#hvala ti što si tu

[mtmglc]

znaš, možda ovo ne izgovorim često

hvala što si dio mog života

hvala što si tu

rijetki su takvi kao ti

čuvaj se

i ja te čuvam

<3

#friendship #family #love #grateful

[pogledomdosrzi]

Moja mama, moj ponos

Zar ne znaš da je gledanje u majku ibadet, pa šta reći za dobročinstvo koje joj činiš?

Pročitala sam taj citat danas

I ništa kao to mi u zadnje vrijeme

Nije zaparalo uši

Znaš mama, ja nisam osoba

Koja puno vazi o svojim osjećanjima

Ja nemam običaj pričati kako i koliko

Nekoga volim

Jer ja sam uvijek najviše umjela pričati

O svojim emocijama prema nekome

Do koga mi nije toliko stalo

Za voljene koji su mi se krili najdublje u srcu

Njih sam najrađe voljela u tišini

Četiri zida svojih misli

Pa tako i tebe

Ali najviše mi je uvijek bilo žao

Što nisam često zapravo pričala

O tome koliko tebe volim

I to nikad nije bilo jer nisam htjela

Već jednostavno nisam znala kako

Neke stvari kao i neke emocije

Su toliko jake

Da se teško daju opisati riječima

I ja sam vječito teško pronalazila početke

Od kojih bih kretala kad sam pričala o tebi

Ali mogu u stihovima to lakše dočarati

Ti mama znaš da sam ja dijete velikog srca

I uživam slušati o tuđim uspjesima

Zadovoljstvima i sretnim trenucima

Ali nikada ti nisam rekla

I zato sada govorim

Ali meni bi se srce uvijek na dva

Ogromna dijela prepolovilo

Kada sam slušala kako druge žene uživaju

Bilo to da li u godišnjim odmorima

Poslovnim unapređenjima

Ili jednostavno dolasku kući u miru

Jer je to bila prva stvar koju sam

Oduvijek željela za tebe

Da imaš život kakav zaslužuješ

I znam ja da je za svakog sudbina

Drugačije krojena i da ovo nije kraj

Ali nema te stvari koje ja ne bih dala

A da ti živiš svakodnevnicu

Kakva priliči tvom postojanju

Tvom srcu i duši

Da s rahatom dođeš kući

Bez pretjerane brige

Da me vodiš na ručak kad dobiješ platu

I da idemo na more svakog ljeta

Te kad god bi rekla da ti je krivo

Što uskraćuješ meni ljeto

Za par dana u Hrvatskoj

Ja nisam imala snage da ti kažem

Kako mene ne interesuje ni to more

Nit putovanje

Da je meni jedino krivo

Što ti ne možeš otići sa mojim ocem

Na par dana da se odmoriš od svega

I unatoč svim uskraćenjima tvojim

Ja rijetko kad da sam upoznala osobu

Koja manje misli o sebi a više o drugima

I zaista se iznerviram

Kada kažeš da ne želiš sebi kupiti nešto

A ti si ta koja zapravo to najviše zaslužuje

Ti si mama najnesebičnija osoba

Koju ja znam

I najbrižnija rekla bih

Pa makar mi ta tvoja briga ponekad

Bila pretjerana i bez naročitog razloga

Nikada me nije prestalo fascinirati

Odakle ti snaga i volja

Da se toliko sikiraš oko najbezazlenijih situacija

Odakle je Bog uzeo toliko djelića

Da napravi samo tvoje srce

Od čega je ono građeno

Kada ima toliko ljubavi u sebi

I od čega je to tvoje tijelo sastavljeno

Kada ima jačinu da nakon svakog

Umornog dana dođe do mene

I najsnažnije već što je bilo koje

Ljudsko biće do tada moglo

Zagrli nekog

I to baš mene

Ja nisam ničim zaslužila takvu ljubav

A kamol takav zagrljaj

Ali zato mama moja znaj

Ja možda nisam osoba za zagrljaje

Mada svake noći ću leći

I od svih momenata tog dana

Sjetit ću se prvo tvog dodira

Te možda se tebi ne čini veliko

Ali svakim poljupcem u obraz

Koji nježno spustim

Namjeravam reći

Hvala ti za sve

Ne samo jer si mi se nasmijala pri dolasku

Ne samo jer si mi oprala veš

Niti donijela čašu vode

Hvala ti što postojiš

Što si tu da budeš uzor u svakom aspektu

Mog života

Hvala ti što si žena kakva želim

I ja da budem

Hvala ti što se osjećam ponosno

Kada mi neko kaže da ličim na tebe

Hvala ti što ne odustaješ od bilo čega

Hvala ti što si takva kakva jesi

Za kraj ja ti mogu jedino reći

Kako mi je jako krivo

Što život ne daje šansu

Da se čovjek barem jednom u životu

Ne vrati željene godine unazad

Jer ja znam gdje i kad bih se vratila

Vratila bih se u tvoje djetinjstvo

Gdje bih pokušala da maloj Kiji

Kažem da ne shvata ozbiljno majkinu priču

Da je najljepša djevojčica

Koju je do tada vidjela

I kako će ako je ikako moguće

Odrasti u još divniju ženu

Kojom će se njeno dijete ponositi

I meni nema većeg cilja u životu

Od tog da se za 20 godina

Pogledam u ogledalo

I vidim tvoj osmijeh i tvoje oči

Jer najdraži dijelovi mene

Su mi oni koje sam naslijedila

Isključivo od tebe

Hvala ti na njima

I hvala ti na svemu

Volim te mama najviše

#citat #citati #ljubav #ljubavna poezija #love #poezija #poetry #poem

[blackkmoonlight]

20.9.23. //

I volim te danas,

voleću te sutra.

