegavanje da se suoči sa svojim zločinima te da ih pravda tudjim zločinima nešto sasvim ok. "bojim se da će naš momak biti brzo zaboravljen" je upućeno masama koje misle da Žene u crnom mrze Srbiju jer insistiraju na suočavanju sa srpskim zločinima, na masu koja neće da se bavi Srebrenicom jer i "Srbi su stradali mi pljujemo naše žrtve" Gospodin nezavisna grupa gradjana skuplja glasove medju onima kojima je "cela ta drama oko Tatona prenaduvana". Gospodin odbornik je kvaran.

[yzmaya]

Da se ne zagubi "KO TO BEŠE OLJA BEĆKOVIĆ"

KO TO BEŠE OLJA BEĆKOVIĆ

Izvor: Politika, 11/19/2014; Strana: A23

0 komentara      Ostavite komentar

Film ,,W” govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”

Danica Popović*

Da su sada devedesete, Olja bi postala heroina napaćene Srbije. Da Olja nije – Olja, postala bi vođa opozicije. I nečija marioneta? Nebitno. Samo jedno je ovde bitno – cenzura „Utiska nedelje” ne bi tek tako pala u zaborav. Ovakav povod za rušenje režima, a opozicija – ćuti.  Šta se to sada dešava? Nema više opozicije? Tja, ima je, ali nema para.  Devedesetih je opozicione medije plaćao Zapad. I postigao danas nezamislivu slobodu medija. Sirotinjski raj za novinare: jedna novina te neće odeš u drugu. Jedna televizija te neće pređeš na drugu. Ponekad za manje pare, ali sačuvaš dušu. Ima li drugog leka za autocenzuru, a na planeti Zemlji? Bio je to čarobni spoj: novinari su imali čvrsta uverenja (da treba srušiti Miloševića), a Zapad je imao pare. I ista uverenja. Opozicija je to nazivala „snažnom međunarodnom podrškom”, a režim je govorio o stranim plaćenicima. Sa ove distance kad gledam, vidim da su i jedni i drugi bili u pravu, barem što se tih etiketa tiče. A sada se sve promenilo. Želje Zapada sada ispunjava vlada. Kosovo? Izvolite. Unitarna Bosna? Radimo na tome... Pa zašto bi Zapad onda finansirao bilo kakve opozicione medije? Ne bi to danas ni bilo potrebno, da institucije nisu ostale iste kao u Miloševićevo doba. Ovde i dan-danas čelnici dobijaju uputstva od Gazde i bespogovorno ih sprovode. Gazda je, doduše, u međuvremenu nekoliko puta promenio ime, ali ćud nije. Demokratija? Ha-ha-ha. Dobacili su do poštenog prebrojavanja glasova. Privatna svojina? Može i to, ali samo za odabrane i poslušne... I onda stvarno nikoga i ne čudi to što privatni vlasnik televizije B 92 ukida svoju najgledaniju emisiju. Cenzura? Naravno. Ne ujeda se ruka koja ti ustupa frekvenciju (to jest, dve frekvencije), valjda je to svakom u Srbiji jasno. I tako nestade Olja iz medija. Za razliku od devedesetih, nema više ozbiljnog medija koji bi nju zaposlio. Možeš, Olja, da odeš u časopis „Kupusni list”, poručuje vlast, i ne samo vlast, nažalost. Isto poručuje i Goran Milić iz Al Džazire, kaže: „Samo ti, Olja, snimaj, sve će to internet preneti ... i pozlatiti.” Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. Da sada, recimo, od učenog sveta čuje priču o tome kako je nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa, dok u Srbiji niko nema petlju da to isto uradi s njegovim doktoratom. Niti sa plagiranim doktoratom Aleksandra Nambije Šapića. Niti s plagijatom ministra policije. Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.  U tom mraku, svi će zaboraviti trenutak kada je Jorgovanka Tabaković na RTS-u pohvalila „jednog našeg vrlog ekonomskog novinara” koji je, kako je setno naglasila, rekao: „Stabilnost nije sve, ali bez stabilnosti, sve je – ništa.” O tempora, o mores, što bi rekao Žika Obretković! Svako ko je makar prelistao bilo koju ozbiljnu knjigu o ekonomskoj politici zna za Karla Šilera, zapadnonemačkog ministra privrede (1966–1972), koji je ovim rečima objavio da Nemačka nikada više neće voditi inflatornu ekonomsku politiku. Sme li guvernerka to da ne zna? Sme, naravno. Uz dva mala uslova: da sama tu temu ne otvara, i drugo, ako joj već izleti i bruka se otkrije, da tu brljotinu nijedan novinar više ne sme da objavi u udarnom terminu.  Ne znam kako mi sad baš pade na pamet film „W”, koji sigurno nije najbolji film na svetu, ali jeste bitan za one koji razmišljaju o demokratiji, slobodi, ili o Maksu Veberu, idejnom uzoru našeg premijera. Ovde je bitno to da film govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”, nego lepo, kako bog zapoveda širom Amerike i širom sveta. I nije ga režirao bilo ko, nego Oliver Stoun, levičar i ljuti Bušov politički protivnik. Sam Buš o filmu nikada ni reči nije rekao, nikome otkaz nije dao, niti je kome zbog tog filma dlaka s glave falila.  Veberovski potez lečenog alkoholičara Buša mlađeg, koji nije imao potrebu da zove telefonom one s kojima se ne slaže, niti da ukida filmove i emisije koje mu nisu po volji. Da li se Buš uzdržao zato što je bolje od Vučića razumeo Vebera, ili mu institucije nisu dozvolile da reaguje – svejedno. Glasam za institucije. #¶ #*Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta  u Beogradu

