#podstrek

[drkenancrnkic]

Hvala SJAJNOM i jedinstvenom Bogoljubu Kariću na lijepim riječima i snažnoj podršci!

Oduvijek sam naročito cijenio ljude koji su, što naš narod kaže, "krenuli od ničega" i ostvarili velike uspjehe, ne samo kod nas nego i u cijelom svijetu, a da pri tom nisu napustili one prave - tradicionalne vrijednosti, niti zaboravili da je na kraju "tvoje samo ono što daš".

Uspjesi koje zajedno sa svojom porodicom u kontinuitetu ostvaruje, gradeći ne samo zgrade nego cijele gradove, vizionarski idući prema novim prilikama u različitim segmentima biznisa i života, te stvaranjem "trajnog dobra", svima mogu i trebaju služiti kao podstrek i motivacija da možemo bolje i više u našem plemenitom nastojanju da "Nadživimo život"!

🙏❤️💫

#bogoljubkaric

#biznis

#vizija

#drkenancrnkic

#nadživjetiživot

[zanimljivaekonomija]

Kompanija EY dvanaesti put otvara konkurs za Program EY Preduzetnik godine u Srbiji

Revizorsko – konsultantska kompanija EY tradicionalno dodeljuje prestižno priznanje EY Preduzetnik godine najuspešnijem preduzetniku na teritoriji naše zemlje. Program u Srbiji postoji od 2012. godine, a do sada je u njemu učestvovalo gotovo 300 kandidata koji zapošljavaju više od 27.000 ljudi.

„Činjenica da iz godine u godinu okupljamo sve veći broj novih kandidata i tako iznova dokazujemo da u Srbiji ipak postoji veliki broj neverovatno uspešnih i inovativnih kompanija, nešto je na šta smo svi mi u kompaniji EY neizmerno ponosni. Kako brojke govore same za sebe, veliki podstrek za nas je to što smo do sada imali tu privilegiju da izbliza vidimo poslovanje preko 250 kompanija, ispred kojih stoji gotovo 300 kandidata koji su nas u proteklih jedanaest godina upoznali sa njihovim putem ka uspehu, poslovnim ostvarenjima, kao i doprinosima u preduzetništvu, kako na domaćem tako i na inostranom tržištu. Od svog osnivanja Program EY Preduzetnik godine daje precizniji uvid u celokupno preduzetničko poslovanje i uz njih iznova se divimo njihovim idejama, agilnim rešenjima i istrajnosti koja ih je i dovela do neverovatnih uspeha. Čitav EY tim sa nestrpljenjem iščekuje da upozna nove kandidate, nove biznis ideje i nove preduzetničke priče koje ćemo vam uskoro i predstaviti“ , rekao je Ivan Rakić, Rukovodeći Partner kompanije EY za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

Svečano proglašenje nacionalnog pobednika biće održano u februaru, a naš predstavnik će konkurisati za priznanje EY Svetski Preduzetnik godine i prisustvovati svečanoj ceremoniji u Monte Karlu u junu 2024. godine. Ovaj program jedinstven je i po svojoj globalnoj svečanosti na kojoj, za titulu najuspešnijeg svetskog preduzetnika, konkurišu nacionalni pobednici. Među njima se već više od deceniju nalaze i domaći preduzetnici.

O pobedniku programa EY Preduzetnik 2023. godine odlučivaće nezavisni žiri u kojem nema predstavnika kompanije EY, a sastavljen je od samih preduzetnika prethodnih nosilaca ovog priznanja. Njihova odluka zasnivaće se globalnom kriterijumu koji se temelji na ključnim faktorima uspeha kao što su preduzetnički duh, finansijski pokazatelji, strategijsko usmerenje, prisustvo na regionalnom ili međunarodnom tržištu, inovativnost i lični integritet. Učešće u programu EY Preduzetnik godine ne podrazumeva bilo kakve troškove ili obaveze kandidata/kandidatkinja, dok je program potpuno transparentan.

Učešćem u programu EY Preduzetnik godine najbolji preduzetnici u Srbiji imaju priliku da povećaju mrežu poznanstava i izgrade veze kako sa lokalnim tako i sa globalnim liderima u preduzetništvu. Na sajtu kompanije EY www.ey.com/sr_rs/eoy/serbian nalaze se sve informacije o prijavi i učešću u programu EY Preduzetnik godine. Pored toga prijave su moguće i na online formularu eoy.ey.com/.

Konkurs je otvoren do 17. novembra.

#preduzetnik #ey #preduzetnik godine #konkurs #srbija #kandidati #preduzetništvo #kompanije #transparentno #ivan rakić

[mandora-ma]

Želeo sam da ohrabrim samog sebe. Izvadio sam Plavu svesku i zapisao: „Ako prihvatiš izazov na hrabro trpljenje, tvoj će život dobiti smisao, dobićeš podstrek da izdržiš sva iskušenja koja te očekuju." Pročitao sam zapis više puta, a onda sam ga precrtao, učinilo mi se da je neiskren. Upitah se sa strepnjom nije li lažno i ostalo što sam dosad zapisivao u Plavu svesku. Verovatno ima i istinitog i lažnog, zaključih s olakšanjem: - Kao što ima istinitog i lažnog u svemu što je dosad u knjigama zapisano.

Đ. Lebović, Semper Idem

[oliveramarinkovic-blog]

[forsaken4life]

Novi podstrek za rudnik litijuma

Nedavni potez Čileanskog predsednika Gabriela Borića da nacionalizuje proizvodnju Litijuma u svojoj zemlji po svemu sudeći će pojačati pritisak na Srbiju. Kako prenosi „rojters“ Borić je prošlog četvrtka najavio da će Čile kreirati državnu kompaniju koja će imati zadatak da kontroliše kopanje i izvoz Litijuma iz ove zemlje. Kako Čile ima najveće rezerve litijuma na svetu, po nekim procenama oko…

View On WordPress

#Baterije #Elektromobil #EV #lithium #litijum

[djolens72]

NIKAD NIJE KASNO

Petak prelep dan na kraju naporne nedelje kojeg smo jedva dočekali sa usponima i padovima koji su nas dočekali ali beše spremni na čudnovate prilike koje su nas okupirale smireno i bez žurbe odradismo mi teške zadatke a opet za nas lake kad imaš dobru ekipu saradnika koje nam daju podstrek, želju i volju za napredovanje, bez velikih trzavica i nervoze ?! Frenkvencija koja kruži na istoj talasnoj…

View On WordPress

[theonethatshouldloveherself]

365

dana borbe, odupiranja, znoja

365

šansi za grešku

365

dana samoće i prekrivanja boli

Kada se bez ičije pomoći izborite, kada ste sami sebi najbolji prijatelj, motivacija, podstrek... i kad ostvarite ovo, budete za veličinu veći i svih

365

srećniji

veliki dan 🖤

[travesuras-de-la-gaga-mala]

11.10.2021.