Hvala ti što si tu

i što svakim danom biramo jedno drugo.

#blackkmoonlight #citat #citati #bosna i hercegovina #love #balkan #ljubav #crna gora #misli #hrvatska #balkanski tekstovi #tekst #daljina #misao #srbija #ljudi #zivot #ljubavni citati #sarajevo #citati o ljubavi #daleko #zivotni citati #citati o ljudima #citati o zivotu #ljubavni citat #bolest #u zdravlju #ljubavni tekst #ljubavni tekstovi #moje misli

[belog-grada-crna-princeza]

Eskapizam.

Sve što se desi u jednom danu, podsetnik je samo na sve ono što se ne desi. Nisam pesimista, bar ne mislim da jesam. Davno bih se svela na obična slova u kamenu da je tako. Istina, dva puta sam došla sasvim blizu, ali svaki put me je spasilo nešto veće i ne znam je li to Bog i da li ima Boga. Ako je stvaran, padam na kolena pred njim. Sklapam dlanove i molim da mi pokaže pravi put. Svet je previše bučan, a ja se u toj buci oduvek loše snalazim. Guglala sam definiciju eskapizma. Gugl kaže: „od engleske reči escape, koja se prevodi kao: pobeći, bežati. Sam pojam je relativno nov, a podrazumeva bežanje iz svakodnevice, beg od života, beg od stvarnosti (u svet mašte i fantazije), kao i izbegavanje odgovornosti”. Ne bi bio prvi put da mi kažu - bežiš od odgovornosti. Ne znam je li to do kraja pravedno. Ne bežim od odgovornosti, bežim od vaših zahteva, očekivanja, ideja toga ko bi trebalo da budem. Kameleon čije boje volite samo dok su poput vaših. Neću da budem odgovorna za njih, istina. Od svih puteva kojima sam mogla da pođem danas, izabrala sam samo jedan. Onaj poznati, onaj sigurni. Nesigurni. Nisam ja za tu sigurnost. Brkam pojmove, klasika. Jednom sam umesto da odem u školu, otišla u kafanu i napila se sa potpunim strancima u sred dana. Imala sam 17. Svašta radimo kad imamo 17. Sa skoro 25, kao treba da si prerastao to. Ne pijem već više od pola godine. I telo kaže, nemaš više 17. Taj dan sam izabrala - drugo, drugačije. Nisam znala šta će se desiti, nikad ranije nisam bila u toj kafani i nisam poznavala te ljude, a bili su stariji od mene i teško da su baš bili uzorni građani - čim piju rakiju u tri popodne sa nekom nepoznatom klinkom. Ta struja koja mi je prolazila kroz telo, dok sam zamišljala kako neko vadi pištolj, bum - jedan metak i nema me. Ili kako ulazim u nečija kola, u nečiji stan i možda ostajem do jutra. Ili kako će mi neka od ovih priča što ih baš sad pričamo promeniti čitav tok sudbine. E ta struja, za nju i dan danas živim. Nisu je razumeli ni sa 17, a kamoli sada. Nešto nije u redu sa tobom. Nešto zaista nije u redu sa mnom. Želim da ličimo jer mi delujete tako srećno, ali i ne želim, jer u vama nema života. Ja sam crno/belo. Za mene je ili život ili smrt. Šta ti znači život u kom sve možeš da predvidiš? Ponedeljak ili sreda ili četvrtak, ma sasvim je nevažno, sve je to jedan te isti dan. „Šta ima novo kod tebe? Jedno te isto kod mene. I uvijek je bilo, ooo isto ludilo”. Kladim se da možeš da napišeš na papir doslovce ceo sutrašnji dan. Možda i celu godinu, dve, pet. Ako je to odgovornost, neka hvala, ja biram eskapizam. Glava mi je možda u oblacima, ali vi ni ne vidite oblake osim kad gledate vremensku prognozu. Vi nosite kišobrane, ne osećate kapi kiše, čak ni kada vam liju niz obraze. Ništa vas ne obuzima. Smireni, staloženi, mrtvi. Volela bih da vas povučem za ruku i da plešemo po sred pljuska. Neke i jesam. I voleli su me zbog toga. Nisu voleli mene; voleli smo isto. Voleli smo tu struju koja nas drma. Voleli smo: život. Kad magija prestane, hteli su upravo ono čega se oduvek gnušam. Sigurnost. Rutinu. Dosadu. Nisam ja za te staze. Ni sada, sa skoro 25. Nije meni to u krvi. Biram neizvesno. Biram eskapizam. Biram da sam živa.