Autor: DANICA POPOVIĆ

[yzmaya]

Izvestaj e-novina pre nego sto se znalo o kome se radi "Vojno paradiranje bez dozvole"

Vojno paradiranje bez dozvole Sukob policije i vojske Šetaju i izveštavaju: e-Novine Veličina slova:    Jake snage policije suočile su se sa tajnim službama: Žandarmerija Photo: Tanjug/Zoran Žestić Odluka premijera Vučića da bude u Tekiji i rešava akutne probleme, dok se u Beogradu razvija hronična bolest nepoštovanja ljudskih prava, pokazalo se, bila je pogrešna. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog pravovremene informacije da su se povodom održavanja jedne obične šetnje, na ulicama grada sukobile naoružane snage policije i isto tako opremljene, neobeležene grupe vojne policije u civilu, ili neke slične službe, takođe u civilu

 Kontinuitet: Teror "Ruže" Photo: EPA Incident se dogodio na uglu ulica Svetozara Markovića i Birčaninove, oko 11:15, kada je grupa od tri momka, u farmerkama, sa kapuljačama, patikama i taj rad, i pored upozorenja policije htela da prođe kroz kordon, pa dalje, valjda “na posao” prebijanja ljudi oko “Manježa”, a što da ne i likvidacije, pošto se pokazalo da je najmanje jedan od te trojice bio naoružanim službenim pištoljem, sa službenim mecima koje plaćamo mi koje terorišu po ulicama neslobodnog grada.

U metežu koji je nastao, i uz čuvene policijske povike “lezi dole!”, kao da može da se legne i gore, nekako je savladan jedan od provokatora, što se dalo zaklučiti po krvi koja je lila sa njegove razbijene glave. Druga dvojica su, međutim, uspela da umaknu policiji i sakriju se u prolaz, potom i u hodnik zgrade u Svetozara Markovića 54, pedesetak metara od mesta gde je došlo do okršaja.

I taman kada se policija spremala da očisti taj džep, došlo je do preokreta koji je pred tridesetak okupljenih građana pokazao da država Srbija ima mnogo veći problem unutar sopstvenih redova sile, nego što je primitivno i fašističko divljanje na ulicama. Tada je, naime,  “civil” po imenu “Gvozden”, izvadio vojnu legitimaciju i upozorio policiju da bi bilo bolje, pametnije i svakako manje krvavo, ako pozovu njihovog šefa, jer se ona dvojica, navodno, neće predati bez nekog velikog zla.

