#teofil pančić

[radiogornjigrad]

Teofil Pančić:Nesahranjena prošlost autobiografski romanLasla Vegela

Laslo Vegel: Nesahranjena prošlost; s mađarskog preveo Arpad Vicko; Akademska knjiga, Novi Sad 2021. Odavno već nema knjige Lasla Vegela, pa gotovo da nema ni eseja ili dužeg dnevničkog zapisa, a da se ne nađe mesta za spominjanje ili navođenje Maraija, Šandora Maraija, koji kao da je postao Vegelov etalon za književna pitanja, estetska i etička. U najnovijem Vegelovom romanu, posve neposredno…

View On WordPress

#laslo egel #teofil pančić

[mentalnahigijena]

Nedostojni pad Mome Kapora Tih sedamdesetih godina sam sa velikim zadovoljstvom čitao Momu Kapora. Njegovi “Foliranti”, “Provincijalac” i drugi romani govorili su o Beogradu u kome sam i sam studirao. Pisao je i po novinama, pitko, lako, činilo mi se da je to dio naših doživljaja, našeg života. Miljenko Jergović u “Jutarnjem listu” piše u martu 2010. u povodu Kaporove smrti: “Momo Kapor bio je gradski i građanski pisac iz posljednja dva jugoslavenska desetljeća. Pritom, bio je i izvanredan novinski pisac, sigurno jedan od najboljih koje je ta zlosretna zemlja imala. Sve što bi napisao, oživjelo bi i progovorilo. To je bila bit njegova talenta.“ A onda se krajem osamdesetih godina Momo Kapor otisnuo niz maticu nacionalizma, da ne upotrijebim težu riječ. Iz njegovog pera počele su izlaziti stvari za mene neočekivane, uvredljive. Bio sam iznenađen, uznemiren. To nije bio moj Kapor. Jergović kaže: “Vrag se počeo uvlačiti u njega potkraj osamdesetih. Kada se zarati, izvještavat će s hrvatskih i bosanskih ratišta, u vrijeme međunarodnih sankcija protiv Beograda grmjet će protiv Amerike – koja mu je u prethodnome životu bila kulturni i identitetski Jeruzalem – psovat će i kleti nezavisne medije, Žene u crnom i borce za drukčiju Srbiju, svjedočit će u Haagu u korist Miloševića, bit će u nekakvom odboru za zaštitu lika i djela Radovana Karadžića… Sve je, nesretnik, učinio da od građanina postane seljak. I pritom je žrtvovao tri svoja grada, rodno Sarajevo, Zagreb i Dubrovnik.“ A Damir Pešorda kaže: „Momo Kapor je bio takav kakav je bio. Odan velikosrpskoj politici, opsjednut mržnjom prema Sarajevu, opčinjen Radovanom Karadžićem.“ Predrag Matvejević u eseju „Naši talibani“ piše:“ Ljudi od pera snose za sve to golem dio krivice. Bilo bi dobro kad bi postojao poseban sud, ne samo onaj u Haagu, jedan još viši od njega, bolji i stroži od sudova časti što su poslije Drugog svjetskog rata u nas i u Evropi sudili kvislinškim piscima. Da takav sud osudi pred javnošću sve one koji su krivi za ovo što se dogodilo i da im prije svega navede imena: onog tko je od početka pripremao i poučavao “vožda” (Dobricu Ćosića i njegove skutonoše), onog koji je podržavao “vrhovnika” i upregao svoje tupo pero u opravdanje agresije na Bosnu (Ivana Aralicu, na primjer), onog tko je držao mikrofon pod bradom guslaru i veličao njegove podvige dok je tukao po Sarajevu (Momu Kapora)“. Kap koja je prelila moju čašu bila je knjiga “Poslednji let za Sarajevo” napisana 1995. U njoj je prikazao nas Bošnjake, posebno Sarajlije, kao izdajice, asasine, murtate, ljude koji ti jedno govore a iza leđa ti drugo rade, jednostavno ljude bez dostojanstva. Tu se prekinula nit koja me je vezala sa Momom Kaporom. Opet Jergović: „Momo Kapor, rođeni Sarajlija, autor je najstrašnije knjige o tom gradu. Posljednji let za Sarajevo roman je destilirane mržnje, kakav je mogao napisati samo rođeni Sarajlija, netko tko u suštinskome smislu poznaje plan grada, zna sve njegove sentimentalne adrese i legende. I što je bilo najneugodnije: jezik i mentalitet Sarajeva Kaporovi su kost i meso, jer Beograđanin on nikada nije sasvim postao.