- Katarina

#beloggradacrnaprinceza #tekst #tekstovi #pisanje #eskapizam #balkanski tekstovi #balkan tekst

[bojesvemira]

Drži me molim te i ne puštaj kao što ja držim ove strune svog života, kao što držim granice od ludila. Oprosti mi, nosim bol u duši i tugu u očima kosom skrivam. Dođi mi molim te ne mogu više da sama bivam. Sve crno je i mraka se bojim, dodji i spasi me i oprosti mi teska sam. I cesto razmisljam o glupostima, mozak me ubija. Tableta me spasava, dodji mi stvarno mislim kad kazem da te volim. Oprosti mi, ne znam zasto sam ovako teska, oprosti mi sto puno psujem mozda ne bih trebala i da nebo kunem. Oprosti mi sto ne smijem reci kako se osjecam, sto imam strah od sjenke sa druge strane, trudim se sa tobom da komuniciram. Oprosti mi sto se trudim pobjeci od utvara proslosti, jos uvijek me proganja smrt najboljeg svodnika, cesto ga u snovima vidim. Zato cesto i placem, oprosti mi, ne znam vise ni ja za sto. Hvala sto si tu, sto me volis, sto primjetis kada se lazno smijem, ali od tvog osmijeha dusa cvijeta mi. Preko svakog oziljka ti lijepis flastere leptira, dajes krila i crtas nasmijane figure. Tetoviras me svojim poljubcima i za to ti nemam sta reci osim hvala. Tetovirati tvoje ime siluetu i broj je samo dio svega sto zelim da nosim na sebi, voljela bih da mogu ponijeti i svaku rijec koju si mi uputila, poljubac i osjecaj. Znas sta? Za tebe bez oklijevanja u smrt da idem, nadam se da ces se uvijek pored mene buditi i da ces sa mnom osijediti. Pisat cu ti poezije.Tvoje ime bit ce u knjigama, poezijama posvecenih osobi koju volim zbog koje disem i koja je razumijela tugu koju iza kose u ocima skrivam.

#ona #citati #ljubav #nedostajanje #suncokret #sarajevo #ljeto #ljubavni citati #balkan citati #sunce

[ificouldiwouldloveyou]

Ostani

Miris njegovog parfema mi je skretao misli s onoga što govori. Kad smo se zadnji put vidjeli, nisam znala da je zadnji. Nisam znala da je zadnji u tom trenutku, da sam znala zagrlila bih te čvršće. Rekla sam 'vidimo se' zadnji put tako olako, a svaki idući kad sam te vidjela između nas je bio ogroman zid, ali ponašali smo se normalno. A ostadosmo željni jedno drugog.

Jebote, ostala sam te željna a samo to u životu nisam htjela. Znam da si i ti mene ostao željan. Privlačio si moju pažnju kako si mogao a nisi ni bio svjestan da si je imao i kad nisi tu. Toga i nećeš biti svjestan, dok sam živa to ću kriti u sebi. Možda si podsvjesno znao, ali iz mojih usta to nećeš čuti.

Nisam mogla zamisliti da ću se kipova Ismeta i Meše sjećati po tebi. Godinama prolazim pored tih kipova, godinama su mi urezani u sjećanje kao obični kipovi velikih tuzlanskih umjetnika. Jebote, kako si mi mogao godine sjećanja izbrisati s jednim poljupcem. Sve čega se mogu sjetiti su slatki dodiri i osmijesi koje smo dijelili kraj kipova. Šta misliš koliko su oni takvih priča vidjeli? Da li bi naša priča dirnula Mešinu spisateljsku stranu? U meni je probudila pisca nakon dugo vremena, na toj boli ti se mogu zahvaliti. Hvala što si me podsjetio ko sam i zašto sam se zaljubila u tebe.

O ljubavi nismo znali mnogo, o ljubavi jedno prema drugog smo znali još manje.

"Ne volim. I ne želim da budem voljen."

"Zašto? Zašto ne želiš da budeš voljen?" Pitala sam te to tako naivno, dječiji, zaljubljeno. A već sam tada znala da me voliš, već si tada znao da si voljen.

"Ništa dobro mi to u životu nije donijelo."

"Ili samo nisi bio voljen kako treba."

"Možda."

Znamo i ti i ja srećo moja da se određen podsmijeh krio iza toga možda. Smatrao si me naivnom što sam ja mislila da bih te mogla bolje voljeti od onog kako si do tog trenutka bio voljen. Možda i jesam bila. Ali ne žalim. Da mogu vratiti vrijeme voljela bih te opet, jer da sam ja odustala od tebe nikada ne bih znala da li bi neko drugi odustao od mene.

Trebalo mi je to. Trebalo mi je da se borim za tebe, iako su svi mislili da ta borba će uništiti mene a tebe neće spasiti. Žalim što sam dopustila drugima da mi stvaraju sliku o tebi koju si samo ti mogao popraviti ili slomiti. Žao mi je što sam krivila druge za onaj jedan trenutak u kojem sam odustala. Nisu bili oni krivi. Kriva sam bila ja. Znala sam da ćeš se vratiti, znala sam da te trebam čekati još malo. Srećo moja, trebam li te još uvijek čekati?

Da si tu rekao bi mi da sam davno trebala odustati, da nema smisla. Nikada ti neću oprostiti što nisi vjerovao u sebe. Sa druge strane i nije moje da ti opraštam, ako kad budeš mogao oprostiti sebi uradi to. Tek tad ću ja moći oprostiti tebi.