 Bezbednost za sve: Prajd 2014 Photo: Tanjug/Zoran Žestić Razume se, policija je imala razumevanja prema bratu po oružju, i zaista, posle nekih 20 minuta, oko 11:35, stigao je crni Audi, radi potreba nekog budućeg anketnog odbora navodimo i registarski broj BG-027-TK, koji se zaustavio u tesnom prolazu, tačno pred vrata od zgrade u kojoj su se nalazili begunci, koji su iskoristili skučen prostor i uspeli da se dokopaju blindiranog automobila u kome su se odmah potom zaključali.

Dok je trajala blokada i neprijatna pat pozicija u kojoj policija ne zna šta sme da preduzme, počele su da rade motorole, mobilni telefoni, satelitski telefoni, sve dok nije nastalo novo uzbuđenje, kada je jedan od policajaca primetio da “lice u vozilu repetira automatsku pušku”. Srećom, u tom trenutku, negde oko 11:50 su stigla još dva sivomaslinasta džipa i pojavio se imenom neobeleženi čovek bokserskog nosa, kolega od ove trojice, sa “činom” istetovirane ruže na vratu, valjda da kao doktor protiv terorizma reši stvar, dakako u korist onih udruženja koja su putem ovakvih naoružanih trojki, planirala nekakva krvoprolića i skandal “koji će govoriti o nesposobnosti države”.

I gle parapolicijskog čuda, sva trojica i šofer Audija, u pratnji onih džipova, i pored nasrtaja na policiju, opiranja privođenju, potezanja duge cevi na službenike MUP, dovođenja u opasnost drugih lica, slobodno odlaze u nepoznatom pravcu, belodano demonstrirajući uticaj kojim u Srbiji i dalje raspolažu  “ljudi sa tetoviranim ružama na vratu”.

U tom smislu, bekstvo u Tekiju bila je krupna greška i predstavlja nespremnost da se dovrše poslovi koji su pred svima nama, a naročito pred premijerom Vučićem. Jer, u zemlji gde su “Tetovirane ruže” već likvidirale jednog premijera, odmetnute, a nedodriljive trojke i njihovi nalogodavci upravo su ona “najkrupnija žaba” koju valja “progutati” u unutrašnjoj monističkoj politici koju, krvavo uspešno, već 40 godina vodi Služba državne bezbednosti, stranka od koje su nastale i sve ostale patriotsko-lopovske partije.

Premijeru putem motorole, liruliruliru, poručujemo da se fokusira na staru istočnjačku mudrost koja govori o tome da prijatelje valja držati blizu, ali neprijatelje još bliže. A Tekije je milionima kilometara udaljena od oslobođene i napredne Srbije.

[yzmaya]

The milk must floooow

This is in an art book I have and omfg i can’t stop laughing at it

“St. Nicholas Refusing His Mother’s Milk” is the title. The artist isn’t known.

[yzmaya]

wow. such christ. very paint. awesom. 

[yzmaya]

"Ne interesuje me kakva ce to drzava biti, samo da je slobodna od tirana" Jebiga Gavrilo, kako da ti kazem...

[yzmaya]

Original Illustration by Dan Mora

[yzmaya]