21:24

Hej sunce moje. Imala sam danas filmsku dramaturgiju, profesor je rekao da je moj scenario sa prijemnog, najbolje priložen rad od osnivanja katedre. Kakve reči, baby tigeru! Imam zadatak da pogledam film "Liar, Liar" , gledali smo ga ti i ja zajedno. Fališ mi, moj maleni baby tigeru. Danas bi ti bio na pozivu i slušao predavanje zajedno sa mnom, onda bi gledali zadate filmove, sve bi zajedno radili, kao i uvek. Verovatno bi svima pričao kako su me pohvalili, znam da si to voleo. Imaću zadatak da napišem svoju autobiografiju u 12 scena, beskrajno se radujem tome. Pisaću o tebi. Hvala ti što si mi pomogao da ispunim svoj san, bez tebe ja ne bih bila ovde gde sam sad. Tvoje verovanje u mene, tvoj podstrek i borba...niko nikad nije imao toliko pouzdanja u mene kao ti. Večno sam ti zahvalna i beskrajno te volim, maleni moj. Moja dušo. Sve moje.

I love you the mostest little baby tigeru.

[razdragana]

Svako nosi svoju bol kao amajliju, kao podstrek da ide dalje, kao podsetnik da se ne ispunjavaju sva očekivanja...

#život #ljubav #razdragana #smisao života #bol #očekivanja #moje misli #citati #srbija #quotes #balkan

[manitat]

Branimir Džoni Štulić, generacijski kumir, obreo se jednoga ljetnog podneva u malom primorskom mjestu, na kraju posljednje velike koncertne turneje, uoči posljednjega velikog rata. Bilo je to mediteranski bolno ljeto, nalik na ono u knjizi “Nerudin pismonoša” čileanskoga Bračanina Antonia Skarmete, na temelju koje je kasnije snimljen i film “Il Postino” s Massimom Troisijem u glavnoj ulozi.

Za razliku od Mediteranea, blazirane hedonističke utopije za “sve one koji bježe”, “Il Postino” je puno životnije i kapilarnije ostvarenje: to je film posvećen onima koji ostaju. U svojim ranim dvadesetima, ja i moje društvo baš i nismo provodili puno vremena na životnim raskrsnicama. Živjeli smo svoje bezbrižne živote po provincijskim trgovima, kaletama i šankovima diskoteka, jahali motocikle sa sezonskim curama oko pasa i igrali picigin uz muziku sa plaže. Ali toga je posljednjega ljeta s velikim “Lj”, 1990. godine, Branimir Štulić definitivno bio naš Pablo Neruda.

– Kume, tražio te Đoni Štulić jutros – viknuo mi je konobar preko glava kavopija što su se umorno klatile pod teretom prethodne noći. Te su riječi s novinskih stranica digle brojne poglede te ih nepogrešivo usmjerile prema zvijezdi dana. Zvijezda je rutinski zabacila kosu, zapalila Filter 160, naručila piće i superiorno procijedila: “Ko ga jebe!” Iza fasade, ego je bubrio brže od Digo kvasca. U sniženoj intonaciji, uzvraćeno je protupitanjem: “Šta je reko’, hoće bit’ u hotelu?” Krčmar je znakovito klimnuo, i početak jednog divnog prijateljstva mogao se rukom opipati.

Kvaka je bila u tome da smo se upoznali nekoliko dana ranije, na plaži obližnjega autokampa, kad je s čitavim bendom  bezuspješno pokušavao umaći gužvi uoči večernje svirke. Gaser je imao barku, reakcije čitave klape su bile hitre i vješte – živjeli smo tih godina u filmskom duhu Dana velikih valova – pa smo žabare na čelu sa Štulićem nekako poslagali po provi i otplovili iza prve ponte. Bilo je problema pri ukrcaju velikog glazbenog apsolutista u plastičnu pasaru – opasno su mu se klizale špičoke. K tome je i na kupanje nosio košulju dugih rukava, što mu je u hipu priskrbilo epitet turbovlaja. Marica, razgovor i poneka Maria Grazia Cucinotta dan su ipak pretvorili u ugodno druženje. Prvotnu distancu povremenim je upadicama taktički razbijao Jurica Pađen. Kad su riječi napokon potekle nesputano pokazao se, u skladu s preduvjerenjima, kao socijalno inteligentan, vrlo radoznao i nimalo pokondiren tip. Mrzio je Dubrovnik (navodno ga iz antielitističkih pobuda nije volio ni drug Tito). Naš pokušaj da poznanstvo s njim kapitaliziramo šire i prošetamo s Facom preko Straduna razbio se o izljev otvorenog prijezira prema Gradu. Obećao nam je nešto drugo: vratit će se na Pelješac čim okonča turneju. Obožava countryside s patinom. Ništa mu nismo vjerovali – čuj, vratit će se – koga on laže? No, ispunio je obećanje.

Bio je početak kolovoza, zadnja jugoslavenska turistička sezona. Konvertibilni dinar Ante Markovića krijepio je naše povremene zarade od rada u auto kampu, ribanja ili prodaje poljoprivrednih proizvoda izuzetnom večernjom mobilnošću (nafta je i u to vrijeme bila najčešća mjera slobode). Gaši je imao juga, Zdenko stojadina, Ivica stari mercedes, ja motor. Johnny je tek simbolički bio u funkciji naše privatne ješke za žene i pučku slavu: s vremenom, izlazili smo mahom na off mjesta poput Bronxa, bez vode i struje, između štala s tovarima i ovcama, gdje je svijetlila samo uljanica, kazetofon bio spojen na automobilski akumulator, a pod gredama su se – umjesto pršuta – sušili topovi indijske konoplje. Konobar s licem Franka Zappe uz vino je bez pitanja servirao “trice”, a razgaljeni Štulić bi recitirao poeziju, polemizirao vješto ili prepričavao svoju nizozemsku avanturu. Pobratimstvo lica u svemiru gradilo se postupno, uz povremene izljeve političkog gnjeva. Potpuno nematerijalan i pošten poput djeteta, već onda je bio impregniran uvjerenjem da je njegov kreativni opus zloupotrebljen i iskorišten, a on pokraden. To bi mu nemalo puta kanaliziralo sve frustracije u pravcu jugopremijera Ante Markovića. Nacionalisti su još bili nedovoljno konkretni.