I još jednu kutiju cigara sam ispušila čekajući te na peronu sreće. Ti nisi stigao i svaki voz je otišao bez nas. Dobro mi je majka govorila:"Pazi koliko čekaš, najviše se cigara ispuši čekajući." Ali meni je za sreću trebalo malo, naši trenuci vrijedni čekanja i cigare vrijedne gorenja. Ne žalim ni za jednim propuštenim vozom, ne žalim ni za jednom ispušenom cigaretom ili popijenom kafom.

Kao što sam i obećala ne žalim ni za čim što je imalo veze s tobom i sa mnom. Nemoj ni ti. Peron sreće će nas dočekati, samo da nas dočeka zajedno. Jer na taj voz se ne želim ukrcati bez tebe, zaslužujemo ga oboje, srećo moja.

s.

#balkan citati #citati o zivotu #literature #love #najljepsi citati #tekstovi #ljubav

[osetivajb]

hvala ti što si umeo da me voliš

čak i kad samu sebe nisam mogla

hvala ti što si uvek

bio tu za mene

hvala ti što si se trudio

da budem srećna

hvala ti što ti je značilo

zašto mi je omiljena boja bela

hvala ti što sam se pored tebe

osećala sigurnom

hvala ti što si znao

da me nasmeješ

hvala ti što si me slušao

dok pričam o nebitnim stvarima

hvala ti što si razumeo

da su to meni ipak bitne stvari

hvala ti što si me držao za ruku

kad mi je bilo teško

hvala ti što si zavoleo kišu

zbog mene

hvala ti što si svaku macu na ulici

pomazio sa mnom

hvala ti što si zapamtio

da kafu pijem bez šećera

hvala ti što si mi

ulepšao život

hvala ti što postojiš

i izvini što ja više nisam tu

zaslužuješ bolje

🤍

#balkan citati #balkan quotes #balkan tekst #balkanski citati #ljubav #tekstovi #citati o ljubavi #ljubavni citati #ljubavni tekstovi #tekst o ljubavi

[kubi95-2]

Kako se osjećaš nakon što si završio fakultet? Šta ti je pomoglo što se tiče motivacije, da li je u pitanju osoba ili nešto drugo?

Čim sam dao poslednji ispit, odmah sam se osjećao ljepše. Poslije toliko stagniranja, psihičkog lošeg stanja, na kraju sam uspio i završio. Onda sam se malo pogubio, novi svijet, nove obaveze, ali je dobro. Konačno sam osjetio da vrijedim. Više nisam uzimao, nego sam davao. Više nisam morao gledati kako se moji bore, nego sam sada ja preuzeo mnoge stvari na sebe.

Pa, u suštini ja sam znao da ću završiti fakultet. Samo mi je trebalo više vremena nego inače. Samo sam trebao da stanem na noge, da se borim. I eto, kad sam krenuo, Bogu hvala, nisam znao da se zaustavim. Motiv mi je bila porodica (doduše, porodica je bila i najveći teret, kontradiktorno). Zatim je motiv bio ovo što ja jesam danas.

Ne mogu reći motivacija, ali osobe koje su mi davale najviše podrške kad je bilo najteže su bile nekako vezane za tumblr.

U početku školovanja je to bila moja, sada bivša, djevojka. Onda kad mi je bilo najteže, tumblr je bio moje sklonište i tu sam se osjećao upravo kako se zapravo osjećam. Van ovoga sam imao podršku mojih kolega, drugova sa faksa, ali najveću podršku sam imao od osoba sa tumblra jer smo se razumjeli. U suštini, taj period su za mene najviše bile Jelena i Amra. :)

[cigarete-i-poezija]

Drži me molim te i ne puštaj,

Kao što ja ne puštam ovaj viski,

I ovu cigaretu,

Oprosti,

Nosim bol u duši,

I tugu u očima kosom sakrivam,

Dođi mi molim te,

Ne mogu više da pijem,

Pluća me od nikotina bole,

Sve je crno,

Bojim se mraka,

Dođi i spasi me,

Oprosti,

Težak sam,

I često razmišljam o glupostima,

Mozak me ubija,

Cigareta me spašava,

Dođi mi,

Stvarno mislim kada kažem da te volim,

Oprosti,

Ne znam što sam ovako težak,

Oprosti što puno pijem,

Oprosti što ne znam reći kako se osjećam,

Trudim se da s tobom komuniciram,

Oprosti što ne mogu tako lako pobjeći od utvara prošlosti,

Još uvijek me proganja smrt najboljeg prijatelja,

Često ga u snovima vidim,

Zato i često plačem,

Oprosti mi,

Ne znam ni ja više za što,

Ali hvala ti što si tu,

Hvala što me voliš,

I što vidiš kada se lažno smijem,

Od tvog osmijeha duša mi cvijeta,

Preko svakog ožiljka,

Ti ljepiš flastere,

I crtaš nasmijane figure,

Tetoviraš me svojim poljubcima,

I za to ti mnogo hvala,

Ali eto oprosti ako sam težak,

Ali za tebe bez oklijevanja u smrt idem,

Nadam se da ćeš se ubrzo pored mene buditi,

I da ćeš samnom osijediti.

Pisat ću ti pjesme,

I pokazat ću ih našoj djeci,

Tvoje ime,

Završiti će u knjigama,

Pjesama posvećenih,

Osobi koju volim,

Zbog koje dišem,

I koja je razumila tugu što,

Iza kose u očima skrivam...