“ U Banja Luci je postao član Senata Republike Srpske i član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. A u Beogradu? Predrag Matvejević u „Danima“ govori o Kaporu sa kojim je nekada prijateljevao i branio ga: „Kad su krenuli napadi na Bosnu, čuo sam da je stao dušom i tijelom uz Karadžića, da ga hvali i slavi. Došla mi je u ruke Momina proza o posljednjem letu jednog srpskog pilota u Sarajevo – junak mu je išao od avlije do avlije i gledao posvuda derviše kako plešu i vrte se u krugu s isukanim handžarima. Kapor nije vidio ništa drugo u svom rodnom gradu, opsjednutom 1.350 dana, izranjavanom.“ A Teofil Pančić piše: “Čak i kada bi Sarajevo bilo najodvratniji grad na svetu, ostalo bi pitanje: kako se naziva čovek koji pljuje i šutira nogom u cevanice onog ko je već vezan i prebijen. Jer, to mrsko Sarajevo već četvrtu godinu Kaporovi prijatelji i istomišljenici tuku i razaraju, granatiraju i izgladnjuju i ubijaju sve živo što je na puškometu i topometu. I na kraju dolazi još Kapor da ga opljune i do kraja ponizi, u najboljoj jalijaškoj tradiciji koje se tako gadi…” Ovih dana mi je došla pod ruku Kaporova knjiga „Zelena čoja Montenegra“ napisana 1992. godine. Knjiga je čitljiva, u njoj se govori o prijateljstvu Kapora i Zuke Džumhura i zajedničkom pisanju scenarija za film o bitci na Vučjem dolu i legendi vezanoj za kneza Nikolu Petrovića i Osman – pašu Sarhoša. O Zuki nije napisao ništa loše. Ali u posljednjem poglavlju Kapor piše neke stvari koje govore o njegovom opredjelenju posljednjih godina. Govori da iz vjerskog i građanskog rata izvještava za beogradske listove, da prelazi planine sa srpskom vojskom i da je vidio mlade crnogorske ratnike kako su se „tukli sa Latinima i Turcima koje više niko nije zvao muslimanima – predačko nasleđe izbrisalo je u potpunosti novo ime starih dušmana. Turci su, tako, ponovo izašli iz tame davnih vremena.“ Momo Kapor koristi i ovu knjigu da još jednom popljuje ono društvo koje mu je sve omogućilo, onu državu i njenog predsjednika. Na strani 73. knjige (Knjiga komerc Beograd,2006.) on piše: “Čitavo svoje umetničko delo Zuko Džumhur je stvorio pod vladavinom poluobrazovanih, nedoučenih kabadahija koji su želeli da imaju svoje dvorske lude, pesnike, muzikante i zabavljače. Bio je, dakle, talac jednog primitivnog sistema, koji nije mogao razumeti istančanost njegove gotovo dekadentne umetnosti istočnjačkog filigrana.“ A o Titu kaže na strani 137: „Tito je pokazivao izuzetnu naklonost prema njemu… Kad se Zuko pozdravljao sa Titom oni su se poljubili kao da se odlično poznaju… (Zuko) je kao starovremenski čovek osećao nostalgiju za Austrougarskom, čiji je jedan skroman podnarednik postao jugoslavenski car! Kad već nije stigao da živi u Šenbrunu Franje Josifa, ove posete balkanskom dvoru njegovog podoficirskog dvojnika ispunjavale su ga zadovoljstvom.“ On pritom namjerno izostavlja Titovu vojnu, političku i državničku veličinu. Zaboravlja da je Tito bio okružen prvoklasnim inteluktualcima, koji su zauzimali i visoke državne pozicije ministara i ambasadora kao što su Koča Popović, Marko Ristić, Vladimir Velebit, Miroslav Krleža …Po ocenama nekih savremenih pisaca i umjetnika sloboda umjetničkog stvaranja bila je veća u Titovo doba nego sada. Momo Kapor mi je, kako kažu stari ljudi, „izašao iz hatera“. Ne zaboravljam njegove romane ali to što je radio i pisao posljednjih 20 godina je pad u smrdljivu baruštinu nacionalizma i antikomunizma.