Uskoro smo postali i “kućni prijatelji”. Doveo sam ga prvi put doma u potpuno nepriličnom trenutku, u arhetipskoj eksploziji bijesa klasičnog dalmatinskog ćaće. “Sretan” što sina napokon vidi nakon par tjedana mimoilaženja (obično bih lijegao nakon njegova odlaska na posao) pater familijas je odlučio biti mrk i strašan. Zabrađeni kosijaner u mom društvu predstavljao je dopunski motiv za beštimje. No, ubrzo su njih dvojica – bravar i estradni umjetnik – na balkonu pili bevandu nadopunjujući se međusobno u pseudofilozofskim zaključcima tipa “jadan je čovjek dok ga mudo svijetom vodi”. Naknadno se kućnim posjetama pridružila i umjetnikova gospođa, teme su postale pristojnije, a ona – Josephine – dodatno je očarala moje roditelje jednostavnošću i dobrotom.

Obožavao je buzaru i političke solilokvije, a iz dna duše mrzio razgovore o svojim pjesmama. Netko je jednom htio  utvrditi pravi identitet čuvenoga Jablana, pa ga je odmah ironično preimenovao u Bukvu. Zato na poeziji nismo ni inzistirali: bilo nam je dovoljno što je živi Džoni tu, s nama, u uštapu naše mladosti, što šuti, neurotično blebeće ili svira. Na naš uporan nagovor, jednom je ipak prošetao Stradunom. Završili smo na tulumu kod Hajdarhodžića, s dvije gitare i flautom, što je donekle izvuklo stvar, ali to je generalno ipak bila priča koja je Štulića i Dubrovnik potvrdila kao krivo strastanje.

Kad ga se danas spomene generaciji s konca šezdesetih, nekome je prva asocijacija Nizozemska, nekome Vesovićeva naslovnica Filigranskih pločnika, nekome čuveni koncerti u Kulušiću, a nekome nezaboravna noć s djevom uz “Ako znaš bilo što”. Moja prva misao je – požar. Kao nadrealni prizor, najava nadolazećeg rata, kraj posljednjeg mirnodopskog ljeta, prst Božji. Vratili smo se odnekud u ranu zoru, supijani, blagoglagoljivi i dobro raspoloženi, u većem društvu, taman smo se razilazili kućama, kad me odnekud spopao kurir civilne zaštite s mobilizacijskim pozivom za gašenje. Gori neko tamo brdo, jebi ga. Vremena taman da se na brzinu presvučem i zadužim brentaču. Džoni na to kaže: “Ne spava mi se, i ja ću s tobom.”

Prijevozno sredstvo je olinjali tamić poduzeća za održavanje cesta, narančasti, s tendom. Ispod cerade karakteristične fizionomije dalmatinskih urođenika ribarsko-poljoprivredne provenijencije. Mahom stariji svijet u trlišu. Pod nogama su sjekire, demižane, kosiri. U zadnji čas stižemo dugokosi Mesija i ja. Da sam se na taj kamion popeo s tri plavuše u bikiniju, izazvale bi manje čuđenja.

Nadomak požarištu prolazimo kroz autokamp. Uspaničeni gosti u magnovenju vide Štulića kako predvodi kolonu hrabrih gasitelja, što im ulijeva borbeni moral i daje naročit podstrek. Dok mlatimo granama po plamenim jezicima i predano zalijevamo grla i  žeravu, on se penje na obližnji brežuljak i dugo, gotovo cijelo jutro, ostaje zagledan u vatru koja proždire borovinu. Stoji mirno, poput kipa, na požarištu jedne generacije.

Vraćao mi se puno puta taj prizor u godinama koje su poslije naišle. Činilo mi se da jednako tako mirno stoji uz nas iznad Zamasline, na susjednoj čuki, zagledan u mrke cijevi neprijateljske vojske, pa potom i na rubu Popova polja, kad su nam zapalili položaj fosfornom granatom. Neki divlji glasovi pjevaju “Oj Tuđmane, jel moguće – pale su ti Čepikuće”, a ja vičem kroz dim i memlu poput Massima Troisija u “Poštaru”: “Compagnieri, compagnieri…!”

Džabe, nitko ne čuje. Svi su otišli i ostavili nas na ovoj tužnoj obali. On je u Nizozemskoj, a naš talon nose ružni i opaki, s nečuvenom moći da tjeraju sve što zažele.

Eh, da: obično razbiju i sva ogledala na koja naiđu.

Da ne ostane ni spomen na ljepotu.

DAVOR KRILE, 2011.

#dzoni stulic #azra #davor krile

[mozgoderina]

Nesalomiva Milena Jesenska

Književni svet trajno je fasciniran kratkovečnom ljubavnom vezom između Milene Jesenske (1896-1944) i Franca Kafke (1883-1924). Romansa je ovekovečena u čuvenim Kafkinim pismima Mileni.

✓ čisTA REč →

Kafka je pisao i svojim verenicama, ali su ta pisma, poput dnevnika, samo teren za sondiranje sopstvenih mračnih metafizičkih poniranja i posrtanja u svakodnevnom paklu, i vešt alat za kidanje veza sa nesuđenim suprugama. Na stranu ta napeta prepiska – ništa u sačuvanom opusu avangardnog književnika ni iz daleka ne dostiže poetske visine dirljivog obraćanja Mileni. Njihova je veza većma intelektualna, nije zamračena pretećom senkom budućeg (neuspešnog) braka. Možda je to razlog nesputane razmene naklonosti? Milena je udata. Kafka je venčan za književnost. Emotivno vezivanje prvenstveno shvata kao opasnost po pisanje. Milenu ne doživljava tako. Zašto?

Milena je krajnje neobična pojava za svoje vreme, čak, za bilo koje vreme. Za razliku od Kafke, koji se pribojavao senki, naizgled krhka Milena krčila je put kroz život neverovatnom snagom. Imajući u vidu količinu nedaća, žestinu sukoba i veličinu nesporazuma sa najbližima, pa i nenaklonjenost sudbine – njen životni podvig pred očima savremenih čitalaca prerasta u svojevrsnu epopeju. Nije teško posmatrati ceo Milenin put kao veliki niz nevolja, koje bi slomile i mnogo okretnije i snažnije muškarce tokom turbulentnih dešavanja u Čehoslovačkoj s početka XX veka. Niko nije uspeo da pokori Milenin nezavisan, prkosan, i konstantno konstruktivan duh.

Kao kćer uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, Milena u mladosti usvaja izvrsno obrazovanje u čuvenoj devojačkoj gimnaziji Minerva. Škola je nadaleko poznata po inovativnom pedagoškom pristupu i pružanju modernih mogućnosti mladim polaznicama, pa Milena rado prihvata napredne stavove i uzbudljive ideje nemirnih vremena, baš poput svojih muških vršnjaka. Već tu njena urođena nezavisnost sa sigurnošću širi krila. Osim o zdravom duhu, pažljivo brine o telu: član je Sokolskog pokreta, uspešna je sportistkinja, a usled svoje vedrine i bodrosti, brzo je i rado prihvaćena u društvu.