#poezija #umjetnost #sarajevo #balkan citati #balkanski stihovi #život #balkan+poezija #bosna #citati #ljubav #sreca #sreća #srce #hrvatska #srbija #bosna i hercegovina #ljepota #pjesnik #pjesme #pjesma #ljubavni stihovi #ljubavni citati #ljubavni tekstovi #balkan stihovi #balkanski citati

[ultravioletna]

Da li ste se ikada zapitali kako je kada od potpuno neozbiljnih veza i odnosa, nešto u tebi prelomi i rešiš da daš šansu pre svega sebi, da zavoliš na duže staze, a onda i čitavom tom odnosu? Danas nam je prva godišnjica. Jako je čudno kada to izgovoriš za sebe. Mislila sam da je nemoguće. Malo zbog mog karaktera, malo zbog venere u blizancima koja mi je u natalnoj a malo i zbog onog “ Šta će to meni, mlada sam, život je preda mnom..” Jer mi je uvek nešto bilo preče. Karijeru sam stavila na prvo mesto. Pitanje iste u glavi mi je još od moje sedamnaeste godine. Teška srca sam nekada priznavala da moram da stvorim mesto i za ljubav. Ona ja od pre godinu i nešto dana, ne bi verovala ovoj meni, da postoji neko sa kim mi odnos traje. Ljubav, veza. Ipak, tu je i ja sam neizmerno zahvalna na tome što je tu. Njemu, što je tu. Hvala za one dane kada si išao i posećivao dedu dok sam ja bila u Turskoj. Što si mu pravio društvo dok je bio u bolnici. Što si uvek tu kad treba. Što ne moram ni da ti kažem da problem postoji, ti ga već rešavaš. Što mojoj mami pokloniš znak pažnje i kad to niko ne očekuje. Hvala za tonu slatkiša koje sam pojela sa tobom. Za tonu diiivnih obroka koje smo pojeli zajedno! Hvala za to što si mi pokazao da sam u stanju da podnesem nečije prisustvo, svakidašnje, iako sam mislila da je to nemoguće. (Za ovih godinu dana, najviše što se nismo videli jeste 5-6 dana, maksimalno) Hvala što sam uz tebe zaista spoznala da je ljubav nedovoljna. Da je potrebno mnogo nesporazuma, svađa, neslaganja, razgovora, ponekad i suza, da bi odnos napredovao. Da je jednostavno, svima bi nam bilo dosadno, a ono što je dosadno, obično brzo izgustiramo. Nemoguće je za nas da postanemo dosadni. Onoliko koliko sam se ismejala sa tobom, verovatno nikada neću ni sa kim, za života. Piši, briši, pa opet piši, ali zaključak je isti. Emotivno sazriš sa pravom osobom, u pravom odnosu. Još mnogo toga mogu da napišem o tebi, ali neka, biće još godišnjica. U komentaru je nastavak! https://www.instagram.com/p/CnuoMi9tC-v/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[cvjetovi-zla]

I Bog stvori ženu

Bomba je, naginjući sarajevsko iz flaše, imao običaj, onako iznebuha, reći:

"Da žena valja, i Bog bi je imao."

Inače, bio je pun "mudrosti" o ženama:

"Jebi slugu da mu budeš rob", ili:

"Da žene valjaju, ne bi ih ljudi jebavali nego popili."

Kao što to obično biva u svim "muškim" kafanama ovog svije­ta, priča bi započela s fudbalom, a nekom tajanstvenom logikom završavala se na ženama, trebama, kokama, picama, droljama, komadima...

I on bi povremeno osjetio potrebu da ispriča nešto iz vlastitog "iskustva", ali to je zvučalo baš kao kad bih ja prenosio utakmicu kriketa.

A, i on je toga bio svjestan, pa bi, čim bi se povela takva vrsta razgovora, plaćao račun i mijenjao kafanu gdje bi se još uvijek mogao naći sagovornika za sport, kartanje, prepričavanje nekih davnih tučnjava i svakodnevnih pijanki...

U ljetno doba, kada su pored izloga samo sijevale noge i sise i mi odmicali zavjese ili čak izlazili iz kafane da ih propratimo pogle­dom, on je ostajao na stolici i frktao kao Bulgakovljev Azazelo.

Ali, čudni su putevi Gospodnji!

Tek, jedne godine se vrati s mora preplanuo, a na upit gdje je bio, što tako dugo nije dolazio, nonšalantno je odgovorio:

"Bio sam s jednom trebom u Trpnju."

Malo-pomalo, prestala je biti "treba", pa je sve češće, u razgo­voru ona postojala "ona moja", onda "ona moja Mirjana", a pravi šok za sve je nastao kad je pred svima nazva "moja vjerenica".

Mnogi su izražavali sumnju da takva uopšte postoji, ali se pro­mjena na njemu toliko očitovala da je bilo jasno da se nešto dešava.

Zajedljivci su ga izazivali: "Zašto je katkad ne dovedeš na piće?" Prezrivo je odmahivao rukom: "Među vas pijance?"

Mi to i nismo u našim alkoholnim maglama ni primijetili, ali gazda kafane nam je potvrdio da Bomba pije sve manje i manje - reklo bi se skoro nikako.

Jednog proljetnog dana ga sretoh u Koševskoj ulici s ogromnim buketom jorgovana. Nespretno ga je sakrio iza leđa, pa sam ga zaje­bavao:

"Bomba, jesi li to bio u pljački? Da nisi malo prestar za to? Kako ide? Proda li se šta?"

