piratskiosmeh-blog

[piratskiosmeh-blog]

[piratskiosmeh-blog]

[piratskiosmeh-blog]

Malo besa nikad niije naškodilo onima koji ne znaju da je usmeren ka njima.

[piratskiosmeh-blog]

[piratskiosmeh-blog]

Seti se - jednog od ovih dana, neće biti bitno što smo mi nekada pretvarali kiseonik u ugljendioksid i što smo imali neke snove.

Seti se često, jer niko drugi neće umesto tebe.

Napravi raspored nemarnih dana i onih kada se sećaš i ispuni svaki od njih nekim smislom i bezveznošću.

Nekim planom i haosom.

Nekim udisanjem i izdisanjem.

Seti se da dok god postoje dani kada možeš da radiš sve ovo, postoji vreme kojim ti gospodariš.

Odbaci sve što su ti rekli o večnosti i tvojoj mizernoj, zanemarljivoj ulozi u velikoj drami sveta i seti se da nisi nikom ukrao to vreme i da ga nisi pozajmio.

Tvoje je.

Stvoreno je za tebe.

Ono postoji jer ti postojiš.

I možda jeste istina - večnost ti ne pripada i mrak vazda u prikrajku čeka ali ti ne poznaješ ni jedno ni drugo.

Tvoje vreme ti je bolji poznanik nego ova dva i nemoj se pretvarati da ga ne poznaješ jer drugi ljudi ne znaju da se rukuju sa svojim.

Zaboga.

Ti zauzimaš neko mesto u nepojmljivo beskonačnom prostoru i ništa ne postoji na tom mestu osim tebe.

Nikom drugom ne pripada tako niti stoji tako divno kao što tebi pripada i stoji.

Suoči se sa svojom veličinom i prihvati je kao svoju.

Seti se - čovek je pronašao bilione načina da prestane da oseća da je stvaran.

Jer ta titula “čoveka” ponekad počne da svrbi.

I ponekad je previše.

I ponekad mu težina postojanja ne prija.

I ponekad ga sprži iznutra .

I samo je se želi otresti.

Ali čovek je rob navike.

I toliko je puta ponavljao otrgavanje od svog postojanja da ga sad i retko kad oseti.

A i zašto bi?

On vlada svime oko sebe.

On je najinteligentnije biće.

On je savršena kreacija.

On drži sve u svojoj šaci.

On gospodari samim sobom.

On sve razume.

On sve zna.

  Osim kako zalazak sunca ume da istetovira svoju lepotu na njegovoj duši i kako da pogleda u ogledalo i vidi nešto.

[piratskiosmeh-blog]

Postojali su dani kada je povratak u stvarnost izazivao najveće strahove u dubini duše.

Svaka misao je izgledala kao utopljena u očaj i sve sreće na ovom svetu su izgledale kratkotrajno i besmisleno.

Imala sam jedino reči ogorčene starice, umorne od života i pokušavanja i besne na vreme koje nije briga i nisam videla da ijedan novi dan može doneti nešto čemu bih se mogla radovati.

Nije bilo mnogo toga svetlog.

Ne znam zašto.

Strah je vladao mnome tih dana.

Plašila sam se da se pomerim i jedan milimetar jer možda baš taj milimetar bi naneo nekakav strašan bol koga kasnije neću moći da se oslobodim.

Nešto teško i nemirno je stajalo u stomaku a ja nisam bila sigurna da li treba da ga izvadim, kako bi to uradila ili da li samo što dalje da ga potiskujem dok u jednom trenutku ne primetim da mi ne smeta toliko.

Budila sam se a nisam htela da znam.

Neke neobjašnjive i detinje suze su bile na rubovima očiju a ja nisam imala čime da ih isteram i nateram da izađu i odnesu sa sobom ovu tromu jezu u mom telu.

Nisam našla objašnjenje a prelazila sam preko svih razloga kojih sam mogla da se setim i nisam pronalazila mir ni posle listanja svih dobrih stvari koje postoje.

Živa sam, volim, osećati je dobro, postoje neki ljudi zbog kojih vredi živeti, sutra možda neće biti tako zbunjujuće okrutno.

I osećala sam se kao izlivena nafta u sred Meksičkog zaliva.