Rani uspesi u okruženju podstrek su da se udalji od porodične sredine – što je u to doba nečuveno. Ostavši u pubertetskom uzrastu bez majke, Milena svedoči kako otac preuzima ulogu apsolutnog autoriteta. Poštujući očev savet, Milena otpočinje izučavanje medicine, ali u atlasima anatomije ne pronalazi ono za čime njeno nemirno srce žudi. Za razliku od Kafke koji decenijama istrajno pati u tamnoj očevoj senci, Milena se ne ustručava da napusti započete studije. Prebacuje se na književnost, što uzrokuje očevo negodovanje.

Ne mareći mnogo za konfrontaciju sa glavom porodice, Milena uživa u boemskom životu koji prestonica pruža. Upoznaje intelektualnu elitu svoga doba. Osobito je naklonjena umetnicima, pogotovu piscima. Uglavnom u muškom društvu, ravnopravno učestvuje u uzbudljivim raspravama o ulozi umetnika u procesu transformacije postojećeg sveta u pravedniji i bolji. Svetla budućnost, kako se čini, nadohvat je ruke. U prevratničkoj atmosferi već se oseća samrtni dah prevaziđenog poretka, a Milena je buntovnik, idejni predvodnik, i revolucionarni agitator.

U krugovima naprednih mislilaca upoznaje Ernesta Polaka, zaljubljuje se u deset godina starijeg i za glavu nižeg književnog kritičara jevrejskog porekla. Polak oduševljava Milenu poznavanjem književnosti, ali i muzike, naročito opere. Ne uspeva, ipak, da zadivi njenog oca. Sumnjičavi stari profesor ne ustručava se od mučnih verbalnih okršaja sa zaljubljenim parom koji ne pristaje na ucene. U krajnjoj nemoći, urušenog autoriteta, otac pokreće poslednje ostatke nezgrapne ali nemilosrdne birokratske mašinerije – uspeva u  podlom naumu da ćerku na godinu dana smesti u nervni sanatorijum Veleslavin. Lišena dragocene slobode ali nepokolebivog duha, Milena u izolaciji hrabro dočekuje punoletstvo, stekavši tako i formalnu nezavisnost od staratelja. Onu stvarnu, duhovnu emancipaciju, već je odavno ostvarila. Ubrzo po venčanju, Polak od banke za koju radi dobija novo nameštenje u Beču.

Par prelazi u drugu i drugačiju prestonicu, ali zadržava iste navike. Polak se nesmanjenom žestinom posvećuje noćnom životu, uglavnom u društvu uspešnih pisaca. Uglađen izgled privlači mondenske ljubavnice. Na neobavezan život književni kritičar nemilice satire vreme i novac. Teret održavanja domaćinstva spada na mladu suprugu, ali se Milena ne miri sa trivijalnim zaduženjima tipične domaćice. Samostalno nastavlja obrazovanje i ustrajno utire put ka književnoj karijeri i statusu intelektualca. Preuzima inicijativu, sarađuje sa brojnim časopisima za koje honorarno piše. Istovremeno se bavi prevođenjem na češki jezik, prvo sa nemačkog, a potom podjednako uspešno sa francuskog i engleskog jezika. Održava privatne časove jezika, a kada okolnosti nalažu čak povremeno radi na železničkoj stanici kao nosač. Sve je to fizički umara, dok čeliči volju. Sa ocem ne održava kontakt, ali je intelektualno neprestano vezana za Prag – češkim redakcijama redovno šalje pisane priloge.

Prag je nakon Prvog svetskog rata avangardna književna prestonica Evrope. Kafe Arko jedan je od najčuvenijih literarnih salona na starom kontinentu. Tokom kratke posete Pragu, upravo se u Arkou 1919. godine odigrava sudbonosno upoznavanje sa Kafkom. Njegovo ime slabo je poznato van praških spisateljskih kružoka. Uz prijatelja Maksa Broda, sa grupom pisaca u uzletu, Kafka pokušava da otkrije komunikacioni kanal između Čeha i Nemaca. Piše na nemačkom, što uzrokuje još jedno od brojnih i bolnih otuđenja od okoline. Pronicljiva i zaintrigirana Milena, kao već renomirani intelektualac, uočava nesvakidašnju vrednost tog pisanja. Po povratku u Beč, šalje pismo mladom pripovedaču s predlogom da prevede njegove izabrane priče na češki jezik. Kafka začudo prihvata i odgovara pismom – tako započinje višegodišnja prepiska.

Brak sa Polakom u rasulu je. Milena brani privid stabilnog suživota od nasrtljivog sveta. Taj svet u startu obuhvata i Kafku. Spočetka je pisac poslovično suzdržan. Našavši u nesvakidašnjoj ženskoj figuri ne samo saradnika, sapatnika i partnera za dijalog, već i izdašnu pokroviteljsku ruku koja ume da prašta – naposletku se u potpunosti predaje diktatu emocija. Pisma Mileni su valjda nešto najtoplije, najiskrenije, najhumanije, a svakako najnadahnutije što je Kafka zabeležio na papiru. Oslobođen svojih uobičajenih barijera, skrupula i nedoumica, neumorno šalje duga pisma. Obraćanja su ispunjena ličnim refleksijama bez uobičajenog straha od putene ljubavi, straha od kastracije, straha od kazne... "Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta." [1] – tako jednostavno Kafka piše Mileni.

Jedino Milena uspeva da razbije strahovit zid između pisca i sveta, bez nametljivosti, istrajnošću i razumevanjem. "To pismo ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta je teško podneti od tebe?" Kafka se romansi prepušta bezbrižno, možda jedini put u svom životu, ali – na predlog susreta u Beču, hvata ga uobičajena panika. Smišlja izgovore i brani se. Uzalud. „Upoznala sam njegov strah pre nego što sam upoznala njega... tokom četiri dana dok je bio blizu mene, Frank ga je izgubio. Čak smo se smejali tome.“ [2] Neverovatno. To je isti onaj oprezni Kafka (Milena ga je zvala Frank) koji ne veruje ni svetu ni čoveku: "čitam pisma kao što vrabac nabada mrvice, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja".

Tek Kafkina smrt stavlja tačku na upečatljivu vezu koja je sa prekidima trajala četiri godine. Izgleda da taj prelomni događaj daje dovoljno snage Mileni da konačno napusti nevernog muža. Vraća se u voljeni Prag. Nakratko uživa u nekoj vrsti slave, koju joj pruža tadašnji češki književni kolektiv. Svet je na ivici novog globalnog krvoprolića. Milena zaranja u život svom snagom, ne lišava se ničega. Održava ljubavne veze i sa drugim ženama. Eksperimentiše sa opijatima i pisanjem. Neumorna i neumerena, prednjači u svemu. U krugovima češke avangarde upoznaje svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara. Opet obuzeta ljubavlju, Milena 1928. godine rađa prvu i jedinu ćerku, Janu, kojoj ostaje bezgranično odana do kraja. Isto se ne može reći za odnos prema mužu od kojeg se naknadno razvodi.