Zbunio se i počeo nešto petljati o tom da mu je majka u bolnici, da ništa nije ozbiljno, da je otišla na neke pretrage...

U svemu tome ne bi bilo ništa čudno da tog jutra nisam sreo nje­govu majku kako se s punim cekerima vraća sa pijace.

Čuvao sam to za sebe, nisam ga htio provaljivati pred rajom, ali nisam mogao izdržati a da ga ne upitam:

"Bomba, kako ti je stara?"

"Hvala; u redu je. Nije bilo ništa: lažna uzbuna. Pustili su je sutradan."

Sve rjeđe i rjeđe je dolazio u kafanu. Kad je već počelo mrc­varenje Sarajeva, pošto je on stanovao u Hrasnom, potpuno smo izgubili svaku vezu.

Potom je došla i moja Amerika, pa baš nisam imao blagog pojma gdje su raja, jesu li još u Sarajevu, jesu li živi, jesu li u jed­nom komadu...

Za Bombu su mi rekli da je tu, da se penzionisao i da se opasno provalio.

Naletjeli na njega na tramvajskoj stanici. Bio je trijezan i pošao kući, ali ga ja pozvah na piće. Malo se nećkao, ali je, uz ono obavezno "samo na po jednu", pristao.

Sjedili smo "kod Matića" na Marindvoru, a muzika je bila toliko glasna i napadna da smo u stanju bili izmijeniti samo par rečenica.

Već se bližio fajront, pa mu ja predložih da skoknemo do mene - opet "na samo jednu".

Pristao je:

"Ma šta ima veze sad - svakako si me načeo."

Znao sam da kod kuće nemam ništa od pića, pa sam od gazde, Solde, na revers uzeo flašu konjaka.

Rekao sam mu da sam čuo da se penzionisao i pitao ga može li se živjeti od penzije.

"Može kurac! Da mi nije majke... Nije mi jasno kako uspijeva od one crkavice platiti režije i još svaki dan nešto skuhati, a i meni doturiti za cigare?"

Zaboravljajući na tuđu nevolju, samosažaljivo sam rekao:

"Ti bar imaš majku", a onda mi je palo na pamet:

"Izvini što te pitam, ali šta ti je sa Mirjanom, jesi li još s njom?"

"Super. Samo čekam da joj se roditelji ispale u Trpanj - znaš, oni tamo imaju kuću, pa da ja pređem u njen stan. A, ko zna - kad si ti mogao u tvojim godinama, zašto se i ja ne bih priženio i, akobogda, imao nešto ovako..." pokazao je na sliku moje djece na zidu.

"Što da ne? Nek ti je sa srećom, znaš Bomba, nema ništa gore u životu nego biti sam..."

A, onda je iz njega provalilo:

"Ma koga ja to foliram, pička li mi materina?! Znaš, Daco, isti­na je da sam Mirjanu upoznao u Trpnju. Istina je da sam je imao namjeru ženiti. Samo sam nešto prešutio... Sjećaš li se kad si me ono jednom na ulici sreo sa buketom jorgovana? Išao sam Mirjani u bolnicu - bolovala je od cerebralne paralize. Rat je samo pogoršao stanje. Umrla je odmah na početku: jedina žena koju sam upoznao u životu koja od mene nije ništa tražila osim malo nježnosti, jedina žena koju sam volio..."

Digao je pogled prema mračnom nebu i zaridao: "Oh, Bože - jebem li te!"

I ja sam digao pogled prema nebu i pomislio kako Bombi ama baš ništa ne bi značilo da sam rekao: Šta ćeš? Bog dao - Bog uzeo.

Dario Džamonja

#dariodzamonja #dzamonja #akotijavedasampao

[uffflose]

-“Doduše, ljudi se lako naviknu na ljepotu. Ali ja se još nisam navikao na tebe", odgovorio je.

-„Hvala ti što si mi dozvolio da ti preotmem želju", rekla sam.

-“Hvala ti što si obukla tu haljinu koja je, ono, vau".

[sinderelaa]

ne treba me toliko radovati

srce kraj imena tvoje mame

u kontaktima tvog telefona

ali me danas podsjetilo na to

koliko si slab na 2 žene u svom životu

tvoju sestru i tvoju majku

i iskreno, nikad me znatiželja neće minuti

i nikad neću prestat' da razmišljam

o toj ženi koja te rodila

svaka majka je posebna, al' tvoja je ja mislim

možda i jedna od najposebnijih

i možda volim način kako pričaš o sestri

jer ti ni do koga nije stalo, kao što je do nje

i možda bi i ja kad-kad htjela da

o meni pričaš kao

o nekome ko je ljubavi vrijedan

jučer si mi govorio kako ne znaš

kako si sav na majku, a ni malo na oca

hvala Bogu pomislila sam,

ako nikad ne budem imala priliku

da upoznam tu ženu

bar znam da sam oličenje njene ličnosti

imala na dohvat ruke

i da sam se uvijek pitala

kako li je to biti njegova majka

brisati mu suze kad je povrijeđen

mazati mu svaku ranu

brinuti se o njemu kad je bolestan

gledati ga kako odrasta i

donosi važne životne odluka

ako u njen život ušetam kao

njegova važna životna odluka

mogu se zakleti da bi

mi pokazala kako trebam da te volim

t.