[zanimljivaekonomija]

Ninova nagrada Danici Vukićević

Danica Vukićević dobitnik je Ninove nagrade za2022. godinu. Njoj je to književno priznanje pripalo za roman "Unutrašnje more". Kako je saopšteno na konferenciji za novinare u hotelu “Moskva”, žiri u sastavu Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Milena Đorćijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović na završnoj sednici održanoj 23. januara 2023. godine odlučio je da Ninovu nagradu za najbolji roman godine napisan na srpskom jeziku objavljen u 2022. godini, dodeli delu "Unutrašnje more", autorke Danice Vukićević u izdanju Nojzac. Za nagrađeni roman glasali su Milena Đorđijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović. Za roman "Koljka i sašenjka" Uglješe Šajtinca (Arhipelag) glasala je Marija Nenezić, a za roman "Klub istinskih stvaralaca" Milana Tripkovića (Fabrika knjiga) glasao je Teofil Pančić.

Roman Danice Vukićević formalno inventivan, preispituje probleme egzistencije od privatne do društveno-političke ravni, od materijalnosti svakodnevice do ključnih unutarnjih drama pojedinaca u savremenom svetu. Jezičkom suptilnošću i silovitošću, Danica Vukićević transformiše fragmentarni način pisanja u celovitu romanesknu sliku sveta, navedeno je u obrazloženju žirija o nagrađenom romanu. Autorka kaže da je iskustvo s pisanjem ove knjige bilo posebno i puno radosti. “Sadržaj se uvećavao i uvećavao, sve je dolazilo jednim tokom kao da menjam partnere na podijumu i igram, igram… s podjednakim ushićenjem i svežinom. I što je možda i najvažnije, verovala sam u to što pišem”, ističe Danica Vukićević koja je do sada bila poznata po svojoj poeziji.

#knjige #nagrade #roman #romangodine #ninova nagrada #nin #književnost #unutrašnje more #hotel moskva #danica vukicevic #nojzac #izdavaštvo

[miss-m-calling]

naš svet čita samo u nužnoj samoodbrani.

Teofil Pančić

#accurate #teofil pančić #quotes #reading #and people who don't

[imanasbre]

[Vreme: Teofil Pančić]

Čitajući kako je izvesna sveže penzionisana sutkinja iz prestonog Beograda, na javno zgražavanje i ibrećenje vaskolikog srpskog sudijstva, odlučila da se pojavi kao učesnica notornog Pinkovog rijaliti šou programa Zadruga 2, setio sam se meni omiljene zen mudrosti iz Enciklopedije ruske duše Viktora Jerofejeva, a koja glasi: "Sedamdeset odsto stanovništva Rusije čini narod". 

Pročitajte ceo tekst na sajtu [Vreme]: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1623181

#shrtw #shrfbp

[cuckingfrazy]

[newsshit]

Peščanik - naša javna stvar (by ArhivaPokret)

Podsećanje na ono što su autorke emisije Peščanik i gosti emisije govorili o Zoranu Đinđiću dok je bio na vlasti...

#Peščanik #Zoran Đinđić #Svetlana Lukić #Teofil Pančić #Petar Luković #Srđa Popović #Goran Marković #sh

[radiogornjigrad]

LASLO VEGEL: Krivci i odgovorni

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Čitavo društvo ćuti pred prizorima svakodnevnog nasilja subota, 13. maj 2023. U današnjem broju Danasa Teofil Pančić piše o licemerju. Bilo bi skandalozno ako oni, koji su bez reči dopustili da zidove naših gradova krase murali Ratka Mladića, sad u znak svoje ožalošćenosti polažu cveće ispred beogradske osnovne škole. Ova konstatacija ukazuje na korene talasa…

View On WordPress

#Laslo Vegel

[miss-m-calling]

Počelo je, dakako, isključivanjem mobilnog telefona, te diktatorske spravice bez koje sam donedavno sasvim lepo živeo, i nije da mi je nešto falilo. Zatim sam *isključivao* – ili maksimalno prigušivao – jednu po jednu komunikacijsku komponentu svog života prekomerno već izloženog Drugome i Drugosti raznih vrsta (što moja *steppenwolf* priroda tako teško podnosi, uprkos prividu ekstrovertnosti kakav moguće emitujem, a koji nije drugo do nuspojava moje profesije), a sve to u možda očajničkoj, verovatno pomalo histeričnoj, ali van sumnje samozaštitno-samoterapijskoj težnji za svođenjem svakog Opštenja na najnužniju meru. Oh, nisam ja bukvalno “robinzonski” tip, nisam otišao u neku Nedođiju, prestao da čitam, pratim vesti, izlazim na ulicu; ma kakvi, niti umem niti želim da se pomerim ma i metar mimo asfalta i betona. Uostalom, alergičan sam na “prirodu” – da je nečemu valjala, ne bi Čovek utekao odande… U čemu je onda štos? U gotovo apsolutnoj *kontroli inputa*; u zavlačenju u neku svoju Kulu Od Slonovače, iz koje ću doduše biti Slobodan da izvirim kad hoću i koliko hoću, ali samo ako to uistinu poželim. U postojanju – veoma doslovnom! – *ključa u bravi* između mene i Sveta, uključujući i bližnje i daleke ljude, drage i one koji to baš nisu. Nešto kao kad – ako ovo nije odveć “mehanicistički” – držite daljinski upravljač u ruci, i samo od vas zavisi jačina tona koji će do vas dopirati. … Plana zapravo i nema, osim da se vreme provede *kvalitetno*, po veoma ličnim merilima jednog valjda uvrnutog hedoniste, čiji se hedonizam, što je stariji – a četrdeseta mu je već – sve manje odnosi na senzacije i podražaje Spoljnog Sveta, a sve više na tekstualne i razne druge “spiritualne”, “(o)sobne” užitke, za šta u *on* stanju nikada dovoljno vremena. A šta je uopšte “dovoljno”? Dvadeset četiri sata dnevno? Hm, pa jedva… I tako su, eto, proticali ti *off* dani: buđenje s Hiljadu Sitnih Mogućnosti pred sobom, od kojih baš nijedna nije fundamentalno važna i neizbežna u bilo kojem smislu … Harmonija onoga što jesi i onoga što ti se događa. Spoljni Svet je tamo negde, a možeš ga lako otkloniti od sebe; te možda baciti tek poneki uzgredan pogled kroz prozor na njegovu večernju bulevarsku uzmuvanost. Ne *off* kao nepostojanje, nego kao *tvoje postojanje*; nisam smrtoljubiv tip, ne težim ništavilu; nisam ni mizantrop, ne hulim na druge ljude niti sam ravnodušan prema njima – samo *ne mogu* da ih “uzimam” mimo određene, ne baš izdašne doze; a i to tek uz ospokojavajuće saznanje da ću se posle povući nazad u osamu. Sve drugo na duži rok škodi mom duševnom miru. Eto tobožnjeg paradoksa: da bih uspešno bio *on*, moram najveći deo vremena na budem *off*…