Već 1936. godine, istinoljubiva i hrabra, postaje član Komunističke partije i aktivno sarađuje sa komunističkim listovima. U tekstovima kritikuje uspon Hitlerove politike. Avaj, ni novopronađena socijalistička opsesija neće potrajati – Milena više ceni slobodu od ideologije.

Buntovnički nastrojena, Milena ne podnosi ograničenja, krši ih na svakom koraku. Uzburkani svet maršira drugačijim putem. Ratni obruč ubrzano steže slobodnu Čehoslovačku – nastupa brutalno otrežnjenje za snove o boljoj budućnosti. Nakon nacističke aneksije čeških Sudeta, nesalomiva Milena otpočinje aktivnu saradnju sa ilegalnim časopisima. Kao da već to nije dovoljno opasno, tajno pomaže jevrejskim beguncima. Vodi sopstveni rat za čovečanstvo, uprkos sveopštoj nečovečnosti, na svim frontovima.

Gestapo je hapsi već u novembru 1939. godine, pod optužbom za veleizdaju. Suđenje nije upriličeno, ali je Milena utamničena, kako se ispostavlja – doživotno. Jedanaestogodišnju Janu poslednji put drži u rukama na dan hapšenja. Od tada voljenu ćerku neprestano priziva u mislima, i priviđa u snovima.

Milenu deportuju u koncentracioni logor Ravensbrik. Ni tamo se ne odriče slobodne volje i humane misije. Kafka, razočaran uzaludnošću književnosti, u testamentu od Broda traži da spali njegove spise. Opet, za razliku od njega, Milena se pobrinula da Kafkina prikupljena pisma neposredno pre hapšenja poveri dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu. Iz logorske bolnice krijumčari papire na kojima vodi svojevrsan dnevnik dešavanja; piše i pisma prijateljima tvrdeći odlučno da je zatvor neće slomiti. Radeći u logorskoj ambulanti, deli svoju neiscrpnu snagu i optimizam sa mnogima čija volja slabi. Istrajava bodreći sebe i druge punih pet godina, usred logorskih grozota.

Neoborivog duha, ali narušenog zdravlja i sama dospeva na bolesničku postelju – nacistički lekari koriste priliku da telo podvrgnu podmuklom osvetničkom činu. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena odlazi sa ovog sveta od posledica nakaradno izvedene operacije bubrega, 17. maja 1944. godine, u 47. godini života. Sistem nije umeo drugačije da je ukloni. Nepokornog uma, umire ubeđena da će ponovo videti ćerku, da će doživeti sveopšte oslobođenje u svakom smislu.

Milena je danas priznati i poznati pisac. Njena se dela prevode na brojne svetske jezike. Kod nas je Prosveta objavila zbirku pripovedaka i priča 2014. godine, pod nazivom „Put do jednostavnosti“. Zvanični memorijalni centar za jevrejske žrtve holokausta u Izraelu, Jad Vašem, osnovan 1953. godine, dodelio je posthumno, 1995. godine, Mileni Jesenskoj medalju Pravednika među narodima.

Ličnim borbama Milena je oslobodila duh u miru, pa je posvećenost pravdi održala i sred zavade naroda u ratu.

~

 [1] Franc Kafka ~ „Pisma Mileni“, Službeni glasnik, 2011.

[2] Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Ilustracije: Robert Kramb. Knjiga: Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Karmen Erera: kako nadživeti besmrtnost? →  ✓ The Iwano Project: Glas tihih žena →  ✓ Amadou & Mariam: World muzika traži svoj svet → 

#članci #s moje tačke naglavačke #književnost #esej #kultura #inspiracija #milena jesenska #franc kafka #robert kramb #zvezdani kolodvor #časopis kult

[zanimljivaekonomija]

Novo i drugačije otkrivanje Amerike – „Na mapi utopije“ Branka Anđića

„Na mapi utopije“ Branka Anđića je knjiga putopisnih eseja, inspirativna i duhovita. Anđić predstavlja gradove i zemlje tri Amerike dajući nam uvid u način života i razmišljanje ljudi koji žive daleko od Evrope i razlikuju se od nas ili su nam pak neočekivano slični.

U međuprostor i međuvreme ovih putovanja smešten je poluskriveni omaž posvećen gradovima u kojima je autor proveo najveći deo svog života: Buenos Ajres i Beograd. „Zapisi koji slede imaju za cilj da isprave tu nepravdu uvreženog uverenja da se dobar građanski život nužno drži podalje od pustolovine. Da je dovoljno maštati pod bezbednim okriljem dnevne sobe, uz pićence i prijatnu muziku. Putovanja su mi oduvek bila dobar izgovor i još bolji podstrek da pustim u pogon mehanizam slobodnih asocijacija, za koje čovek danas ima vremena samo kad ga voz, avion, autobus, automobil, lađa prinudno sprečavaju da radi bilo šta drugo. Ako nema laptop, tablet, smartfon i druge današnje igračke. Ubeđen sam, takođe, da je dokolica odličan katalizator kreativnog mišljenja i ako očekujem da neko čita ove zapise podstaknute tumaranjem po tri Amerike, onda, pre svega, pomišljam na ljude koji još nisu proterali dokolicu iz svojih života. Da se razumemo: ovo nije bedekerski priručnik, niti jedna od onih sveščica koje - oslanjajući se na Vikipediju – pomažu da, za cenu jedne knjige, napravite veliki put. Ovi zapisi nisu, takođe, ni katalog opštih mesta turističkih atlasa Južne, Srednje i Severne Amerike, hemisfere koju sam prilično proputovao: od mene nećete saznati baš ništa o piramidama Maja, o arhitekturi Maču Pikčua, o karnevalu u Riju, niti o bilo čemu što se povezuje s kolektivnom čežnjom evropskog hodočasnika po najpopularnijim toponimima sveameričke egzotike. Za mene je ova knjiga, pre svega, način da ne zaboravim o čemu sam razmišljao na nekim mestima koja su za mene jedinstvena, bez obzira na to da li su globalno poznata ili ne. Ovo je mapa moje utopije“, piše Anđić.

„Na mapi utopije“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.