#poezija #balkan #ljubav #citati #ljubavni tekstovi #poetry #balkan citati #bosna i hercegovina #love poem #ljubavni citati

[blackkmoonlight]

2022. pozdrav 🤍//

Zahvalnost za 2022. što me vratila staroj meni,

što me naučila da sebi budem na prvom mestu,

što mi je pokazala koga treba da ostavim u njoj,

a koga treba da povedem sa sobom u 2023.

Zahvalnost za lepe trenutke, ali i one manje lepe,

za divne ljude,

ali i one koji su mi pokazali da zaista postoje ljudski ološi,

za lepe zalaske sunca, tople zagrljaje,

duge kafe i razgovore, a najviše zahvalnosti

što smo svi tu, što smo živi i zdravi.

Jako sam srećna što sam otvorila oči za mnoge stvari,

a isto tako otvorila srce za prave ljude.

Ponosna sam na sebe šta sam uradila u 2022.,

šta sam prošla i kako sam se ponašala,

kako sam podnela kako su se neke stvari odvile,

zahvalna Bogu na ukazanom putu,

na ukazanim pravim odlukama,

na vraćanju na pravi put.

Hvala ti 2022. godino,

bila si turbulentna,

završila sam sa nekim poglavljima svog života,

naučila da živim na drugačiji način,

upoznala sebe još više,

zagrlila ljude još jače,

smejala se slobodnije i glasnije,

bila si lekcija,

ali si na kraju bila zaista lepa.

Pozdrav i pamtimo se.

🤍🍀.

—

#blackkmoonlight #kraj 2022. #2022. #kraj godine #utisci #kraj #the end #citati #citat #bosna i hercegovina #pozdrav #sarajevo #odlasci #dolasci #zagrljaji #zagrljaj #misli #misao #kraj poglavlja #knjiga #srbija #beograd #makedonija #hrvatska #zivot #zivotni citati #zivotni statusi #ljudi #balkanski citati #ljubav

[belog-grada-crna-princeza]

„Bez tebe zauvek ću plakati.”

„Ljudi se vole dok su živi”, tako si govorila... U testamentu si izričito tražila malu sahranu u krugu najbližih, iako je na stotine ljudi zbog toga bilo ljuto na tebe jer si ih na stotine dotakla, a nisu stigli da kažu: hvala. I zbogom. I svet je danas na velikom gubitku.

„Bogu se ne moli u crkvi, Katarina, Bog ako je Bog, čuje i kad stanemo pod prozor i sklopimo dlanove, a znaš li koji ljudi su mu najdraži? Bog najviše voli one koji nekad posumnjaju u njega, po tome zna da je njihova vera iskrena.”

Pitala sam te jednom: šta je smisao života? Odgovorila si - da puno čitaš, da imaš prave prijatelje, neki hobi koji te ispunjava, da pomažeš ljudima i da budeš slobodna... Ali to moje pitanje je najzad bilo suvišno. Svako ko te je znao, znao je da ti si taj smisao živela. Svakog dana.

Šta još da kažem o tebi?

Jednom si spasila život devojke od koje su i lekari bili odustali.

Uvek si branila slabije, za njih se zauzimala. Svakome si govorila šta misliš i nikoga i ničega se nisi plašila.

Pisala si članke u Politici, a kad su te zabranili, pisala si pod pseudonimom!

Svakog dana makar jednoj osobi ulepšaj dan-

bio je tvoj moto.

Umela si da pročitaš nešto dirljivo u novinama i da plačeš dok mi prepričavaš. Onda bi makazama taj članak isekla i zalepila ga u neku svesku ili okačila na zid sobe. Mrzela si telefonske razgovore -- oni su samo da se dogovoriš oko viđanja ili javiš neku vest -- želela si da zagrliš ljude i gledaš ih u oči. Naučila si me kako se grli tako da se tvoje srce i srce osobe koju grliš dodirnu.

Roditelje si izgubila rano, oca sa četiri, a majku sa 18 godina. Shvatila si da na ovom svetu imaš samo sebe; brinula si o mlađem bratu sasvim sama. „Rado, jedino obrazovanje te može izvući iz siroma��tva”, tako je govorila tvoja profesorka u srednjoj školi i ti si onda završila fakultet, što je za ženu u to vreme bila retkost.

Nisi se nikad razvela, tad nije bilo dozvoljeno, ali prvi put kad te je povredio, ošišala si pletenice koje su ti dolazile do kukova i obrijala glavu. Govorila si posle da si bila prva pankerka Dorćola, ali to je bio samo tvoj bunt. Nisu te razumeli, pogrešno su te procenjivali na prvu, ali to te nije brinulo. Na to si i računala, a čim bi progovorili sa tobom, zauvek bi bili promenjeni.

O, kako sam se samo svađala sa tobom! Umela sam svašta da ti kažem, a i ti meni, posle bi došla za mnom, zagrlila me, ponosno poljubila u kosu i rekla: „Obožavam te što si mali inadžija! I uvek mi odgovori, tako treba! Uvek mi se suprotstavi.”

Želela si da imam svoj identitet, želela si da se borim za sebe i da se po svaku cenu izrazim i bila si ponosna na mene zbog toga. Čak i kad se ni malo nisi slagala sa mnom.