Rektore Jovanoviću, to i dalje nije londonski doktorat

Preuzeto sa http://www.pescanik.net Marko Milanović i Miljana Radivojević 08/06/2014 |   Rektore Jovanoviću, to i dalje nije londonski doktorat   Umesto odgovora na naš tekst uPeščaniku, u kome ukazujemo da postoje ozbiljne indicije da nikada nije doktorirao na Univerzitetu u Londonu (kako tvrdi), g. Mića Jovanović je na sajtu Megatrenda objavio sliku svog (navodnog) londonskog doktorata, na kojoj se vidi i njegov mariborski doktorat. Ta slika zapravo samo potvrđuje našu analizu, iz sledećih razloga: Prvo, slika neke ukoričene teze nije dokaz da je dodeljeno zvanje doktora nauka. Za to dokaz može biti samo sertifikat, tj. zvanično uverenje od relevantnog univerziteta da je doktorat odbranjen i zvanje dodeljeno. To još nismo videli. Drugo, strana koja se vidi je tadašnje zaglavlje/memorandum jednog departmana Londonske škole ekonomije, a na tom papiru je g. Jovanović otkucao naziv i detalje svoje teze i povezao je kao naslovnu stranu teze. U pitanju nije zvanični dokument LSE. Treće, teze pod ovim imenom nema u biblioteci LSE. Četvrto, i mentor g. Jovanovića, prof. Stephen Wood, negira da je teza odbranjena na LSE. Peto, na samoj prvoj strani jasno piše da se teza podnosi na odbranu britanskom Savetu za nacionalna akademska zvanja (A Dissertation Submitted to the Council for National Academic Awards), i da je primarna institucija (sponsoring institution) Viša škola u Portsmutu (Portsmouth Polytechnic). To je upravo ono što smo i tvrdili, a imajući u vidu prepisku sa prof. Woodom. Kako smo u tekstu i objasnili, CNAA je dodeljivala diplome za institucije koje tada nisu formalno bili univerziteti, kao što je Viša škola u Portsmutu. Dakle, čak i da je ovaj doktorat odbranjen, titulu doktora ne bi dodelio LSE ili Univerzitet u Londonu (kako g. Jovanović tvrdi), već CNAA, odnosno Viša škola u Portsmutu. Štaviše, sekretarijat Univerziteta u Londonu je potvrdio kako na njemu nije registrovan doktorat pod imenom g. Jovanovića odbranjen 1983. (email g. Kita Gooda od 6.6.2014: „We do not have a record of a PhD from 1983 under this name.”). Šesto, upravo je prof. Wood i naveo kako je teza podneta, ali je pala na usmenoj odbrani te je od g. Jovanovića zatraženo da izvrši veliku reviziju, a da po njegovim saznanjima revidirana teza nije podneta. Nje nema ni u jednoj biblioteci u Velikoj Britaniji, koliko god je g. Jovanović imao na svojoj polici. Sedmo, treba primetiti podudarnost naslova teze koju je g. Jovanović podneo u Londonu (Work motivation in industrial relations of self-management (the case of Yugoslavia) – Radna motivacija u industrijskim odnosima samoupravljanja (slučaj Jugoslavije), sa tezom koju je odbranio u Mariboru osam godina kasnije i čija se korica vidi na istoj slici (Radna motivacija u demokratizovanim industrijskim odnosima). Osmo, ukazujemo čitaocima da na sajtu biblioteke Megatrend Univerziteta za daljinsko učenje postoji sledeća odrednica o londonskoj disertaciji g. Jovanovića: “JOVANOVIĆ, Mića(1983), Modern British Management Theories, doktorska disertacija, London University”. Naziv te disertacije (Savremene teorije britanskog menadžmenta) potpuno se razlikuje od onog koji je u slici predočen, a u pitanju je biblioteka samog Megatrenda. Na kraju, mi smo vrlo zahvalni g. Jovanoviću što je sam potvrdio sve naše navode, i ponavljamo: ako želi da dokaže da ima doktorat iz Londona, neka pokaže zvanično uverenje. Ako ga je izgubio, molimo ga da nas pismeno ovlasti i mi ćemo ga istog dana u Londonu izvaditi. dr Marko Milanović i dr Miljana Radivojević   Peščanik.net, 08.06.2014. TEMA – SLUČAJ MEGATREND Marko Milanović i Miljana Radivojević

[yzmaya]

#uLiceCenzuri #inYourFaceCensorship

[yzmaya]

Maloletni M.I. je nacrtao penis i iznad njega napisao “Toma” na zgradi Predsedništva Srbije. Penis je bio nacrtan kredom i bio je veličine metar sa metar. Maloletni M.I. je priveden a penis je, kako to dolikuje na kraju svake akcije, obrisan. Nadam se da je “Toma” ostalo napisano pa makar u kredi.