#knjiga #knjige #putopisi #putovanja #amerika #mape #utopija #laguna #lagunaknjige #delfi knjižare #knjizara #biblioteka #branko andjic #beograd #buenos aires

[jelenajt]

Reci reč veselicu, al ne daj joj da bude lažan podstrek ni tebi ni drugom. Reci reč utešnicu, al nemoj reda radi, da bi se sam bolje osećao. Ne reci da će biti bolje, gledajući na sat ili stiskajući vilične kosti da ne bi zevnuo od dosade, ne reci "bravo" ako misliš "sranje", i stvarno će ti biti bolje. Reci da voliš tek kada ti svaka mitohondija bude puna lagane pene večnog osećanja, i da si odan samo ako je tvoje poštovanje jače od sujete. Od prazne reči nema gore psovke, ona prokopa deltu bistre reke da se ulije u more blata. Reci reč podržnicu samo ako su ti ruke raširene da onog ko pada dočekaš u zagrljaj. I reč junačicu samo ako si spreman da je braniš čašću, bez cene i pregovora. Učini magiju da reč ponovo bude najskuplje oruđe za milovanje i rastavljanje, progutaj je ako je preslatka ili pregorka da nekom drugom ne daš nadu bez pokrića ili mu odsečeš krila pred sam let. Reč iza koje ne viri floskula, ili interes, ili ogorčenost. Reci kada su siguran da je reč kruna tvog stava, emocije ili ideala koja neće pasti u blato pri prvom klecanju kolena, prvom jačem vetru, prvom stepeniku naviše. Ne reci nikada ništa, ako prvo ne naučiš da je "izvini" kraljica svih reči ako je početak promene, i mač za tvoj vrat, ako se olako i bez pokajanja izgovara. Jelena Milenković

[marlboro-sa-jagodom]

Treći nastavak.

Povratak u rodni kraj nakon studija u inostranstvu donosio je samo novu etiketu na vaše ime. Sad sam, pored umisljenog papka i neiživljenog umjetnika bio i dijaspora. Mada, ni sam ne znam zašto se ne bih svrstao u tu kategoriju. Proveo sam u Danskoj pet godina studirajuci i ostao tu, nakon što mi je ponuđen posao. Obezbjedio sebi stan, naknadu vizu, moram tu zasluge ipak ostaviti Mensuru. On mi je kroz ove godine bio jak oslonac kako mi je otac bio kilometrima daleko. A eto, nije me ni znao kako treba. On zaslužuje da ga se zove čovjekom, dobrim i nesebičnim.

Odakle ja sad iz Danske da dođem u Sarajevo? Studije završio, lijepo živim, oženio se, dakako, nisam. Navratio sam ovdje, gdje nema pedalja zemlje da me na nju ne podsjeti, da prisustvujem rođakovoj svadbi, a griješiti se ne mogu, poželio sam se i mamine hrane i očevih riječi. Telefoni i laptopi mu glas izoblice i čuti ga uživo bio je podstrek i osvježenje koje mi je trebalo.

U tih pet dana koliko sam bio, obišao sam više rodbine nego za 20 godina koliko sam živio ovdje. Idi kod ovog, idi kod onog, nemoj da se ko naljuti boga ti, nama na dušu ide. Došlo mi je bilo da kažem nek ide, dosta mi je ljudi koji te vole i kojima si drag samo kada od tebe imaju kakve koristi. A takva je, na našu žalost, bila većina. Kako sam još koji put prohodao Vilsom vraćale su se uspomene, jedna pogotovo. Nedavno se i ona priključila mojim košmarima, a ja je, kako sam se više navikao, raširenih ruku, takoreći, primio.

Sjećam se, kosa joj je bila pokupljena u neki niski rep, padala preko teksasne jakne, otkopcane naravno. Na leđima je imala svoj crni ruksak, nosila par svojih najudobnijih pantalona i Nike patike, na dan kada mi je saopstila da više ne želi nastavljati našu vezu. Opet su mi vjetrovi bili neprijatelji i igrajući joj se s pramenovima tamne kose, cinili su me ljubomornim. Nisam joj rekao ništa do da se čuva, da ne voli jako i da zna kome se uvijek može vratiti i ko je nikada neće prestati voljeti. I nisam, još je moja duša kraj nje, kao kakav anđeo čuvar. Riječi o Danskoj nisam progovorio i možda je bolje što nisam, ko zna kako bi se ona onda osjećala. Ovako je bilo lakše, nije morala da zna da mi je bila jedini prioritet. Ona i njena sreća. Neke ljude voliš, a neki vole tebe. Rijetko kad ista osoba čini oboje.

I na toj svadbi, opet da ne griješim dušu, i rođak i njegova sada već žena, bili su prelijepi, eto kao dva najljepša cvijeta u proljeće, a ja sam na njihovom mjestu zamišljao nas. Tebe u dugoj bijeloj haljini, kose pognute da ti ne smeta i jednog zlatnog lancica koji bi ti doticao ključnu kost.

Sanjao sam tu noć možda i nešto lijepo, prvi put u ovoliko godina. Sanjao sam da si me se sjetila, da sam ti umom prošao, makar i samo kad prolaznik, putnik kom treba odmor.

I vratio sam se u Dansku, uhodao u svakodnevnu rutinu, a sliku tebe u bijelom dok sam živ zaboraviti neću. Ja te u njoj zamišljam, a pred njim ćeš takva da stojiš. Kakva sreća mila, pusta k'o i srce napuklo, ali neka. Živjeti se mora. Ovako ili onako.

🦁

#price #ljubav #neuzvracena ljubav #ljubavni citati #ljubavni stihovi #danska #balkan citati #citati o životu #tuzni citati #citati o ljudima #najljepsi citati #zivotni citati #citati o sreci #balkan #bosna #sarajevo #Dobrinja

[nedosoljen]

Nesalomiva Milena Jesenska

Književni svet trajno je fasciniran kratkovečnom ljubavnom vezom između Milene Jesenske (1896-1944) i Franca Kafke (1883-1924). Romansa je ovekovečena u čuvenim Kafkinim pismima Mileni.

Kafka je pisao i svojim verenicama, ali su ta pisma, poput dnevnika, samo teren za sondiranje sopstvenih mračnih metafizičkih poniranja i posrtanja u svakodnevnom paklu, i vešt alat za kidanje veza sa nesuđenim suprugama. Na stranu ta napeta prepiska – ništa u sačuvanom opusu avangardnog književnika ni iz daleka ne dostiže poetske visine dirljivog obraćanja Mileni. Njihova je veza većma intelektualna, nije zamračena pretećom senkom budućeg (neuspešnog) braka. Možda je to razlog nesputane razmene naklonosti? Milena je udata. Kafka je venčan za književnost. Emotivno vezivanje prvenstveno shvata kao opasnost po pisanje. Milenu ne doživljava tako. Zašto?

Milena je krajnje neobična pojava za svoje vreme, čak, za bilo koje vreme. Za razliku od Kafke, koji se pribojavao senki, naizgled krhka Milena krčila je put kroz život neverovatnom snagom. Imajući u vidu količinu nedaća, žestinu sukoba i veličinu nesporazuma sa najbližima, pa i nenaklonjenost sudbine – njen životni podvig pred očima savremenih čitalaca prerasta u svojevrsnu epopeju. Nije teško posmatrati ceo Milenin put kao veliki niz nevolja, koje bi slomile i mnogo okretnije i snažnije muškarce tokom turbulentnih dešavanja u Čehoslovačkoj s početka XX veka. Niko nije uspeo da pokori Milenin nezavisan, prkosan, i konstantno konstruktivan duh.