Nešto što nije trebalo da se nađe tu gde jeste, nešto što nije morao da ukalja netaknutu lepotu, nešto što nije moglo da nađe objašnjenje za svoju rušilačku prirodu ali je i dalje bilo to – crno, teško, stvoreno da uništava.

Osećala sam prigušenu agoniju ispod kože koja je nemilosrdno pokušavala da izađe iz mene i da neizbrisiv dokaz drugima da možda ja nisam ono što oni vide.

Osećala sam se kao čovek koji je dospeo u sobu bez ijednih vrata, ijednog prozora, zbunjen od nemogućeg scenarija u kome se našao i nemiran od pokušaja da pronađe izlaz.

A negde u sebi, na mestu koje bi zasigurno video da je u toj prostoriji počivalo ogledalo, stajala je istina koju nije smeo sebi da prizna.

Ne veruje da će izaći.

Nikada nije ni verovao.

Možda su i ovi silni zidovi oko njega nastali od njegove ubeđenosti u bezizlaznost svoje sumorne sudbine.

Dok je on igrao, opijen muzikom, sa osmehom u koji nije verovao ni kad je bio sam, možda su iz zemlje nicali temelji svega onoga što nije smeo da prizna da oseća.

Sve,sve, sve, je gurao u zemlju, ali zemlja može samo određenu količinu da zadrži i nekako se uvek izrodi iz nje, ono što si posejao.

I bilo je nečega toliko teškog u kostima.

I u dubini uma.

I bilo je toliko lako propasti u provaliju.

Ali ne znam, valjda će sutra biti milosrdnije i valjda će umeti da zagrli jače i oprosti naše slabosti i kukvičluk pred životom.

Ja se nadam.

Jer tako lako zaboravimo da i okruženi zidovima niklim iz zemlje oplođene našim strahovima, barem nismo ispod nje.

I imamo mogućnost da unesemo vazduh u svoja pluća.

I živi smo.

A postoji onaj scenario u kome nismo toliko srećni.

[piratskiosmeh-blog]

Sve što sam ikada mogla da ugušim u sebi, ugušila sam.

I jedino je strah ostao.

Njega nikada nisam mogla da ućutkam.

Da smirim dovoljno dugo i pritisnem mu jastuk preko usta.

Pregazim ga kamionom ravnodušnosti ili pokopam snovima o životu u mojoj glavi.

Probala sam sve što sam ikada naučila o bežanju od sebe i preživljavanju horora, ali ništa nikada nije upalilo.

Strah je samo postajao veći.

I jači.

I sve se više širio.

Sve dok u meni nije ostalo ničega osim njega.

I svi drugi su videli da sam u redu.

Nisam plakala

Nisam očajavala

Nisam bila tužna nikada

Možda samo malo uplašena, ali to je normalno

I to je bila jedina dobra stvar.

Što nisu videli dalje od toga.

Nisu videli kako sam taj strah jedva zadržavala na vrhovima usana i očiju i prstiju

Nisu znali koliko mi je preuređivao unutrašnjost svaki put kada se od mene tražilo da pokažem da sam nešto više

Da vredim nešto

Jer je on znao

I ja sam znala

I sve što je nekad postojalo u meni je znalo

Ništa dobro nije ostalo.

Samo strah je napravio svoj dom u meni.

Samo strah je odbijao da me napusti

Samo strah je rastao u meni

SAMO JEBENI STRAH JE ISPUNJAVAO DANE

I GODINE

I ŽIVOT

 a ja nisam znala kako da ga odstranim

Kako da ga iskidam iz sebe

Ostružem sa svojih zidova

Napravim od njega prolaznu bolest

On nije hteo da ide

Znao je

I ja sam znala

I sve što je nekad postojalo u meni je znalo.

Ne bi ništa ostalo od mene da njega nije bilo.

I šta bih onda radila?

[piratskiosmeh-blog]

Blatnjavim i ispucalim prstima, pognutih leđa, sa napuklim kompasom, iscepanom mapom, umrljanom lupom, krvareći svu nadu koju smo ikada imali u sebi, osakaćeni od stvari koje svet nije znao kome drugome da da, tražili smo smisao koju je isti taj svet zaboravio gde je zaturio.

Pa ti ne budi niko, piratskiosmeh

[piratskiosmeh-blog]

Ko ti garantuje da Sunce nije samo džangrizavi bogznakoliko beskonačnogodišnji starac koga je odavno umorilo ustajanje iz kreveta?