[yzmaya]

Rektor Mića, Baron Minhauzen, ili kako je ministrov mentor zagubio doktorat

Preuzeto sa http://www.pescanik.net  Marko Milanović i Miljana Radivojević 07/06/2014 |  

Rektor Mića, Baron Minhauzen, ili kako je ministrov mentor zagubio doktorat

Ovaj tekst se neće baviti spornim doktoratom srpskog ministra policije, osim što ćemo reći da se potpuno slažemo sa analizom dr Uglješe Grušića, dr Branislava Radeljića i Slobodana Tomića. Nas ovde zanima ministrov mentor, prof. Mića Jovanović, rektor Univerziteta Megatrend, koji je, braneći sebe i ministra, trojicu autora proglasio „nazovi“ naučnicima, rekavši da je „teško da neko ocenjuje rad komisije koja ima jednog profesora Parka, jednog profesora Šanarona, profesorku sa Fakulteta političkih nauka Snežanu Đorđević, pa, da budem neskroman, na kraju krajeva i mene kao mentora sa svim onim što ja kao naučnik iza sebe imam. Ne ide, znate, da đačić ocenjuje profesora.“

Budući da smo kao i ostali đačići imali pametnija posla, do sada se nikada nismo bavili likom i delom g. Jovanovića. Njegov nas je neskromni nastup ipak zaintrigirao, pa nismo mogli da odolimo no da pohitamo na Googlete vidimo njegov nesumnjivo impresivni CV i sve to što on kao veliki naučnik iza sebe ima. Vaistinu, imali smo šta da vidimo: zarad čitaoca, rektorova zvanična prezentacija na srpskom jeovde, na engleskom ovde, a donekle romansirana (a tim i zanimljivija) verzija njegove biografije dostupna je na sajtu tabloida Press.

Za razliku od ministra Stefanovića, njegov mentor izgleda ima ne jedan, već dva doktorata: „Prvu doktorsku disertaciju odbranio je na Londonskom univerzitetu 1983. godine (menadžment i industrijski odnosi), a drugu (organizacione nauke) na Univerzitetu u Mariboru 1991. godine“. A prof. Jovanović ne bavi se samo ni menadžmentom, već je i predsednik neke „Istraživačke laboratorije za generalnu kosmologiju u Parizu“, te je sa dva koautora (egzotičnom braćom Francuzima i profesorima kosmologije na Megatrendu…) objavio knjigu „Pre Velikog praska“. Nema šta, i menadžer i kosmolog, da mu Stiven Hoking pozavidi, mada nam je guglovanje te tzv. „General Cosmology Research Laboratory” bilo bezuspešno.

Ali, čekajte, vratimo se na taj doktorat na „Londonskom univerzitetu“ iz 1983. godine (na engleskoj verziji njegove prezentacije „the University inLondon”). Kao i kolegi Aleksandru Steviću, takva nam se formulacija učinila sumnjivom: Univerzitet u Londonu (University of London) naravno postoji, ali se on razlikuje od skoro svih drugih univerziteta po tome što zapravo predstavlja federaciju drugih, manjih univerziteta u okviru njega, kao što su Londonska škola ekonomije i političkih nauka, Univerzitetski koledž London, Imperijalni koledž London, Kraljevski koledž London, itd, koji opet svi u svom okviru imaju zasebne fakultete. Tako npr. i LSE, i UCL, i KCL imaju svoje pravne fakultete. Niko, dakle, ne doktorira (niti dobija bilo koju diplomu) na Univerzitetu u Londonu kao takvom, već samo preko nekog od njegovih konstitutivnih koledža ili instituta, a g. Jovanović nije naveo na kom je to koledžu ili institutu doktorirao.