Kao kćer uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, Milena u mladosti usvaja izvrsno obrazovanje u čuvenoj devojačkoj gimnaziji Minerva. Škola je nadaleko poznata po inovativnom pedagoškom pristupu i pružanju modernih mogućnosti mladim polaznicama, pa Milena rado prihvata napredne stavove i uzbudljive ideje nemirnih vremena, baš poput svojih muških vršnjaka. Već tu njena urođena nezavisnost sa sigurnošću širi krila. Osim o zdravom duhu, pažljivo brine o telu: član je Sokolskog pokreta, uspešna je sportistkinja, a usled svoje vedrine i bodrosti, brzo je i rado prihvaćena u društvu.

Rani uspesi u okruženju podstrek su da se udalji od porodične sredine – što je u to doba nečuveno. Ostavši u pubertetskom uzrastu bez majke, Milena svedoči kako otac preuzima ulogu apsolutnog autoriteta. Poštujući očev savet, Milena otpočinje izučavanje medicine, ali u atlasima anatomije ne pronalazi ono za čime njeno nemirno srce žudi. Za razliku od Kafke koji decenijama istrajno pati u tamnoj očevoj senci, Milena se ne ustručava da napusti započete studije. Prebacuje se na književnost, što uzrokuje očevo negodovanje.

Ne mareći mnogo za konfrontaciju sa glavom porodice, Milena uživa u boemskom životu koji prestonica pruža. Upoznaje intelektualnu elitu svoga doba. Osobito je naklonjena umetnicima, pogotovu piscima. Uglavnom u muškom društvu, ravnopravno učestvuje u uzbudljivim raspravama o ulozi umetnika u procesu transformacije postojećeg sveta u pravedniji i bolji. Svetla budućnost, kako se čini, nadohvat je ruke. U prevratničkoj atmosferi već se oseća samrtni dah prevaziđenog poretka, a Milena je buntovnik, idejni predvodnik, i revolucionarni agitator.

U krugovima naprednih mislilaca upoznaje Ernesta Polaka, zaljubljuje se u deset godina starijeg i za glavu nižeg književnog kritičara jevrejskog porekla. Polak oduševljava Milenu poznavanjem književnosti, ali i muzike, naročito opere. Ne uspeva, ipak, da zadivi njenog oca. Sumnjičavi stari profesor ne ustručava se od mučnih verbalnih okršaja sa zaljubljenim parom koji ne pristaje na ucene. U krajnjoj nemoći, urušenog autoriteta, otac pokreće poslednje ostatke nezgrapne ali nemilosrdne birokratske mašinerije – uspeva u  podlom naumu da ćerku na godinu dana smesti u nervni sanatorijum Veleslavin. Lišena dragocene slobode ali nepokolebivog duha, Milena u izolaciji hrabro dočekuje punoletstvo, stekavši tako i formalnu nezavisnost od staratelja. Onu stvarnu, duhovnu emancipaciju, već je odavno ostvarila. Ubrzo po venčanju, Polak od banke za koju radi dobija novo nameštenje u Beču.

Par prelazi u drugu i drugačiju prestonicu, ali zadržava iste navike. Polak se nesmanjenom žestinom posvećuje noćnom životu, uglavnom u društvu uspešnih pisaca. Uglađen izgled privlači mondenske ljubavnice. Na neobavezan život književni kritičar nemilice satire vreme i novac. Teret održavanja domaćinstva spada na mladu suprugu, ali se Milena ne miri sa trivijalnim zaduženjima tipične domaćice. Samostalno nastavlja obrazovanje i ustrajno utire put ka književnoj karijeri i statusu intelektualca. Preuzima inicijativu, sarađuje sa brojnim časopisima za koje honorarno piše. Istovremeno se bavi prevođenjem na češki jezik, prvo sa nemačkog, a potom podjednako uspešno sa francuskog i engleskog jezika. Održava privatne časove jezika, a kada okolnosti nalažu čak povremeno radi na železničkoj stanici kao nosač. Sve je to fizički umara, dok čeliči volju. Sa ocem ne održava kontakt, ali je intelektualno neprestano vezana za Prag – češkim redakcijama redovno šalje pisane priloge.

Prag je nakon Prvog svetskog rata avangardna književna prestonica Evrope. Kafe Arko jedan je od najčuvenijih literarnih salona na starom kontinentu. Tokom kratke posete Pragu, upravo se u Arkou 1919. godine odigrava sudbonosno upoznavanje sa Kafkom. Njegovo ime slabo je poznato van praških spisateljskih kružoka. Uz prijatelja Maksa Broda, sa grupom pisaca u uzletu, Kafka pokušava da otkrije komunikacioni kanal između Čeha i Nemaca. Piše na nemačkom, što uzrokuje još jedno od brojnih i bolnih otuđenja od okoline. Pronicljiva i zaintrigirana Milena, kao već renomirani intelektualac, uočava nesvakidašnju vrednost tog pisanja. Po povratku u Beč, šalje pismo mladom pripovedaču s predlogom da prevede njegove izabrane priče na češki jezik. Kafka začudo prihvata i odgovara pismom – tako započinje višegodišnja prepiska.

Brak sa Polakom u rasulu je. Milena brani privid stabilnog suživota od nasrtljivog sveta. Taj svet u startu obuhvata i Kafku. Spočetka je pisac poslovično suzdržan. Našavši u nesvakidašnjoj ženskoj figuri ne samo saradnika, sapatnika i partnera za dijalog, već i izdašnu pokroviteljsku ruku koja ume da prašta – naposletku se u potpunosti predaje diktatu emocija. Pisma Mileni su valjda nešto najtoplije, najiskrenije, najhumanije, a svakako najnadahnutije što je Kafka zabeležio na papiru. Oslobođen svojih uobičajenih barijera, skrupula i nedoumica, neumorno šalje duga pisma. Obraćanja su ispunjena ličnim refleksijama bez uobičajenog straha od putene ljubavi, straha od kastracije, straha od kazne... "Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta."1 – tako jednostavno Kafka piše Mileni.

Jedino Milena uspeva da razbije strahovit zid između pisca i sveta, bez nametljivosti, istrajnošću i razumevanjem. "To pismo ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta je teško podneti od tebe?" Kafka se romansi prepušta bezbrižno, možda jedini put u svom životu, ali – na predlog susreta u Beču, hvata ga uobičajena panika. Smišlja izgovore i brani se. Uzalud. „Upoznala sam njegov strah pre nego što sam upoznala njega... tokom četiri dana dok je bio blizu mene, Frank ga je izgubio. Čak smo se smejali tome.“2 Neverovatno. To je isti onaj oprezni Kafka (Milena ga je zvala Frank) koji ne veruje ni svetu ni čoveku: "čitam pisma kao što vrabac nabada mrvice, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja".