Teofil Pančić

#teofil pančić #quotes #alone #loner #introvert #me too

[zanimljivaekonomija]

Dobitnik Ninove nagrade za 2020. godinu je Svetislav Basara za roman „Kontraendorfin“ u izdanju Lagune.

Žiri u sastavu Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević i Teofil Pančić birao je među sedam naslova koji su se našli u najužem izboru. Inače je na konkurs za 67. Ninovu nagradu pristiglo rekordnih 212 romana.

U obrazloženju se navodi:

 „’Kontraendorfin’ Svetislava Basare sačinjen je od ’nemogućih’ scena, ’nedopustivih’ zaključaka, paradoksalnih tvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola, kojima se pretresaju i protresaju temelji ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike nego čitavog savremenog sveta. Uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo.“

 Roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ 2006. godine doneo je Basari prvu Ninovu nagradu, a kako je istakao „manjim delom se nadao ovoj nagradi, a većim nije“. „Zapravo, sumnja je bila veća od nade, ali osnovana sumnja. Moji romani se po užim i najužim izborima provlače od 1989. Sigurno je u konkurenciji bilo autora mlađih od tog godišta, a pošto sam za te 32 godine već dobio nagradu, uvek su mnogo veće šanse da se nagrada ne dobije nego da se dobije.“

Naslov romana „Kontraendorfin“ Basara je preuzeo iz jedne fiktivne endokrinologije.

„Suprotno endorfinu, hormonu sreće, kontraendorfin je hormon nesreće pomoću kog se u ovom romanu objašnjava da užasi, posrtanja i nesporazumi sa istorijom naročito na našem prostoru nisu zapravo posledica nekih istorijskih okolnosti nego hormonalnog poremećaja i da nama ne treba humanitarna nego medicinska pomoć“.

Basara je istakao i da u nagrađenom romanu nema nikakve politike: „To je umetnička slika društva koje trpi posledice zastranjivanja, zabluda kojima se na publicistički način bavim, koje razmatram u kolumnama, esejističkim knjigama i esejima.“

Proglašenje dobitnika najznačajnijeg književnog priznanja za roman napisan na srpskom jeziku održano je onlajn, dok će uručenje nagrade biti održano početkom februara.

#knjige #nagrade #basara #svetislav basara #roman godine #ninova nagrada #književnik #laguna knjige #delfi knjižare #pisci #autor #kontraendorfin

[imanasbre]

[Autonomija: Teofil Pančić]

http://www.autonomija.info/teofil-pancic-slucajni-srbi-i-namerni-simpatizeri.html

Prostije rečeno, „biti Srbin“ (Englez, Čerkez, Tunguz) nije po sebi ni vrlina ni mana. Eto, nije to baš komplikovano, što će reći da morate biti baš povelik komad budale da to ne razumete, ili baš povelik komad hulje da se pravite da to ne shvatate.

[imanasbre]

[Vreme: Teofil Pančić]

Kakva bizarna slučajna podudarnost: kad god je Aleksandar Vučić na vlasti, nivo politički inspirisanog nasilja u srpskom društvu strelovito poraste. Kad Vučića udaljite od vlasti (kao 2000), nivo nasilja bitno opadne, a društvo generalno krene u pravcu upristojenja.

Pročitajte ceo tekst Vučić, Borko i pitanje konteksta na sajtu Vreme.com: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1644628