Nije nas mrzelo, pa smo pretražili sve centralne kataloge i baze podataka za doktorske disertacije u Velikoj Britaniji kojima imamo pristup (npr.http://archives.ulrls.lon.ac.uk/,http://www.theses.com/,http://ethos.bl.uk/Home.do,http://www.bl.uk/reshelp/findhelprestype/theses/index.html). Termine za pretragu koje smo koristili su bile razne verzije prezimena (Jovanović, Jovanovic, Jovanovich, Yovanovic, Yovanovich). Zatim smo u naprednim pretragama tražili kombinaciju prezimena sa godinom doktoriranja (1983), tipom teze (PhD), delom naslova („work motivation“), oblašću (organisation, management). Tezi Miće Jovanovića iz 1983. ni traga. Nisu, naravno, ni te baze podataka nepogrešive – možda se njegova teza negde zagubila.

Setimo se onda Mićine romansirane biografije u Pressu. Za razliku od njegove zvanične biografije na sajtu Megatrenda, za ovu su naravno odgovorni novinari Pressa, koji su možda tu nešto i pogrešili. Ali iz hagiografskog tona ovog članka evidentno je da je pisan sa velikim rektorovim doprinosom. I tako taj članak kaže sledeće:

“Izbačen sa FPN-a, Jovanović se, u januaru naredne godine (1980, prim. aut.), obreo u Londonu, gde – kao talentovani mladi naučnik – dobija stipendiju od britanskog Saveta za nacionalna akademska zvanja (Council for National Academic Awards) za doktorske studije i gde – u novembru 1983. godine – doktorira na temu „Radna motivacija u industrijskim odnosima samoupravljanja“, kod čuvenog profesora Stivena Vuda sa London School of Economics.

Aha! Nema sumnje da je ovo iz rektorovih usta izašlo – šta zna novinar Pressa ko je čuveni profesor Stiven Vud (Stephen Wood). Da nije, možda, g. Jovanović doktorirao na istoj onoj Londonskoj školi ekonomije na kojoj su doktorirali (ili doktoriraju) „đačići“ i „nazovi naučnici“ koji su osporili ministrov doktorat? Odemo tako na sajt biblioteke LSE – opet nema rektorovog doktorata, niti je ima u biblioteci Doma Senata Univerziteta u Londonu(University of London Senate House Libraries).

Šta je onda preostalo no da izguglamo čuvenog profesora Stivena Vuda i pošaljemo mu mejl o Mići. Stiven Vud je niz godina bio docent, pa vanredni profesor na LSE, da bi potom postao redovni profesor na univerzitetima u Šefildu i Lesteru, i naučnik je sa zaista zavidnom karijerom. Evo doslovce šta nam je prof. Vud odgovorio (prevod naš):

    “Ja nisam bio mentor Mići Jovanoviću kao doktorskom kandidatu na LSE. On nikada nije bio registrovan kao student na LSE.

Bio je registrovan za CNAA diplomu [diplome koje su u Engleskoj davale više škole, a pravno su izjednačene univerzitetskim diplomama, prim. aut.] na Portsmutu tokom koje sam ja imao izvesnu mentorsku ulogu, mada ne mogu da se setim kolika je ta uloga formalno bila. On je podneo disertaciju na usmenu odbranu, i u toj fazi je odlučeno da mu se ne dodeli doktorat. U nacrtu su postojali značajni problemi što je zahtevalo značajnu reviziju (major revision – umesto obaranja na odbrani teze, od studenta se zahteva da je u vrlo velikoj meri preradi i ponovo podnese na odbranu, prim. aut). Koliko ja znam on nikada nije podneo revidiranu tezu. Pretpostavljam da morate da pitate na Portsmutu. Ali mogu sa sigurnošću da kažem da nije doktorirao na LSE.”

Šta bi onda sa Portsmutom? Portsmut (Portsmouth) je veliki lučki grad 100 km južno od Londona, tako da sve i da je budući rektor i vlasnik Megatrenda tamo doktorirao, on to nije učinio na Londonskom univerzitetu/Univerzitetu u Londonu, kako piše u svojoj zvaničnoj (a i romansiranoj) biografiji. Dapače, Portsmut 1983. nije ni imao univerzitet, već višu školu (Portsmouth Polytechnic). G. Jovanović u svojoj zvaničnoj biografiji inače tvrdi da je i tamo i na LSE predavao kao gostujući profesor, mada je nejasno kako je to mogao biti pre doktorata. Jovanovićeva disertacija inače ne postoji ni u katalogu biblioteke Univerziteta u Portsmutu, u koji je viša škola prerasla 1992. Ni prepiska sa Arhivom Univerziteta u Portsmutu nije urodila plodom, pošto nema ni spomena Mićine teze.