Ko ti obećava da mu kičma ne puca svaki put kada mora da se natera da se okrene oko sopstvene ose?

Na njemu je da se kreće.

Dužnost zove.

Čitav solarni sistem zavisi od njega.

Da li ti je ikada palo na pamet da ga možda umara sav taj mrak koji ga okružuje?

Pitam se posle koliko mnogo večnosti je odustao od nade da će pronaći svetlost jednaku svojoj?

Ustvari, ne pronaći. Pre - dotaći.

Jer je on vidi.

Nekih milionima svetlostih godina udaljene vatrene kugle kako se igraju među sobom i osvetljavaju čitav beskonačni mrak.

On ih vidi.

Ali im ne pripada.

Neke zvezde nisu rođene da budu deo sazvežđa. Da stvaraju veće i lepše kreacije kosmosa.

Neke od njih postoje da bi osvetlile nekoliko nezahvalnih, musavih gomila kamenja od vatre koji ne zaslužuju svetlo koje dobijaju.

Ove zvezde nikada ne izađu van svojih utvrđenih sistema i večno ostanu u krugu koji nisu tražili, niti želeli, kažnjeni od strane kosmosa zbog svoje svetlosti koja je možda nešto drugačija od onih kod drugih zvezda.

Nešto lepša.

Nešto sjajnija.

Ubeđena sam da Sunce trpi posledice sopstvenog postojanja u mraku koji ne voli preterano zvezde koje pokušavaju da mu se suprotstave i ispune kosmos zaslepljujućim svetlom.

A nekada je Sunce verovao da može to da učini.

Kada je bio tek par isprepletanih kosmičkih prašina, sanjao je da se poveže sa svim ostalim zvezdama i da zajedno iscepaju svu onu tamu.

Ali to je sve bilo kada je bio mlađi, lepši, sa jačom vatrom u sebi i bez svih ovih staračkih pega po sebi.

Kada je svaki pokret bio posvećen prelepoj pesmi koju je pevala beskonačnost i obećavala mu godine, svetlosne godine, svetlost i toliko mnogo valcera sa ostalim nebeskim telima.

Kada je Mlečni put i dalje imao najlepši ukus mladosti i beskonačnih mogućnosti.

Kada je Sunce postojao samo kao jedno sunce i jedina dužnost koju je imao bila je da sebi obasja put.

A danas?

Danas je jedan pomiren starac.

Odavno se povinovao kosmosu.

Prihvatio je obavezu držanja nas, prljavih i ni približno sjajnih kao on, u nekoj formi života, kakvoj god mi izaberemo.

A mi ne znamo.

Ne znamo koliko napora mora da napravi da bi nastavio da se kreće.

I nezahvalni smo.

Sklanjamo pogled, okrećemo leđa. krijemo se po senkama svaki put kada pokuša da nam prenese svoju božanstvenu toplinu.

I grešimo.

Grešimo jer sve zvezde koje brojimo noćima i posvećujemo im pesme, poeme, legende, i koje su udaljene od nas hiljadama svetlostih godina, ne mare za to da li imamo svoje mesto u univerzumu i nisu ni u pola sjajne kao Sunce.

Koji svaki dan ustaje na pogrešnu nogu.

I koji se bori protiv svoje gravitacije odlučne da ga obori.

I koji biva ignorisan od strane gomile zaljubljenika u daleke zvezde, kojima smeta što im ulazi u oči dok hodaju ulicama.

I koji daje svoju poslednju trunku svetlosti iz svog beskonačnogodišnjeg srca za male, tako male ljude koji ne razumeju da te njihove oči koje kriju, i to njihovo telo koje traće kroz vreme, i ono plavo nebo o kome sanjaju vekovima i ništa, ništa na ovom plačljivom svetu ne bi postojalo da jednog lepog jutra, veliki džangrizavi gospodin Sunce odluči da ne ustane iz kreveta.

[piratskiosmeh-blog]

Za sve baterijske lampe koje su umislile da su fenjeri.

Ne pitam se gde si.

Ne zanima me.

Neću pitati nijednu stranu sveta gde se kriješ niti kome sada pripadaš.

Nije to više moj problem.

Stvaraj svoje prazne priče i pokušavaj da zadržiš suze u okvirima ogromnih crnih rupa.