Tek Kafkina smrt stavlja tačku na upečatljivu vezu koja je sa prekidima trajala četiri godine. Izgleda da taj prelomni događaj daje dovoljno snage Mileni da konačno napusti nevernog muža. Vraća se u voljeni Prag. Nakratko uživa u nekoj vrsti slave, koju joj pruža tadašnji češki književni kolektiv. Svet je na ivici novog globalnog krvoprolića. Milena zaranja u život svom snagom, ne lišava se ničega. Održava ljubavne veze i sa drugim ženama. Eksperimentiše sa opijatima i pisanjem. Neumorna i neumerena, prednjači u svemu. U krugovima češke avangarde upoznaje svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara. Opet obuzeta ljubavlju, Milena 1928. godine rađa prvu i jedinu ćerku, Janu, kojoj ostaje bezgranično odana do kraja. Isto se ne može reći za odnos prema mužu od kojeg se naknadno razvodi.

Već 1936. godine, istinoljubiva i hrabra, postaje član Komunističke partije i aktivno sarađuje sa komunističkim listovima. U tekstovima kritikuje uspon Hitlerove politike. Avaj, ni novopronađena socijalistička opsesija neće potrajati – Milena više ceni slobodu od ideologije.

Buntovnički nastrojena, Milena ne podnosi ograničenja, krši ih na svakom koraku. Uzburkani svet maršira drugačijim putem. Ratni obruč ubrzano steže slobodnu Čehoslovačku – nastupa brutalno otrežnjenje za snove o boljoj budućnosti. Nakon nacističke aneksije čeških Sudeta, nesalomiva Milena otpočinje aktivnu saradnju sa ilegalnim časopisima. Kao da već to nije dovoljno opasno, tajno pomaže jevrejskim beguncima. Vodi sopstveni rat za čovečanstvo, uprkos sveopštoj nečovečnosti, na svim frontovima.

Gestapo je hapsi već u novembru 1939. godine, pod optužbom za veleizdaju. Suđenje nije upriličeno, ali je Milena utamničena, kako se ispostavlja – doživotno. Jedanaestogodišnju Janu poslednji put drži u rukama na dan hapšenja. Od tada voljenu ćerku neprestano priziva u mislima, i priviđa u snovima.

Milenu deportuju u koncentracioni logor Ravensbrik. Ni tamo se ne odriče slobodne volje i humane misije. Kafka, razočaran uzaludnošću književnosti, u testamentu od Broda traži da spali njegove spise. Opet, za razliku od njega, Milena se pobrinula da Kafkina prikupljena pisma neposredno pre hapšenja poveri dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu. Iz logorske bolnice krijumčari papire na kojima vodi svojevrsan dnevnik dešavanja; piše i pisma prijateljima tvrdeći odlučno da je zatvor neće slomiti. Radeći u logorskoj ambulanti, deli svoju neiscrpnu snagu i optimizam sa mnogima čija volja slabi. Istrajava bodreći sebe i druge punih pet godina, usred logorskih grozota.

Neoborivog duha, ali narušenog zdravlja i sama dospeva na bolesničku postelju – nacistički lekari koriste priliku da telo podvrgnu podmuklom osvetničkom činu. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena odlazi sa ovog sveta od posledica nakaradno izvedene operacije bubrega, 17. maja 1944. godine, u 47. godini života. Sistem nije umeo drugačije da je ukloni. Nepokornog uma, umire ubeđena da će ponovo videti ćerku, da će doživeti sveopšte oslobođenje u svakom smislu.

Milena je danas priznati i poznati pisac. Njena se dela prevode na brojne svetske jezike. Kod nas je Prosveta objavila zbirku pripovedaka i priča 2014. godine, pod nazivom „Put do jednostavnosti“. Zvanični memorijalni centar za jevrejske žrtve holokausta u Izraelu, Jad Vašem, osnovan 1953. godine, dodelio je posthumno, 1995. godine, Mileni Jesenskoj medalju Pravednika među narodima.

Ličnim borbama Milena je oslobodila duh u miru, pa je posvećenost pravdi održala i sred zavade naroda u ratu.

~

 [1] Franc Kafka ~ „Pisma Mileni“, Službeni glasnik, 2011.

[2] Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000.

—

 ===============================

oD REči → Do REči: Jovan Jona Pavlović

#esej #književnost

[vestiizprirode-blog]

Pet navika koje vam umanjuju samopoštovanje

Nizak nivo samopoštovanja ne samo da ometa profesionalno napredovanje, nego i usporava lični razvoj.

Osoba sa potisnutim samopoštovanjem ne veruje u sebe i boji se da preuzme odgovornost.

Koje to navike doprinose umanjivanju samopoštovanja i šta odaje nesigurnu osobu – otkrićete u ovom tekstu.

Žalite se

 Ukoliko se često žalite, najverovatnije imate nisko samopoštovanje. Navikli ste da pravite od sebe žrtvu, a ljudi oko vas ne vole da komuniciraju sa osobom koja je stalno negativna. Počinju da vas izbegavaju, a vi još više gubite poverenje u sebe.

Tražite odobravanje

Ako vam je uvek potreban motivacioni podstrek sa strane, znači da ne verujete u ono što radite. Prestanite da tražite pohvale od drugih i počnite da trezveno procenjujete svoj rad. Kad vaša sopstvena procena postane za vas najviša vrednost, znaćete da vam je samopoštovanje u dobrom stanju.

Stalno sumnjate

Ako uvek sumnjate u sebe i sopstvene postupke, vreme je da podstaknete svoje samopoštovanje. Zamislite da velika većina ljudi misli kako je vaš novi stil divan, a samo jedna zavidna osoba misli da nije nešto naročito. Ukoliko vas mišljenje te osobe duboko pogađa, znači imate problema sa samopouzdanjem.

Osećate krivicu

Ako vas i dalje grize savest zbog sitnice na koju su svi već zaboravili, onda imate problema sa samopoštovanjem!

Prestanite da kažnjavate sebe i da samouverenost nagrizate iznutra. Biće vam mnogo bolje ako se opustite i oprostite sebi i drugima. Počnite da živite bez straha!

Takmičite se

Zdrava konkurencija je korisna, ali konstantno rivalstvo u svim sferama je već pokazatelj da vašem samopoštovanju stalno trebaju podsticaji i uspesi, da ne bi spalo na depresivni nivo.

Prestanite da sebe smatrate gorim od drugih i shvatite da ne možete biti bolji od svih. Prihvatite sebe onakvim kakvi jeste i uz pomoć te harmonije krenite napred, bez osvrtanja.