Naš konačni korak u rasvetljavanju misterije rektorovog doktorata bio je da pišemo centralnim administrativnih službama univerziteta u Londonu i Porsmutu, kao i službi Otvorenog univerziteta (Open University), koji upravlja arhivom CNAA programa, da bi ih pitali da li je g. Jovanović ikada bio registrovan kao doktorski student na nekom od tih univerziteta, odnosno da li mu je doktorat dodeljen. CNAA program nas je obavestio da oni ne poseduju informaciju o bilo kakvoj stipendiji g. Jovanovića. Sekretarijat Univerziteta u Londonu nas je takođe obavestio kako oni nemaju nikakav podatak o doktoratu g. Jovanovića iz 1983 („We do not have a record of a PhD from 1983 under this name.“).

Izbegli doktorat samo je jedan od mnogih dubioznih aspekata biografije g. Jovanovića. Neke od njih ne možemo niti želimo da proveravamo, npr. tvrdnju da ga je u februaru 2013. odlikovao španski kralj Huan Karlos (Njegovo Veličanstvo upravo je abdiciralo, pa ne želimo da ga masiramo pitanjima o Mići). To nije jedino rektorovo odlikovanje – on navodno ima i „titulu oficira – viteza britanskog reda Fleur de Lys.“ Šta je tačno taj viteški red nismo bili u stanju da ustanovimo, osim da on naravno ne predstavlja deo zvaničnog britanskog sistema počasti, i da ga spominju u nekim smutljivim knjigama koje su inspirisale Da Vinčijev Kod Dena Brauna (vidi ovde i ovde). Takođe nismo bili u stanju da utvrdimo da li je rektor, kako tvrdi, u „periodu između 1983. i 1989. bio član istraživačkog tima Instituta za tehnologiju Masačusets (Massachusetts Institute of Technology) na projektu „Budućnost rada automobilske industrije sa fokusom na robotizaciji procesa proizvodnje”. Jedino što možemo da kažemo to je da Googlepretraga domena mit.edu i kataloga biblioteke MIT ne daje nijedan rezultat za autora Miću Jovanovića.

S druge strane, možemo da osnovano kažemo da je potpuno lažna rektorova tvrdnja da je 2007. poneo “priznanjeMeđunarodna Sokratova nagradaUniverziteta u Oksfordu, za dostignuća ostvarena u nauci, obrazovanju i kulturi.” Univerzitet u Oksfordu takvu nagradu ne dodeljuje. To čini izvesna nezavisna kompanija pod imenomEurope Business Assembly, koja svoje sedište ima u gradu Oksfordu, a sa kojom Univerzitet u Oksfordu nema nikakve veze.

Ali to su sve mali problemi – indeed, đačići-problemčići – u poređenju sa rektorovim misterioznim londonskim doktoratom iz 1983, mada ukazuju na njegov fleksibilan odnos prema istini. Uprkos svim naporima mi ne možemo da sa potpunom sigurnošću tvrdimo da g. rektor nikada nije doktorirao na nekom univerzitetu u Londonu, koji nije Univerzitet u Londonu (baš kao što je Univerzitet Megatrend u Beogradu a nije Univerzitet u Beogradu). Ali možemo da kažemo da postoje ozbiljne indicije da to nije nikada učinio. U svakom slučaju, on nije nikada doktorirao kod profesora Vuda, i sudeći po kataloškim pretragama to se nije desilo ni na Višoj školi u Portsmutu.

Teret dokazivanja sada je na Mići Jovanoviću, posebno pošto je zbog engleskih propisa o zaštiti ličnih podataka jedino on u mogućnosti da postojanje svog doktorata na (kom god to) „Londonskom univerzitetu“ iz 1983. godine nepobitno i dokaže. U tom pogledu, zarad ispravnog metodološkog pristupa u ovom malom eseju, pitali smo Miću Jovanovića lično (mejlom od 3.6.2014. u 21:32 po engleskom vremenu) da nam pošalje svoju doktorsku tezu koju je odbranio na Univerzitetu u Londonu. Od njega još nismo dobili odgovor.

