putopis-blog

[putopis-blog]

,,Помери се, иду кола!“ – једна од реченица која је забележила моје детињство. Овде, баш на овом месту. У овој, на први поглед, досадној улици, Барској. Стојим овде чекајући другарицу која, као и по обичају, касни, и мало сам се занела у сопственим мислима. Сећам се, свако јутро после брзо поједеног доручка сам јурила да одем у такозвану ,,улицу“ да се играм са другарима. Милан, Ана, Миша, Марина и ја. То је та чувена дружина из улице. База, што би се рекло. А увек се нашао и неко поред да нам учини игре још занимљивијим. Као што сам споменула, улица као улица, на први поглед ништа занимљивог нема ту да се нађе. Морам да напоменем да улица до пре годину дана није била асфалтирана. Сам асфалт је сада чини једноличном и монотоном. Земљани пут је сам по себи био доста занимљивији и мање болнији при падовима. Коцке, између две ватре, ластиш, школице, срединке...Све су то игре које су милион пута игране управо овде. А ако могу да приметим, још увек се играју. Нове генерације настављају традицију. Њихова насмејана лица ме још више враћају у тај период мог живота. Колико смо ми само волели ту да проводимо времена...Понекад се питам да ли ће неко некада измислити машину за враћање у време, јер бих је ја дефинитивно искористила због оваквих ствари.  Сада седим на клупици, па морала сам, ова Ана неће скоро очигледно...Није као да ми смета што и сада касни. Навикла сам, а и почињем све више да уживам у својим мислима. На овој клупици смо седеле ми, девојке, и трачариле, па чак и оговарале мушки део друштва, ништа ново. Када би клупа била мокра због кише, узеле бисмо картоне из котларнице и прекриле клупу њима, па потом  селе.  Ех, колико бих још само могла да пишем о овој улици, али Ана је одлучила да се појави, па ми је и прекинула ток мисли, не би било то то. Надам се да ћу се следећи пут присетити још неких ствари, и такође се надам да ми исте никада неће изаћи из главе, а и зашто би.