Jer ono što mi je bilo važno, bilo je važno i tebi, kada bih, recimo, prepisivala na papir tekstove pesama koje volim i tražila da ih naglas čitamo, ti bi ostavila sve u trenu, sela pored mene i analizirala ih sa mnom.

Zbog tebe sam zavolela knjige. Vodila si me u knjižaru blizu tvog stana, a prodavačice su te obožavale, pa bi nam davale besplatno knjige na čitanje, da ih vratimo u prodavnicu kad završimo. Neke su nam i poklonile! Sve da bi samo nekoliko minuta porazgovarale sa tobom! To je bila tvoja magija.

Volela si vrapce („zato što su borbeni i neustrašivi!”), svako jutro si im izbacivala mrvice od hleba umesto da ih baciš u đubre.

Kada sam se odselila u Irsku, slala si mi pisma svake nedelje, a kad sam se vratila u Beograd, nastavila si da ih šalješ povremeno, iako smo bile udaljene samo pola sata.

Znala si da uživaš u sitnicama, u nekoj pesmi koja te dirne, u biljkama, u zracima sunca. Umela si da me nerviraš insistiranjem da i ja uživam, ja sam uvek bila u nekom svom svetu, s glavom u oblacima i večito u razmišljanjima, a ti kao da si mi govorila „nije tu život! Dođi, ovde je život. Oseti ga!”. Jer, ti ga jesi osećala, nisi imala ništa spektakularno, a živela si kao da jesi, kao da je nešto najspektakularnije. Za tebe je i bilo.

Kada si se razbolela i završila u bolnici, molila si nas da te izvedemo odatle. Rekla si da su ti tu umrli majka i brat i da znaš da ćeš i ti umreti ako ostaneš. Ali kako da te izvedemo? Doktori kažu, imala je moždani udar. Mora da se oporavi. Molila si nas, mesecima, a mi mesecima iz straha da te ne izgubimo nismo smeli to da učinimo. Ti se ničega nisi plašila, čak ni smrti. Izabrala si je kada si uvidela da tvoj život više ne bi bio isti. Ti, koja više ne bi mogla da živiš po svojim željama, po svojim principima i svoj smisao, odabrala si odlazak i jedan poslednji put me naučila važnu lekciju.

Nikada, nikada ti neću to oprostiti. A još više, nikada ti se neću moći dovoljno zahvaliti na svemu.

Nedostaješ svakog dana i tako će biti dok se ponovo ne sretnemo, a sigurna sam da hoćemo, nekad, negde... Znaj, ni ovde nisi nestala - jer TI, to jednostavno ne možeš.

#beloggradacrnaprinceza #tekst #tekstovi #pisanje #tuzni tekstovi #smrt #lično #licno

[svojadusha]

Opraštam ti.

Opraštam ti svaku uvredu. Svaku laž i obmanu. Sve tvoje manipulacije i igrice. Opraštam ti svako tvoje "nemam vremena". Opraštam ti svako tvoje "ti si kriva". Opraštam ti svaku prevaru.

Opraštam ti i onu podignutu ruku dan uoči mog rođendana. Opraštam ti svako neizrečeno "oprosti" i "ja sam kriv".

Opraštam ti nju.

I oprosti i ti meni. Oprosti mi što sam te možda previše voljela i previše gušila. Oprosti mi na mojoj tvrdoglavosti. Na mojoj temperamentnoj naravi i mom kratkom fitilju. Oprosti mojoj prošlosti.

Opraštam i sebi. Što sam mislila da je sve to ljubav. Što sam dopustila da budem opcija. Ona druga. Opraštam si što sam te molila da ostaneš i da me voliš. Opraštam sebi što sam nakon 9 mjeseci pokušala sa drugim samo da bi tebe zaboravila. Opraštam sebi što sam te nakon godinu dana ponovno pustila u život. Tako naivno, ponovno si dopuštajući da budem nečiji izbor. Opraštam si što sam mislila da sam preboljela i što sam mislila "mogu stati na prijateljstvu".

Ne želim više ponavljati tu istu grešku. Zašto bi? Uvijek ista priča. Kao da već nisam naučila kako to kod tebe ide. Godina dana a ti opet isti. I uvijek ćeš bit. Hvala ti na lažnoj brizi. Ali ne više. Ti ne znaš da staneš i da ostaneš. Da voliš i vjeruješ. Kažeš da me voliš, a samo sam ti stvar. Stvar koju koristiš i iskoristiš. Baciš i odbaciš. Ne želiš mene kao mene, već sve ostalo. Strasti i tijela. Potvrde i pobjede. Ti, dragi moj, umjesto sreće daješ bol. Umjeso mira, nemire. Umjesto djela, samo priče, one prazne i otrcane. Umjesto svega, jedno veliko ništa.

I ne, ne mrzim te. Samo se pitam, da li smo mi ikad, zapravo, bili mi? Ili smo samo bili dvije nespojive greške, koje je Bog eto, odlučio malo spojiti. Da dokažemo šta to ljubavi vidjelo nije.

Jer kada voliš, ne povrijeđuješ. Kada voliš, ne odlaziš. Zar ne?

Idi. Nije ona zaslužila ovo, znaš? Ne ponavljaj istu grešku dva puta. Voli je. Voli je onako kako sam te naučila.

A ja? Ja ću nastaviti živjeti samo da preživim.

- do idućeg puta. ♡