Ako tezu u međuvremenu dobijemo, oboje ćemo mu se se zbog ovog teksta rado javno izviniti. Ako ne, velika je verovatnoća da će iskusiti većih problema od toga što je razobličen kao rektor Minhauzen, a mentor ministra unutrašnjih dela. Naučnik koji laže za samo postojanje svog doktorata (makar imao i onaj drugi iz Maribora) kompromituje ne samo sebe, već i licencu za rad institucije na kojoj predaje, čiji je vlasnik, i od čijih (naivnih i ne toliko naivnih) studenata dobro zarađuje. On zato sada mora da odgovori na jedno prosto pitanje: rektore, barone, viteže cveta ljiljana – gde Vam je taj londonski doktorat?

  Dr Marko Milanović je docent (a od avgusta ove godine vanredni profesor) na Pravnom fakultetu Univerziteta u Notingemu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Mičigenu, i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kembridžu. Na Kembridžu je kao student Gonville and Caius koledža (osnovanog 1348, sa do sada 12 (pravih) nobelovaca) imao čast da udiše isti vazduh kao Stiven Hoking, ali za razliku od g. rektora o kosmologiji ne zna ništa. Doktorirao je na temu ekstrateritorijalne primene međunarodnih ugovora o ljudskim pravima, za koju je od fakulteta dobio Jork nagradu (Yorke Prize) kao jednu od najboljih doktorskih disertacija odbranjenih 2011. godine. Na osnovu disertacije objavio je i knjiguExtraterritorial Application of Human Rights Treaties: Law, Principles, and Policy, koju je izdao Oxford University Press. Milanović je generalni sekretarEvropskog udruženja za međunarodno pravo i član uređivačkog odboraEvropskog žurnala za međunarodno pravo.

Dr Miljana Radivojević je post-doktorand na Institutu za Arheologiju Univerzitetskog koledža London. Nekada petnički đak na seminaru za arheologiju, diplomirala je arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirala, a zatim je završila master (MSc) i doktorat na Univerzitetskom koledžu London. Naučna i šira javnost je upoznata sa njenim radom o dokazivanju postojanja najstarije metalurgije na svetu na lokalitetima vinčanske kulture u Srbiji (pre 7000 godina). Trenutno je glavni istraživač na velikom međunarodnom projektu o ovoj temi, koji u Srbiji u potpunosti finansira Vlada Velike Britanije, i koji predstavlja najveću stranu investiciju u srpsku arheološku nauku. Miljanini naučni radovi prezentuju revolucionarna otkrića o postanku i razvoju metalurgije u Evropi i osporavaju tradicionalna viđenja ovog fenomena, koji je usko povezan sa razvojem kompleksnih društava u praistoriji (mada se naravno takođe ne razume u kosmologiju). Kao arheolog dobro kopa i po tuđim biografijama.

Peščanik.net, 07.06.2014.

          Marko Milanović i Miljana Radivojević

[yzmaya]

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na...

[yzmaya]

On Democracy, Frank Herbert, Chapterhouse Dune

“Democracy is susceptible to being led astray by having scapegoats paraded in front of the electorate. Get the rich, the greedy, the criminals, the stupid leader and so on ad nauseam.”

“Then you know how that dilutes the vote. Chief symptom: People don’t vote. Instinct tells them it’s useless.”

“It’s demagogue-prone. That’s a disease to which electoral systems are vulnerable. Yet demagogues are easy to identify. They gesture a lot and speak with pulpit rhythms, using words that ring of religious fervor and god-fearing sincerity.”

“We recognize it by learning the signs: Repetition. Great attempts to keep your attention on words. You must pay no attention to words. Watch what the person does. That way you learn the motives.”

“We guard it well, watching for the things I’ve just described. The dangers are great but so are the rewards.”