Ali nećeš uspeti, samo da znaš.

Jednom ćeš napraviti grešku i setiti se da znaš kako da osećaš.

Ići će malo sporije jer si zarđao, ali kada jednom krenu tečnosti, nikakva starudija ovog sveta neće moći da ih zaustavi.

A ja neću razmišljati o tebi.

Kunem ti se, bićeš misao vezana jednim tankim koncem za moj um i ja ću te tako raznositi po svetu i samo ćeš mi ponekad sletati na glavu, kao lagan dodir prošlosti.

Ili te budem isekla jer ćeš mi golicati vrat.

Videću.

Svakako nećeš zauzimati planete u meni.

Nećeš se prosuti po svim mojim mogućim Mlečnim putevima.

Nikakvu slamu nećeš pipati.

Za mene više, neće postojati tamo neko ime i tamo neke oči.

Bićeš samo jedno u nizu drveća koja su padala dole, potpuno neprimećena od strane sveta. Toliko neprimećena da se postavljalo pitanje da li uopšte postoje.

Toliko ja neću znati šta je sa tobom.

I bićeš samo trunka prošlosti koja mi ponekad upadne u oko i nervira me što je tu.

A ko zna šta češ stvarno raditi, koje grehe ćeš praviti i pokušavati da opravdaš svojim dobrim delima.

Nadam se da ćeš biti dobro. Iskreno.

Onako dobro kao što su ljudi koji ne znaju šta će posle posla i koji ne znaju razliku između bluza i džeza.

Nadam se da ćeš gledati filmove samo da bi mogao da kažeš da ih gledaš i da će svo cveće ovog sveta drhtati od straha kada mu priđeš jer će znati da ne znaš koliko je zaista lepo a ti ćeš ga brati bez razmišljanja jer ti reklame konstantno kažu da moraš biti džentlmen i kupovati dami crvene ruže.

Nadam se da ćeš voditi ljubav bez ikakve ljubavi i bez ikakvog vođenja. Nadam se da ćeš izgubiti.

Nadam se da ćeš osećati onu mlaku vrstu sreće koja te ostavlja sa osećajem nelagode i nepripadanja i osećajem da ništa nije u redu na ovom svetu.

Nadam se da ćeš živeti na nekom hladnom mestu, gde sve vatre koje upališ neće se usuđivati da pokušaju da te zagreju.

Nadam se da ćeš biti zadovoljan kao oni ljudi kojima se stvori govorna mana kada pokušaju da izgovore „sreća“ i koji koriste reč „prihvatljivo“ kada treba opisati posao, ljubav, novi krevet koji su kupili.

Koji jedinu stvar koju znaju o životu jeste da se on završava.

A čak ni toga nisu svesni.

Nadam se da ćeš se pri kraj svakog dana gušiti od nekih nevidljivih ruku stvorenih od tvojih odricanja od sebe i života i da ćeš svakog jutra zaboravljati šta ti se desilo prošli dan.

Želim ti da budeš dobro.

Ono najgore, prosečno dobro, koje ostavlja gorak ukus u ustima i traje i preko svih dobrih ukusa koje osetiš.

Želim ti deja vu od života.

Pokvaren kasetofon sa slomljenom kasetom kome su se zaglavila vrata i više ne mogu da se otvore da se zaustave jedni te isti zvuci.

Želim ti najgoru moguću tišinu u glavi kada normalnost počne da ti vrišti na um i da te tera da se probudiš.

Želim ti da poslednji dah na ovom svetu provedeš žaleći što nisi dao više smisla životu.

Želim ti da umreš sa mišlju da si mogao sve drugačije, da si mogao da budeš srećan ali da si izabrao da budeš uguran u život koji ne želiš i da si odbio da pomeriš noge kada je trebalo da se trči jer si se plašio da se ljudima neće svideti tvoji pokreti.

Proklet bio.

Ako se sad predaš i sa svojih 23 godine obećaš svetu da nikada nećeš pokušati da nađeš razlog, nadam se da će tvoje postojanje, umesto spektakla sa vatrometima, biti jedan zgraženi svitac koji se okliznuo o sopstvene izbore i pao u močvaru. I nikada više ne izdigao.

Razmisli.

Možeš biti najsvetlije od ovog sveta.

Ili se stopiti sa svim ovim mrakom.

Izbor je tvoj.